Tanja Vojtehovski: Razvod nije tragedija

Autorka emisije "Život priča" Tatjana Vojtehovski u iskrenom razgovoru za "Story" otkriva da joj nije naročito stalo šta drugi ljudi misle o njoj, kako je osećaj da ne morate da lažete sebe i svoju okolinu karta za slobodu i da njen život nije obeležen velikim izdajama

Igrom slučaja, novinarka Tanja Vojtehovski (47), autorka emisije “Život priča”, za fotografisanje za naš magazin spremala se u prostoriji u kojoj je bilo mnoštvo venčanica. Duhovita, kao i obično, “uslikala” ih je i okačila na “Twitter” uz komentar: “Evo gde sam sada”. Bilo je to neposredno pre no što ćemo početi razgovor. Komentari su odmah počeli da stižu, ali sačekali smo kraj intervjua da bismo se vratili na ovu temu. Budući da je prethodni radni dan završila u jedanaest uveče, zanimalo nas je šta je sve u njega smestila.

– Otišla sam od kuće u devet ujutru, vratila sam se u 11, ali takav ritam za mene nije neuobičajen. Dan je počeo treningom u teretani, nastavio se na Prvoj TV, gde sam spremila emisiju koju ću snimiti sledeće sedmice, uveče sam držala individualnu obuku za javne nastupe i komunikacije, a upravo to i predajem na Institutu za digitalne komunikacije.

Da li ljude učite kako da zavaraju sagovornika?

– Nikada! Učim ih kako da pomoću određenih tehnika i alata prevaziđu konflikt, da uspešno završe pregovore, da bolje razumeju mozgovne jezike, i svoje i onih koji su im preko puta. Jedan visoko kotiran menadžer u poznatoj kompaniji, poslao mi je poruku tri-četiri meseca posle predavanja: „Znam da ste nam predavali biznis komunikaciju, ali mislim da mi je znanje koje ste mi dali spaslo brak“.

Kada ste vi sve to naučili?

– Očigledno kasno, ako mislite na to što sam se razvela. Međutim, za mene razvod nikad nije bio tragedija, tako bih okarakterisala nesrećan život. Tužno je što ljudi zarad „šta će ko reći“ ili „nemam hrabrosti“ ostaju u vezama u kojima su nesrećni, potišteni, bez radosti se vraćaju kući.

Mislite li da neka od tehnika komunikacije može da spase brak?

– Ne postoji način da promeniš situaciju i druge ljude. Mislim da 95 odsto, a to kažem da ne bih rekla 99 odsto planete, traći svoj život pokušavajući da promeni druge ili situaciju. Kad promeniš svoj način razmišljanja, ponašanja, komunikacije, promeniće se i situacija. U tom smislu, mogu se spasti i biznisi i privatne veze, jer tehnike i alati pomažu da spoznaš ko si. Probaj da upravo to „ko ste vi“ pitaš svoje sagovornike ili „šta suštinski želite u životu“. Mislim da svi mi pravimo sliku o sebi kakvu bismo voleli da neko drugi ima o nama. Što je veća razlika između te dve slike, to je osoba nesrećnija.

Kad kažete pitaj sagovornike, red je da počnem od vas – šta vi suštinski želite?

– Poenta je što uvek postoji ono što hoću da podelim s javnošću, s naglaskom na hoću, i ono o čemu nikad ne bih pričala. Ne želim da zvuči pregrubo, ali nije mi naročito stalo šta drugi ljudi misle o meni. Znam da živim s gomilom etiketa i predrasuda, a bilo je slučajeva da mi se, kad me upoznaju, izvinjavaju ljudi koji su me prethodno javno napadali. Šta želim? Da budem u miru sa sobom, da ne moram da lažem sebe, da imam duhovni mir, ma šta se oko mene dešavalo. Rekoh, ne mogu da sprečim događaje, ali mogu da utičem na doživljaje tih događaja. Pre no što sam počela da radim na sebi, moji doživljaji nekih događaja bili su takvi da, što bi moja sestra rekla, samo što nisam visila s plafona, kao mačka u crtanom filmu. Toliko sam napredovala da je sada sve potpuno drugačije. To je istinska blagodet.

Kako se nosite sa situacijom kad drugi ljudi probaju da vas prevare?

– Dok je čovečanstva, biće i takvih ljudi, ali nisam imala neke velike izdaje tog tipa. Da li je to bilo ono „dobro se dobrim vraća“ ili nešto drugo – ne znam, ali suštinski, sve je stvar našeg doživljaja onoga što se dešava. Svi znamo da je ista stvar za nekoga katastrofa, a drugi kaže – dobro, proći će. Pre godinu dana, jedan moj prijatelj prekinuo je vezu, a onda je usledila „drama“. Za njega je to bio kraj sveta, a da ste ga čuli i videli, pomislili biste da se Zemlja više ne okreće. Prijatelji mi često kažu da sve svedem na vest, pa sam mu u tom maniru rekla: „Da je trebalo da traje – trajalo bi, a pošto ne traje, znači da nije ni trebalo“. Odgovor je bio: „Ne možeš tako da razgovaraš sa mnom, treba da učestvuješ u mojoj patnji“. Budući da se drama nastavila, uz uporno ponavljanje „teško mi je“, jedne noći, u pola dva, rekla sam mu: “Obuci se, doći ću po tebe, vodim te na onkologiju da vidiš šta je zaista teško”.

Da li ste se tog „da je trebalo da traje – trajalo bi“ držali i kada ste vi raskidali svoje veze?

– Kad isflekaš omiljenu majicu, bude ti krivo, a kako da ne žališ kad neki ljudi odu iz tvog života. Vrlo bliske osobe neretko upotrebljavaju iste reči, preuzimamo gestikulaciju “onog drugog”, parovi čak počinju da liče, ljudi prestanu da govore u prvom licu jednine, pa čujete: „Mi volimo te filmove, mi uživamo u tom restoranu“. Kad taj drugi odjednom ode, ljudi kažu – osećam se kao da je nestao deo mene. Ne tvrdim da u mom životu nije bilo tuge zbog razlaza, ali u poslednjih deset godina, koliko radim na sebi, s tim situacijama sam se bitno drugačije nosila. Za početak, znala sam da ne treba da se pravim da mi nije ništa. To je prva lekcija koju sam naučila. Osećaj da ne morate da lažete sebe i svoju okolinu je “karta za slobodu”.

Verovatno ste i ćerku svemu tome naučili?

– I danas radim s njom. Kad ima neki problem, ona kaže: “daj neku tvoju tehniku”. Samo saznanje da se sve može popraviti i da možete izaći iz svakodnevnih slepih ulica, drastično olakšava život. Divan je osećaj kada ti je lepo bez vidljivog razloga.

Odavno ste stekli status „uticajan tviteraš“. Šta sve uz njega ide?

– “Twitter” je moj mali medij, na kom mogu da delim svoje stavove i deo privatnosti, u meri u kojoj hoću. Sve što napišeš je deo tvoje intime, koji zauvek ostaje tamo. Intima je čak i kad kažem koju sam knjigu čitala, koji sam film gledala, koji me je rasplakao. Sve to govori o meni kao osobi. Što se uticaja tiče, ne znam da li ga imam. Prati me više od 250.000 ljudi, što je više nego kompletni tiraži svih dnevih novina u Srbiji. Dešava se čak da mi i neki političari pošalju poruku s molbom da im „poguram“ neku temu. To bih mogla da protumačim kao neki utiaj, ali ja u tome ne vidim neku veliku stvar.

Uz koji ste film plakali?

– „Tri bilborda“ je poslednji koji sam gledala, ali nisam uz njega plakala. Mnogi su mi rekli da ga pogledam, jer je u suštini to film o emisiji „Život priča“. Na koncertu Pilerovih, na Kolarcu, falilo mi je da još dva puta trepnem, pa da mi poteku suze. Otišla sam sama na taj koncert, a Marija Šerifović mi je nabavila karte, jer su bile rasprodate. Ta divna emocija koju su stvorili svojom muzikom, ta čarolija, naterala mi je suze na oči.

Mnogo ljudi, ako nema društvo, odustane od odlaska na koncert.

– S time uopšte nemam problem, pa i kad sam gladna, odem da jedem sama. Da stalno čekam da imam društvo za stolom, umrla bih od gladi.

Dođosmo do kraja priče… Kakve je sve asocijacije izazvala fotografija sa venčanicama?

– Evo, neki muškarci već plaču. Toliko su me puta u intervjuima pitali za udaju da se osećam kao snajke koje komšinice uz značajan pogled pitaju: “Ima li nešto novo” ili devojke koje kad krenu na slavu, povedu druga da im glumi dečka da ih rodbina ne bi pitala šta čekaju. Život nije “eksel” tabela pa da sve ima svoju kolonu. Iz ove perspektive bitno mi je da apsolutno gospodarim svojim vremenom. Važna mi je i moja samoća, jer ima trenutaka kad u njoj istinski uživam. Ako postoji muškarac na ovoj planeti koji će imati sluha da ne naruši taj moj zen, mogla bih s njim da se razumem.