Naša olimpijska šampionka u tekvondu Milica Mandić tvrdi da u svemu ima podršku svog emotivnog partnera i priznaje da ljudima iz njene okoline nimalo nije lako jer se zbog tenzije koju profesionalni sport sa sobom nosi povremeno suočava sa melanholičnim raspoloženjem
Srpsku reprezentativku u tekvondu Milicu Mandić (26) sreli smo na jednoj humanitarnoj modnoj reviji, gde je imala priliku da se oproba u ulozi manekenke. Sa ciljem da pomogne onima kojima je novac najpotrebniji, Milica je ponela jednu od aukcijskih haljina čijom su prodajom obezbeđena sredstva za renoviranje Bolnice za pedijatriju KBC Zemun. Kako ona ističe, drago joj je što se odazvala ovom pozivu jer pomoći drugima veliki je blagoslov za nas same.
– Kada god sam u Beogradu, trudim se da prisustvujem ovakvim događajima jer smatram da je obaveza javnih ličnosti da podignu svest o dobročinstvu. Zadovoljstvo mi je bilo da se pojavim na pisti i da prošetam u garderobi čijom se prodajom sakuplja novac za pomoć onima kojima je preko potrebna. Nemam mnogo prilika da ponesem ovako divnu haljinu i zato uživam u tome. Moj posao zahteva da dva puta dnevno idem na treninge, te dane uglavnom provodim u trenerkama i patikama – započinje razgovor Milica, i ističe da se već sutradan vraća svojoj sportskoj realnosti jer je uskoro očekuje novo takmičenje.
– Ispred mene i mog tima su novi izazovi. S obzirom na to da sam prošle godine osvojila zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu, nadala sam se da ću isti rezultat postići i na evropskom takmičenju, međutim nije mi se dalo. Ove godine imam šansu to da ispravim.
S obzirom na to da smo zasad u Miličinim očima mogli videti jedino pobedničke suze radosnice, upitali smo je kako izgledaju momenti kada je tužna i razočarana.
– Retke su takve situacije jer se oduvek trudim da budem zahvalna i radosna zbog onoga što imam. Svoja melanholična stanja držim u sebi jer ne volim da opterećujem time druge ljude. Tek kada vidim da to nema baš mnogo efekta, izduvni ventil i oslonac pronalazim u dragim prijateljima i sestri, sa kojom uvek i o svemu mogu da razgovaram – otkiva Mandićeva, i dodaje da je prava srećnica što u svom okruženju ima ljude pune razumevanja.
– Treba imati strpljenja za mene, ali ljudi kojima sam okružena već su navikli na takva moja stanja, kao i na to da često nisam tu ili da se u većini slučajeva ne javljam na telefon. Međutim, kada sam peokupirana obavezama, pred takmičenje obavezno osećam veliku tenziju, pa je bolje da izbegavam što veći broj ljudi. Drago mi je da oni to shvataju. S druge stane, kada sam u Srbiji, svaki slobodan trenutak volim da provodim sa njima, pa im donekle nadoknadim propušteno vreme – priča lepa sportistkinja koja je sa tekvondistom Markom Đuričićem već nekoliko godina uživa u ljubavi prepunoj razumevanja i tolerancije. Ona ističe da je upravo on njeno "sunce u momentima kada počne kiša".
– Teško je održati samo pozitivne vibracije, međutim Marko i ja se trudimo da uvek budemo tu jedno za drugo. On je moj najveći oslonac, kao i ja njegov.
