Spisateljica Isidora Bjelica nedavno je objavila novi roman u kome se prisetila svojih velikih prijatelja koji više nisu među nama, a za naš magazin otkriva kako je biti na ivici života i smrti i šta je naučila tokom borbe sa kancerom
Kada govorimo o istinskim herojima, među njih se svakako ubraja i spisateljica Isidora Bjelica (50) koja se poslednjih pet godina bori sa opakom bolešću. Stalno na granici između života i smrti, ova hrabra žena daje odličan primer vere i istrajnosti. Supruga dramaturga Nebojše Pajkića (66), s kojim ima sina Lava (22) i ćerku Vilu (17), tvrdi da je svoje teško zdravstveno stanje doživela kao priliku za duhovni napredak te se, u skladu s mogućnostima, trudi da živi potpuno normalno. Zato ne odustaje od svoje profesije, a nedavno je objavila novi roman “Zbog njih sam volela Beograd”, u kome se prisetila svojih velikih prijatelja koji više nisu među nama.
– Ovo je knjiga mojih sećanja o trideset i sedam velikih ličnosti, umetnika koji su nas napustili, a predstavljali su na neki način dušu Beograda. To je knjiga ljubavi, ali i smeha i sentimenta jer duboko verujem da je prijateljstvo jedini nebeski odnos na ovom svetu daleko od krvne vezanosti ili nagonske strasti. Ljudi mi pišu da se knjiga čita u dahu i da popravlja raspoloženje. Mislim da im je zanimljivo da provire u jedan novi svet Dragana Nikolića, Olje Ivanjicki, Milorada Pavića, Dragoša Kalajića, Bogdana Tirnanića, Jovana Ćirilova, Brane Crnčevića i desetine drugih zaista posebnih duša.
Šta vas je podstaklo da napišete takav roman?
– Mnogo mi nedostaju junaci ove knjige. Beograd mi je pust bez njih, bez naših druženja, smejanja, izlazaka, intelektualnih rasprava... Taj osećaj ogromne praznine naterao me da napišem knjigu sećanja kako bih vratila njihovu energiju i duh u ovaj grad.
Koliko ste dugo pisali ovaj roman i kakve su vas emocije obuzimale tokom tog procesa?
– Pisanje je trajalo skoro četiri godine. Nekada bih plakala, nekad se smejala tokom tog procesa. Ovo je knjiga o prijateljstvu, ljude podstakne da shvate sami koliko je taj dodir duše o dušu važan, koliko je prijateljstvo bitno za našu egzistenciju u ovoj dimenziji.
Da li pisanje za vas ima i isceliteljsku ulogu?
– Naravno, pisanje i čitanje. Zato je važno šta čovek čita i na kom nivou je svest osobe koja piše. Knjige su kao i ljudi, čista energija i mogu dosta da utiču na nas, da nas podignu ili spuste. Pisati o ljubavi, o humoru, to je uvek dizanje vibracije, a to je isceliteljska stvar i zato uvek savetujem ljudima da pišu o svojim emocijama jer to ima katarzično dejstvo.
Uspevate li da tokom rada pobegnete od svakodnevice i da potpuno zaboravite na sopstveno zdravstveno stanje?
– Da, važno mi je da fokus bude na lepom, a ne na brizi. Dugo sam učila da živim u trenutku i da naučim da ne brinem. Bilo da pišem, slušam muziku, pravim kupke, gledam filmove ili se družim s ljudima, fokus je uvek na životu, na smehu, na nečem dobrom. Mi smo sami gospodari svoje nesreće i sreće, tako što kontrolišemo svoje misli i fokus, što ne dozvoljavamo da spoljne okolnosti diktiraju našu emociju, nego da naša emocija menja okolnosti. Uvek će biti stresa, ali sami odlučujemo da li ćemo lučiti kortizol pet minuta ili ćemo mesecima držati fokus na brizi, tuzi, očajanju...
Šta poslednjih dana govorite ljudima kada vas pitaju kako ste?
– Svi moji bliski znaju da je to pitanje zabranjeno. Zašto bih bilo koga, pa i sebe, davila svojim zdravstvenim biltenom? Tu sam još uvek, što je pravo čudo i to je dovoljno za sreću.
Već pet godina borite se sa opakom bolešću, koje su najvažnije lekcije koje ste naučili tokom tog procesa?
– Iskoristila sam taj period pre svega za rad na svojoj duhovnosti i svesti, jer ono što ne shvatamo jeste to da najčešće ono što nam stoji na putu ka sreći zapravo je put. Svaka bolest je priziv da se radi na sebi, kao i svaka prividna nevolja. Ovde smo zbog učenja ljubavi, a to nisu uvek lake lekcije jer su programi koje smo dobili u detinjstvu jaki, a imamo i nasleđene destruktivne programe. Zato nema načina da budete srećni dok ne podignete svest. Primer je Holivud gde ljudi imaju sve pare i zdravlje, a opet se razvode, kukaju i piju antidepresive. Razlog tome je što trajni osećaj sreće i zadovoljstva može da se zadobije tek podizanjem svesti, a nekada se to ubrza kroz teške situacije.
Koliko su se poslednjih godina promenili vaši porodični odnosi?
– Mnogo jer čovek uči ljubav najviše sa svojim bližnjima. Pre svega, učila sam da ne budem posesivna i da naučim da poštujem njihovu slobodu i pravo da misle i rade drugačije. Esencija duhovnog razvoja jeste u prihvatanju sebe, ali i drugih koji ne mogu biti realizacija naših projekcija i želja.
Jesu li Lav i Vila sazreli pre vremena zbog vašeg zdravstvenog stanja?
– Sasvim sigurno, imali su ogromne stresove, naročito u trenucima kada mislimo da je sve dobro a onda se bolest vrati. Moja deca odrasla su preko noći i suočila se sa smrću i životom na jedan drugi način.
U braku ste pune 24 godine, kakav je vaš odnos danas, a kakav je bio pre nego što ste se razboleli?
– Potpuno drugačiji. Oboje smo se mnogo promenili, a s nama i naš odnos. Blizina smrti potpuno promeni ljubav jer nema mesta ni za dosadu, ni entropiju, ni foliranja. Da bi čovek izgradio bilo koji odnos, mora prvo da nauči da bude sam, potpuno sam, i da u sebi otkrije sve ono što je uvek tražio u drugima.
