Zdravko Čolić: Nije lako biti sa mnom u braku

Najpoznatiji pevač sa ovih prostora u jeku promocije novog albuma odlučio je da obraduje fanove novim spotom koji je izašao oko Dana zaljubljenih, a s nama razgovara o značaju koji ovaj praznik ima u njegovom braku, popustljivom stavu prema ćerkama i koliko ga titula superzvezde opterećuje

Možda će ova zamisao zazvučati pomalo nerealno, ali trebalo bi konsultovati nekakvog stručnjaka koji bi pokušao da odgonetne u kakvom su položaju bile zvezde nad Sarajevom 30. maja 1951. kada je na svet stigao pevač Zdravko Čolić (66). Međutim, podjednako je nerealna i karijera kakvu je ovaj čovek uspeo da ostvari. Dobijenim rezultatima mogao bi da se utvrdi recept po kojem se dobijaju legende takvog kalibra jer nijedan drugi pokušaj nije pomogao da se takva ličnost ponovo rodi na ovim prostorima. S druge strane, u sasvim drugačiju vrstu fantastike svrstava se momenat u kojem upoznate takvu osobu, a onda se ispostavi da je u pitanju normalan, običan čovek koji verovatno nije do kraja ni svestan zvezdanih okolnosti pod kojima se rodio. Zdravko je blag, srdačan, duhovit, ali ono što nas možda i najviše fascinira – neumoran. Mada je njegov petnaesti studijski album "Ono malo sreće" izašao skoro, a aktivnosti oko njegove promocije bile su brojne, on nema nameru da zastane i odahne. Nedavno je bio u Dubrovniku gde je snimao spot za pesmu "Kuća puna naroda", za koju je tekst pisao Džiboni, a muziku uradio sam Čolić. Spot je objavljen na Dan zaljubljenih i bio je to poklon njegovoj mnogobrojnoj publici, svima onima koji su već dugo zaljubljeni u njegove pesme. Govoriće Zdravko u ovom intervjuu o tom prazniku, emocijama koje ga vezuju za suprugu Aleksandru (54), s kojom ga je proslavio i s kojom ima dve predivne devojčice Unu (16) i Laru (11), kao i nedokučivim razmerama popularnosti koju gotovo čitavog života uživa.

Mnogi kažu da se uspeh i nivo zvezdanog statusa kakav vi uživate u šou-biznisu više nikada neće ponoviti. Kakav je osećaj kada ste megastar? To pitanje na ovim prostorima može da se postavi samo nekolicini ljudi.

– Niko se nije bavio ovim poslom, pa ni ja, da bismo to postali. To je božja stvar. Božja ruka nekog pomiluje pa ima dužu karijeru, to se tako kaže u nekom našem žargonu. Ljubav prema muzici koja je od ranog detinjstva kod mene postojala, iz hobija je prešla u profesionalnost. Svako se na svoj način njom bavi, ja sam s gitare prešao na vokal i tu ljubav je publika kroz njega prepoznala. Dokle će to trajati, nismo mogli odrediti niti je bilo ko znao koliko će ko dobaciti. U ovim našim okvirima čini mi se da moja karijera spada u te ozbiljnije, da čim prebaci četrdeset godina, to je na neki način već velika stvar. To je nešto što čovek ne zna, ali je njegova dužnost da se ovim poslom bavi ozbiljno, koliko je to moguće na ovim našim prostorima.

Ostanimo još malo na tom statusu megastara. Javnost ima određenu predstavu o stvarima koje on sobom nosi, ali postoji li nešto što ste s njim dobili i zbog toga se iznenadili? Možda još važnije, šta vam je taj status oduzeo?

– Kao u svakom javnom poslu, kad ste na dlanu svima, na televiziji, u novinama, on guši vašu privatnost. Medijima ste danas lako dostupni i na taj način gubite neku vrstu opuštenosti gde ne morate biti stisnuti, već ste u obavezi da budete fini. Možda ja jesam fin po vaspitanju, ali čovek bi nekad želeo da bude mnogo drugačiji, otvoreniji, opušteniji što mu, naravno, ova vrsta prezentacije u medijima ne dovoljava. Da se bavim nekim drugim poslom, to bi i kod mene izgledalo drugačije.

Mislite li da biste isti uspeh postigli da ste stasavali u ovim vremenima?

– Ne znam, verovatno je danas teže napraviti takvu karijeru jer ovaj region ima različite države sa sopstvenim muzičkim scenama, a s druge strane, uz dobre pesme možda je to moguće napraviti i brže zahvaljujući internetu koji ljude brže ujedinjuje nego što su to nekad činili radio i televizija. Danas svoj album za dva dana možete videti i u Australiji, a mi smo nekad tamo slali ploče brodovima pa su za pola godine ljudi imali povratnu informaciju. Mislim da su pesma i melodija najvažnije i ljudi prepoznaju to vrlo brzo.

Šta mislite o rijaliti programima u kojima se afirmišu mladi pevači? Siguran sam da ste dobijali pozive da ih u nekom od njih ocenjujete, ali to se nije dogodilo. Zbog čega?

– Nisam ja za taj posao, jer bi mi bilo žao da dam nekome lošu ocenu, a znam da se trudio. Srušio bih nečije snove tim profesorskim stavom. Možda bih mogao da negde budem revijalni učesnik, na kraju nekim tajnim glasanjem da odlučim, ali uživo da nekome kažem da nije dovoljno dobar – srce bi mi se slomilo. Inače, lepo je što takvi programi postoje.

Petnaesti studijski album značajan je uspeh sam po sebi. Mada to nije mali broj za muzičke zvezde, postoji li nešto što publici poručujete prvi put?

– Nemam običaj da izdvajam neki album, ali ono po čemu se ovaj razlikuje u odnosu na prethodna dva, možda je za nijansu veći broj laganih pesama. Bez obzira na to što ja više volim brže pesme, jer idu uz moj temperament i karakter na sceni, bez ovih laganih nemate pevačku karijeru, nemate imidž pevača koji može da pokaže svoj glas. Takođe, ovog puta imamo jednog producenta i aranžera, Nikšu Bratoša, u odnosu na prethodna dva-tri albuma gde ih je bilo više.

Da li je prošlo dovoljno vremena od njegovog izlaska da biste mogli da sumirate prve utiske? U kakvom su odnosu vaša očekivanja s postignutim učinkom „na terenu“?

– Lepe su reakcije koje su stigle do sada. Međutim, za samu procenu albuma potrebno je da on živi minimum pola godine, da se napravi četiri-pet spotova kako bi taj projekat mogao da malo odleži, kao rakija ili vino u nekom malom podrumu, da se u glavi složi neki tekst. Kod preslušavanja ovog albuma nije se desilo da troje ljudi pogode istu pesmu, svako ima nekog svog favorita, tako da posle više godina imamo onaj sistem da album radi za razne ljude, što možda i nije loše u ovom slučaju.

Petnaest jeste sjajna brojka kada nabrajamo albume, ali 51 godina od vašeg prvog nastupa zvuči još impozantnije. Postoje li stvari koje biste na tom dugom putu danas promenili? Koji momenti su, umesto toga, uspeli da promene vas?

– Ne mogu da kažem kako sam drugačiji čovek u odnosu na početke. Da sam ja nešto menjao, ostao bih sličan po svom temperamentu, ali malo smireniji u nekim drugim stvarima. Možda bih napravio svoju firmu u nekim godinama, da sam se prvo, kada sam završio Ekonomski fakultet, zaposlio u nekom preduzeću, što je bilo sasvim normalno. Kasnije bih otvorio turističku agenciju, jer sam uvek voleo da putujem ili pak neku marketinšku kompaniju jer sam nakon diplomiranja upisao treći stepen marketinga, mada nisam magistrirao. Trebalo je sedeti još godinu dana, dati dva ispita i napraviti rad. Rad bih verovatno napisao iz kulture ili šou-biznisa jer sam već tada imao određene pojmove o tome. Verovatno bih bio manje eksponiran, ranije bih se oženio, možda bih imao i stariju decu.

Ko vam je najveći kritičar u svemu što radite, a da to niste vi sami?

– Saradnici su ti koji stoje uz mene, to su ljudi koji nemaju razloga da mi laskaju, a mislim da su to najznačajnije, mnogo važnije ekspresije i komentari od, recimo, novinske kritike. Takođe, stalo mi je do stava mlade raje koji su neka nevidljiva nova publika. Drago mi je kad neki mladi ljudi reaguju na nove pesme koje u tehnološkom smislu nisu ni blizu ovoga što slušamo, ali im se dopadnu iz nekog drugog razloga. Ne zato što im mama ili tata to nameću, već zato što oni sami to prepoznaju. Takva publika se vidi i na mojim koncertima.

Da li su megastar i porodičan čovek uloge koje mogu da idu zajedno? U kojim trenucima su se najčešće razilazile?

– To ponekad jeste problem, međutim sve je u redu ako imate ženu i ljude oko sebe koji razumeju vašu profesiju. Moja supruga udala se za mene kada sam već bio ovo što jesam, dakle znala je šta stoji iza mene i tako je kod svakog čoveka ako pričamo o filmu, estradi ili sportu. To su ljudi koji su istureni napadači u svom poslu i vi s njima živite, to vam je kao centarfor, pevač je istureni čovek, plejmejker na bini i njega prati sto stvari iza toga. Fanovi, tračevi i raznorazne medijske laži i istine koje idu iza toga, deo su ovog posla.

Možete li razumeti znatiželju onih koji se već dugo pitaju kako je to biti supruga najveće muzičke zvezde? Neka druga žena jedva bi čekala da iskoristi pažnju javnosti, ali iz onoga što znamo o Aleksandri čini se da je to poslednja stvar koja nju zanima. Stiže li pritisak, koji brak sa zvezdom poput vas nosi, ikada do nje?

– Verovatno nije lako biti uz mene, milion stvari tu ima. Što se tiče brige o porodici, tu moram sam sebe da pohvalim, mada s obzirom na to koliko sam prisutan, koliko svojim mekim srcem utičem na odgoj dece i na emocije, mogao bih biti veći autoritet, možda stroži, ali tako je kako jeste. Nije lako sa mnom, ja sam i Blizanac, u podznaku Škorpija, tu je nas troje u jednom pa treba sa mnom izdržati (smeh). Dugo smo mi već zajedno. Najvažnije je da postoji prijateljstvo između partnera. Kako prolazi vreme, u tome se i sastoji bračna veza, u odanosti, nepokolebljivosti, prijateljstvu i ljubavi.

Govorili ste da, ako uopšte ima neusglasica u vašem braku, one se tiču vaspitanja vaših ćerki. Gde vam se mišljenja razilaze sa supruginim u tom pogledu i čija je poslednja?

– Uglavnom se ne slažemo u strogosti i tu nam je veoma teško da usaglasimo snage. Moram priznati da je to problem koji nas sada tišti. Previše sam popustljiv.

Kako izgleda vaš dan bez obaveza? Šta su vam u ovim godinama životni prioriteti i u kojoj meri su se promenili u odnosu na prošlost?

– Ima dosta takvih dana, kao što ima i onih kada vas obaveze stignu. Pokušavam da se osamim, pogotovo kada se vratim s nekih radnih putovanja. Vreme tada provodim u prirodi, šetnji ili neobaveznom razgovoru, to me nekako najbolje odmori.

Koju ste životnu mudrost spoznali sa iskustvom koje danas imate?

– Mislim da je strpljenje majka mudrosti.