Jedna od naših najpopularnijih glumica igra prvu srpsku kraljicu u najskupljoj domaćoj seriji, a o specifičnim okolnostima pod kojima se u njoj pojavila, odnosno saradnji sa svojim suprugom, govori u iskrenom razgovoru za "Story“
Premda ne postoji odgovarajuća formula koja bi takvu stvar mogla precizno da odredi, ljudi se u proceni kriterijuma koji nekog glumca ili glumicu čine cenjenim u branši često slažu oko nekoliko istih stvari. Na primer, da je dotična uvek birala uloge prema visokim standardima i da nijednom od njih svoje ime nije ukaljala, da uživa reputaciju umetnice koju će najuticajniji reditelji birati za svoje filmove ili, zašto da ne, da je ime izgradila na putu koji je teži ali koji donosi veći uspeh od instant popularnosti. Ako se nekome činilo da će u vezi s njenom karijerom bilo šta biti "instant“, kada ju je Srbija upoznala u seriji “M(j)ešoviti brak“ pre šesnaest godina, glumica Sloboda Mićalović (36) svakom narednom rolom pobijala je sve predrasude. Došla je Sloboda danas do toga da možemo ustanoviti još jedan kriterijum u merenju kredibiliteta, a o njemu svedoče komentari mnogih kritičara – ako ona glumi u seriji, to ne može biti fijasko.
Mada je dobila sijaset negativnih utisaka tokom emitovanja prvih nekoliko epizoda na Radio-televiziji Srbije, serija "Nemanjići – rađanje kraljevine“ može se pohvaliti izvrsnom glumačkom postavom, što neki automatski vide kao dovoljan recept za uspeh. U ulozi Ane Dandolo, prve srpske kraljice i supruge kralja Stefana Prvovenčanog, publika Slobodu gleda u paru sa svojim suprugom iz pravog života Vojinom Ćetkovićem (46), što je mnogima dovoljan razlog da se zalepe za ekran nedeljom uveče. Jedan od najskladnijih parova među poznatima već više od petnaest godina živi svoju bajku sa osmogodišnjim ćerkama bliznakinjama Verom i Milom, ali lepa glumica nema tremu što joj je Vojin sada muž i u seriji. O okolnostima koje su nastale iz takve situacije, ali i jakim utiscima koje su neki nedavni događaji ostavili na nju, glumica nam govori odmereno, pažljivo i s mnogo emocija.
Veličina i tematika ove serije ostavljaju utisak da se radi o projektu kakav se više nikada neće ponoviti, a da li je ta činjenica doprinela da osetite još veću odgovornost tokom snimanja?
– Sigurno da jeste tako, na svima nama koji smo bili deo ove priče bio je veliki pritisak. Verujem da niko od nas nije ušao u ovaj projekat tek da bi uradio "Nemanjiće“, već smo znali da s tim dolazi i velika odgovornost. Naravno, uz to takođe ide i osećaj radosti i blagosti i neopisivo mi je drago što sam deo ovoga. Smatram da je neko morao da se usudi da ovu priču predstavi narodu, a ovog puta to smo bili mi. S druge strane, ne mislim da samo zato što smo se mi na to usudili treba da očekujemo nečije poštovanje.
Dakle, vi mislite da je ova serija dobra.
– Meni su savest i duša mirne jer znam da smo pružili svoj maksimum, pritom snimajući u veoma teškim uslovima. Tek sada kada je emitovano prvih nekoliko epizoda, javnosti će biti jasno o čemu mi tu govorimo. Postoji jedna nit koja posle prve epizode sigurno nije bila dobro shvaćena, a to je rađanje jedne kraljevine. Dakle, serija nije o Nemanjićima kao dinastiji, već konkretno o jednoj epohi u kojoj je nastajala njihova kraljevina.
Međutim, nakon što svi budemo odgledali tih 13 epizoda serije, postoji realna mogućnost da kritike budu i dobre i loše. Ukoliko projekat ne bude dobro prihvaćen u javnosti, da li će to pogoditi vas lično?
– Bilo bi potpuno u redu da se i to dogodi. Logično je da smo svi mi ovo radili kako bi bilo dobro pa mi ne bi bilo prijatno da čujem negativne reakcije ali, iskreno da vam kažem, ja to ne očekujem. Odgledala sam seriju i znam kako izgleda od početka do kraja. Možda smo napravili grešku što smo pustili tu prvu pilot-epizodu, a ljudima nije sasvim jasno šta taj termin znači, pa smo kasnije morali da je premontiramo. Međutim, apsolutno ne očekujem negativne kritike.
Jedan ovako zahtevan projekat iziskuje dosta napora, kako fizičkog tako i psihičkog. Uslove i tempo snimanja sigurno nije lako izdržati, a u kojoj meri ste težinu tog rada osetili na svojoj koži? Da li je odsustvo od kuće i dece vama predstavljalo problem?
– Mi smo na to navikli. To je život glumaca i svesno smo ga izabrali. Nije mi ni u jednom trenutku bilo teško da radim na seriji jer ja i ne ulazim u nešto što me ne zanima. Činjenica da znate da radite nešto što volite, sve drugo čini lakšim. Tu je i osećaj da nešto ostavljate u amanet budućim generacijama i to me čini veoma ponosnom.
Ima, tu ipak jedna olakšavajuća okolnost, a to je da u seriji igrate zajedno sa svojim suprugom Vojinom. Da li ste to videli kao prednost ili takva situacija ima i negativnih strana?
– Stalno me pitaju u vezi s tim, a ja moram da kažem da je meni super kada radim s njim i ne znam više kako bih odgovorila na to pitanje. Stvarno volim da radim sa svojim suprugom, puno smo snimali zajedno i lepo mi je kada smo zajedno na setu. Drago mi je što smo imali priliku da budemo partneri i u tom smislu. On ima svoj način pripreme za kadar, ja imam neki svoj, potpuno drugačiji, čak nismo bili u istim garderobama, već je svako imao svoju. Verujem da to ljudima može biti čudno, ali mi umemo da se distanciramo kada je to potrebno.
Postoje li određene zamke u takvim okolnostima?
– Naše zamke su privatnog i praktičnog tipa. Najviše se tiču toga ko će čuvati decu dok smo mi na snimanju. Naravno, onda priskače u pomoć porodica. Sve drugo nam je nebitno u poređenju s tim pa drugih zamki i nema.
Kada ste kod kuće, razgovarate li o "Nemanjićima“, o poslu, ili se trudite da profesionalni život ostavite ispred vrata svog doma?
– Naš život i posao ne mogu da se odvoje i često uočavam da idu zajedno. Ne mogu baš da kažem kako previše vremena posvećujemo priči o poslu jer bismo verovatno poludeli. O tome se u našoj kući priča samo onoliko koliko je potrebno i samo ako je posredi nekakav problem. Važno je da Vojin i ja i pored obaveza stižemo da se posvetimo jedno drugom i pronađemo vremena za naš privatni, zajednički život, inače ne bismo ni opstali već 15 godina zajedno.
Koliko ste ponosni na svoju mlađu sestru Draganu i sve uspehe koje postiže na svom profesionalnom putu?
– Ponosna sam više nego što možete da zamislite. Sve je uradila sama, ma koliko naš narod ne verovao u to i na to sam posebno ponosna. Verujem da će se njen put tek otvoriti i da će se o njoj tek pričati. Ona je jedno darovito, i vrlo, vrlo kvalitetno ljudsko biće.
U porodici ste nedavno preživeli i neke teške trenutke nakon smrti vašeg oca Dragana, koliko ste se kao sestre držale zajedno i jedna drugoj bile podrška?
– Nije lako govoriti o tim stvarima. Držimo se, kao što verujem da se svaka druga porodica bori kada doživi takvu nesreću. Svako to podnosi na svoj način, ali je teško.
Koja od vas dve je jača u takvim okolnostima?
– Obe smo morale da budemo jake, nekada svoju snagu ja pružam njoj, a nekada je ona uliva meni. Kako-kad, zavisi od trenutka.
