Uvek postoji razlog da se priča sa Natašom Ninković (45), jer je jedna od naših najboljih glumica, osoba sa stavom koji iskazuje jasno, ali nenametljivo i, što ne reći, vrlo lepa žena. Moglo bi se zaključiti i da je ovo dobar trenutak, jer se na Prvoj televiziji prikazuje repriza druge sezone serije "Ubice moga oca“ u kojoj tumači veoma zanimljiv lik. Međutim, baš u vreme kada smo se već dogovarali za razgovor, pojavio se još jedan povod, a to je prestižna glumačka nagrada "Žanka Stokić“. U njenom obrazloženju je, veoma sažeto, rečeno mnogo o Nataši, a između ostalog i ovo: "prvakinja drame nacionalnog teatra je iz uloge u ulogu očaravala svojom scenskom energijom, maštovitišću, duhovitošću i studioznošću“. Kada smo Natašu pitali zbog čega je izjavila da je nagrada stigla u pravom momentu, rekla nam je:
- Iskreno me je obradovala, jer joj se nisam nadala, niti sam o njoj razmišljala. Došla je u trenutku kad intenzivno mislim o tome da je naš posao nedovoljno vrednovan. Preokupirana sam pitanjima ima li smisla toliko izgaranje u pozorištu i šta su parametri uspeha i dobrog ukusa, a onda ti jedno priznanje sve to izbriše, bar na kratko, pa pomisliš – ima smisla. Vrati ti se čista, nepatvorena radost, mada si svestan da je to kratkog daha i da te već iza prve krivine čeka sledeća kriza i sumnja u sebe i u to što radiš. Prepustiš joj se i osećaš se počastvovano. Budući da sam imala sreću ili nesreću da sa prvim filmom dobijem velike nagrade u zemlji i u inostranstvu, u pozorištu je sve išlo znatno teže. Godinama sam imala osećaj da sa svakom ulogom moram da se dokazujem ispočetka. To je dovodilo do užasno iscrpljujućih procesa, zahteva, odgovornosti i koncentrisanja isključivo na ono što mi nedostaje. Zato je svaka premijera bila praćena velikom tremom. Tek nedavno sam osvestila taj mazohizam i usmerila se na ono što je dobro, oslonila se i prepustila lepoj reči.
Kad se osvrnete, za koje uloge ste zahvalni sudbini što su vam ponuđene?
- Ne bih to dizala na "sudbinski nivo“. Neke uloge pamtite po atmosferi i dobrom druženju tokom rada na njima, neke zbog pomeranja unutar sebe, neke vezuješ za trenutno stanje u kome ste bili, a to nema nikakve veze sa krajnjim ishodom. Neki procesi su mi bili mučni i mislim da iz njih ništa nisam naučila, a uloge su "ispadale“ dobre, donosile mi nove poslove i otkrivale nešto novo o meni u očima gledalaca. Svako iskustvo je dragoceno. Opšti utisak mi je - moglo je to i "akše“. Čak i kad su postojali ulosvi da sve "klizi“ i da se lagano pliva, ja sam tražila zemljotrese, i emotivne i mentalne. Valjda karakter traži svoje.
Delujete kao žena na koju je teško uticati, koja će uvek "isterati“ ono što je zamislila. Da li je baš tako?....
