Popularna voditeljka i glumica Nataša Aksentijević između snimanja i probi nastoji da bude sasvim obična osoba koja uživa u društvu ćerke Hane i supruga Dušana, a nama otkriva kako se snalazi u situacijama koje prete da tu svakodnevicu pokvare i izmeste je iz zone komfora
U trenucima kada je doživela najveću popularnost, glumica (37) dobrom delu javnosti bila je poznata kao „Nataša DNK“ zahvaljujući uspešnom formatu koji je svojevremeno vodila. Mnogi se slažu da je emisija taj uspeh doživela isključivo zbog nje, a kada je došlo vreme za promene, gledali smo je u nešto drugačijem izdanju, kao domaćicu programa „Ko ti pravi svadbu“. Pa ipak, Nataša insisitira da je ona po profesiji glumica, a čak i kada je bila u pomenutim projektima, to je videla kao glumački posao. Glumila je da je voditeljka. I mada je javnosti kao takva najpoznatija, a od jeseni ćemo je gledati u sasvim novom formatu na Prvoj televiziji, ovih dana aktivno se posvetila prvobitnom pozivu igrajući u predstavi „Gangrena društva“ koja se može pogledati u „Akademiji 28“. Kako se ispostavilo, Nataša iza sebe ima veliku armiju fanova pa se ova predstava na njihov zahtev često reprizira, a koliki je njihov broj, pokazalo se i kada je aktuelna bila Fejsbuk stranica „Dnevna doza Nataše DNK“. Glumici je sve to simpatično, mada svojoj popularnosti nikada nije pridavala previše značaja.
Da li vam je prijatnije pred kamerama ili na „daskama koje život znače“?
– Najneprijatnije se osećam u ovakvim situacijama, kada dajem intervjue. Nikada nisam verovala da ja imam nešto baš važno da kažem ljudima, čak mislim da im oduzimam dragoceno vreme koje provedu čitajući moje izjave.
Zbog čega mislite da ipak vole da čuju šta imate da kažete?
– Zbog toga što ne lažem. Takođe, volim da se igram. Nisu mi važne trivijalne stvari koje su u poslednje vreme drugima postale veoma bitne. To je šminka, u bukvalnom i prenesenom značenju. Svi su našminkani, lepi, doterani, presrećni, beskrajno se smeju na fotografijama i u intervjuima. Svi mnogo rade, prezadovoljni su, a znamo da to nije istina. Danas svi živimo „Instagram“. Odlučila sam da čak ni na televiziji neću biti Instagram, već ću biti iskrena s ljudima. Mislim da su ljudi to prepoznali i da im je to dopadljivo.
Drugi vam čestitaju na smislu za humor i kažu da je njima teško da zbijaju šale. Zbog čega je danas teško smejati se?
– Upravo zato što je sve šminka. Ne možete zbijati šale ako vam treba četiri sata da namestite trepavice i ugradite usta. Pa dok vidite koje ćete sandale, da li ćete s roze mašnicom ili crvenim cirkončićem, da li je ova ili ona marka u pitanju, umori se čovek. Pa su onda nesrećni što je izašao novi model, a oni imaju samo prošlogodišnji. Umesto da vidite koje su vam patike najudobnije i u njima izađete u parkić da trčite s detetom i cepate se od smeha. Umesto da sede i smeju se sa svojim prijateljima u nekom restoranu, previše su opterećeni da slikaju svoje jelo i okače ga na Instagram. A onda moraju da označe šta tu sve ima – #food, #soulfood, #lepahrana, #srećanživot... Do tada se jelo već ohladilo, propalo i to više niko neće da jede. Dođu ljudi pa mi kažu: `Ti imaš tu internet stranicu sa dosta pratilaca, što ih ne kupiš još`, a ja zapanjeno pitam što da ih kupujem i šta će mi to.
U svim projektima u kojima vas je publika do sada gledala čini se da uspeh postižete jer ste pristupačni ljudima i umete da se prilagodite svačijoj naravi. Morate li u vašem poslu da budete i psiholog?
– U svakom poslu s ljudima vi morate da budete psiholog. Najpre da biste sebe zaštitili, ali i da biste dobili finalni proizvod koji je vama potreban, odnosno ono što od njih želite. Ljude čitam na osnovu intuicije, dok oni mene čitaju kao otvorenu knjigu. Možda mi to baš i nije pametno, ali trudim se da u međuljudskim odnosima pružim svojih sto posto. Nisam od onih koji prvo drže gard pa se postepeno oslobađaju. U horoskopu sam Vodolija, a mi smo zaista čudna sorta ljudi.
Zbog koje osobine Vodolije ljudi najteže izlaze na kraj s vama?
– Zbog impulsivnosti. Oni koji su mi najbliži zbog toga najviše pate, ali trudim se da im kroz druge stvari to nadoknadim.
U večitoj podeli ljudi na sanjare i realiste, gde spadate vi?
– Sanjar sam, dok je moj suprug realista pa smo mi dokaz da se suprotnosti nekada privlače. On stoji sa obe noge na zemlji i veliki mi je oslonac u životu. Pruža mi toliku podršku da ne znam kako bih funkcionisala bez njega. To ne znači da njega ne privlače avanture. Često ume da me iznenadi, ali što je meni još važnije, toliko me nekada zasmeje da se zacenim.
Dakle, ne zasmejavate samo vi svoju porodicu, već je to obostrano.
– Apsolutno. Pre neki dan sedeli smo i večerali, kada je moja dvoipogodišnja ćerka gurnula šaku u šolju mleka, a zatim je stavila u usta. Kada sam joj rekla da to uopšte nije lepo, ona mi je odgovorila: `Ali sada moraš priznati da je bilo veoma smešno`. U tom trenutku htela sam da umrem od smeha jer zaista jeste bilo smešno, ali nisam smela da joj kažem jer bi pomislila da je to prihvatljivo.
Kada vas je suprug Dušan najviše iznenadio u životu?
– Bilo je to kada mi je oprostio neke stvari. Tada me je potpuno oborio s nogu. Mislila sam da tolika ljubav i razumevanje postoje samo u knjigama, a onda sam shvatila da sam ja srećnica koja to ima. Za mene je to bilo iznenađujuće. Znam da bi vama novinarima sada bilo najbolje kada bih rekla da mi je oprostio prevaru, ali nije to bilo posredi.
Da li biste vi oprostili njemu?
– Sigurno, ja sam tip koji sve oprašta ljudima. Čak toliko da sam u stanju da zaboravim kada mi neko učini nešto loše. Kada ih nakon određenog broja godina sretnem, srdačno im se obradujem i izljubim ih, a oni ostanu u šoku. Zaboravim im to i oprostim od srca. Kasnije premotam film i shvatim da su oni meni učinili nešto nažao, a ne obrnuto, i kažem samoj sebi: `Da li si ti normalna`. Međutim, ni onda mi ne bude žao što sam tako postupila. Oni će svoj greh nositi sa sobom, a ne ja.
Da li ste u životu gubili prijatelje i kako ste se nosili s tim situacijama?
– Ako sam ih gubila, to i nisu bili prijatelji. Prave prijatelje možete nabrojati na prste jedne ruke. Postoje ljudi koji su u mom životu i po trideset godina. S njima ne moram da se čujem veoma dugo, jer smo svi u velikim obavezama, a i dalje smo bliski i to se nikada nije izgubilo. S druge strane, neki drugari su trenutno tu, ali umeju da nestanu, putevi nam se nekako raziđu. Ipak, sve se to odvije mirnim putem.
Hipotetički, da li biste slične principe primenili i prilikom emotivnog rastanka?
– Ne mogu vam to reći jer nikada ne bih ušla u odnos za koji mislim da će nekada biti prekinut. Iz ove perspektive imam vizuru da ću sa svojim suprugom živeti srećno do kraja života. Verujem u bajku gde se princ i princeza otisnu zajedno u večnost.
Osećate li ponekad da ste žrtva predrasuda?
– Verovatno jesam. Dešavalo mi se svašta jer ljudi imaju stravične predrasude. Oni ne shvataju odakle meni pravo da se vozim dve stanice trolejbusom ako radim na televiziji. Takođe, ne mogu doći na modnu reviju ako nisam pozajmila skupocenu stvar samo da bih se uklopila. Onda vas bode ta štikla, kaiš vas grebe, etiketu niste skinuli jer je vraćate u radnju. Ako se obučete onako kako vama prija i kako vam je udobno, a pritom se tokom toga i smejete, vi sigurno niste normalni. Možda je to i najgora predrasuda na koju sam do sada naišla. Ako sam srećna i zadovoljna, mora da sam luda.
Da li ste nekada čuli negativan komentar na svoj račun?
– Bilo je to pre pet ili šest godina. Prolazila sam hodnikom televizije kada sam čula: `Samo me zanima ko je doveo ovu debelu da radi na televiziji`. To mi je bilo strašno. Zašto debeli ljudi ne bi smeli da rade na televiziji? Izgleda da nas neko mora da dovede jer mi ne umemo da sami hodamo. Dešava se svašta, a mogu samo da zamislim šta se tek događa ljudima koji su izloženiji takvim situacijama.
U kojoj meri vas je to pogađalo?
– Smatram da problem ima onaj koji je to rekao, a ne ja. Ako neko razmišlja o mojim kilogramima i mom postojanju u datom trenutku na datom mestu, verovatno nema ništa interesantnije što bi se moglo dešavati u njegovom sopstvenom životu. Bude mi takvih ljudi malo žao. Ali pošto oni obično imaju gard, ne mogu ništa pozitivno da im pružim kako bih ih malo oraspoložila. Ne mogu da ih zagrlim i promenim njihovu energiju.
Sutra će se, možda, vaša ćerka Hana naći u nekoj neprijatnoj situaciji, a znamo koliko deca umeju da budu okrutna. Kako ćete je vaspitati da se u tim momentima snalazi?
– Vaspitanje deteta je nešto što je kod mene takođe intuitivno. Trudiću se da od nje napravim zadovoljno i srećno dete. Ako bude takva, valjda je neće preterano pogađati nezadovoljstvo i nesreća drugih. Volela bih da joj pomognem da izgradi svoj mikrokosmos u kom će uvek biti zaštićena od takvih stvari.
Da li vas je popularnost promenila i u kojoj meri je postojala opasnost da se na tom putu izgubite?
– Mogu da se izgube samo oni koji se nikada nisu ni našli. Svi ćemo mi na kraju biti dva metra ispod zemlje, a tada neće biti nikakve razlike između bilo koga od nas. Tu smo da zato ovaj život proživimo što lepše i lakše, da sebi ugodimo a pritom druge ne ugrozimo, da se bavimo svojim mislima i svojim bićem, a ne drugim ljudima. Strašno je ako neko živi od toga da li je drugima prepoznatljiv, umesto da uvek bude prepoznatljiv samom sebi.
