Ilda Šaulić: Naša porodična bajka sa Emom

U ekskluzivnom porodičnom editorijalu, popularna pevačica otkriva detalje novog života koji je otpočela sa suprugom Bojanom i ćerkom Emom, izazove njihovog svakodnevnog funkcionisanja, planove za budućnost i neka pravila koja će iz svog detinjstva preneti svojoj naslednici

Poznata pevačica Ildu Šaulić (39) pre samo tri godine bila je u sasvim drugačijoj životnoj situaciji nego danas. Uveliko u svojim tridesetim, Ilda tada verovatno ne bi umela da odgovori na pitanje kada će konačno zasnovati porodicu i pronaći sreću za kakvom većina žena u tim godinama traga. A onda, fortuna je pronašla nju i namignula joj u veoma brzom sledu događaja koji je iz korena promenio njenu svakodnevicu. Presudna je bila 2016. godina u kojoj se udala za Bojana Vučkovića (47) i ubrzo na svet donela ćerkicu Emu koja danas ima godinu i po dana. Sreća ima svoje ironične načine na koje odlučuje da se s nama poigra, pa ljubav našoj pevačici nije donela samo u nenadanom momentu, već i iz sasvim neočekivanog pravca.

– Bojan i ja poznajemo se još otkako smo bili deca i naše dve porodice oduvek su se intenzivno družile. Međutim, razlika između nas je osam leta pa kada sam ja imala samo 10 godina, on je već slavio punoletstvo. Ipak je to značajna razlika u tom dobu. Kada se Bojan vratio iz Amerike, gde je živeo, životne okolnosti uticale su da budemo zajedno i danas smo u braku. Eto, život je čudo – prepričava nam Ilda i dodaje da su i njeni roditelji bili zbunjeni takvim raspletom.

– Naravno, oni su se iznenadili kada su čuli koga sam izabrala za životnog partnera i rekli su: „Bože, deco, da li je moguće“. To je i meni bilo pomalo neverovatno. Da mi je iko pričao ko će biti čovek mog života, ne bih verovala jer ga u detinjstvu nisam tako posmatrala. Verujem da bi vam on isto rekao, mada voli da se našali kako je oduvek znao da ćemo biti zajedno – kaže pevačica.

Pre nego što će zasnovati porodicu, u Ildinom životu muzika je bila sve. Te velike ljubavi ne odriče se ni danas, pa je nedavno objavila novi „Best of“ album i to u godini kada obeležava deceniju svoje lepe karijere. Pored svih pomenutih obaveza, porodica joj je na prvom mestu. U iskrenom razgovoru, Ilda nam otkriva kako život s novim i drugačijim prioritetima zaista izgleda.

Na jednoj od fotografija koje ste danas uradili, Ema se igra šoljicama dok Bojan sedi i čita novine. Da li tako izgleda prosečno porodično popodne u vašoj kući?

– Iskreno, baš je tako. Bojan voli da se informiše i često čita novine, ja pijem kaficu, a Ema ima svoje šoljice i kašičice pa se pretvara da i ona nešto sprema. Stoga, to jeste realna slika, samo što smo bili nešto lepše obučeni nego što smo u intimi našeg doma.

U detinjstvu ste dosta vremena provodili igrajući fudbal, kasnije i tenis te ste uglavnom bili napolju. Može se reći da su deca u to vreme po mnogo čemu imala drugačije odrastanje od današnjeg.

– Neprestano smo se igrali napolju i bili smo dosta kreativni. Živeli smo na Labudovom brdu i to je bilo prelepo odrastanje, plato je bio prepun dece. Sve što je moglo da se igra napolju: žmurke, jurke, lastiš, mi smo to radili. Danas deca zabavu vide na potpuno drugačiji način, to su neka virtuelna druženja koja podrazumevaju telefone i kompjutere i, nažalost, mislim da nisu kreativni kao što smo mi bili.

Kako ćete se postarati da Ema svoje detinjstvo provede poput vašeg?

– Bojim se da dete ne možete izolovati od okruženja, niti od sveta. Danas se živi drugačije i brže, ali opet ću gledati da je, koliko to bude moguće, usmerim na druge stvari. Smatram da se ne mora sve vrteti oko telefona, iako ona već u ovako ranom uzrastu zna sve oko toga, što mi je neverovatno. Ipak, nastojaćemo da zavoli prirodu i što više vremena provede u aktivnostima napolju.

Poznato je da ste stroži od Bojana, da li to znači da ćete Emi braniti određene stvari, pa možda i ograničavati vreme za ekranom, kad smo već kod toga?

– Istina, stroža sam. Autoriteti moraju da postoje, a kod nas u porodici to je oduvek bila moja mama. Izgleda da to kod nas ide po toj ženskoj liniji. Bojan bi nekada i želeo da se postavi strogo, ali čim ga Ema pogleda i nasmeši se, sve pada u vodu. Mislim da nije loša stvar da u kući neko bude strog, a takođe i da je normalno da deca slušaju svoje roditelje. Ozbiljan i najveći zadatak u mom životu jeste da Ema sutra bude dobar i kvalitetan čovek.

Deluje da s njom nema velike potrebe primenjivati tu strogoću?

– Tako je, evo imali ste prilike da se na ovom slikanju uverite koliko je komunikativna i dobra, doduše i veoma živahna. Ona bi u roku od dva minuta želela da sve vidi i stalno nekud trčkara, što je i normalno za njen uzrast.

Pomenuli smo da je fudbal okupirao i vaše detinjstvo, vaš suprug je profesionalac u tom sportu, a u brojnim prilikama, pa i ovoj današnjoj, uči i vašu ćerku da šutne loptu. Hoće li Ema u svemu ličiti na vas?

– Eto vidite, mi se ovde nešto trudimo da je obučemo u princezu i namestimo joj haljinicu, a onda joj on gurne loptu u ruke. Neka, ja bih zaista volela da ona i to zavoli, da bude sportski tip pa da tu žicu povuče malo od nas oboje. Međutim, ne stremim ka tome da Ema sutra u svemu sledi moj primer. Ona treba da bude svoja i pronađe sopstveni pravac, a verujem da će na taj način i mnogo bolje proći u životu nego ako bude sledila tuđe snove.

Šta kaže vaša majka kada pogleda Emu, u kojoj meri vas uspeva da vidi u njoj?

– Ona primećuje da što je Ema starija, sve više podseća na mene. U početku je više ličila na oca, ali sada ispoljava sve više mojih karakternih crta iz tog perioda.

Kada pogledate vas troje i svet koji ste izgradili, da li sve drugo u životu gubi smisao?

– To je najvažnije. U mom životu porodica je stigla u nekim zrelijim godinama, ali je ona suština svega. Nekako sve drugo dođe i prođe, ali ovo vas ispunjava i čini srećnim. Sve drugo što radite u životu činite zbog svoje porodice. I svojoj karijeri izuzetno sam posvećena, ali pažljivo vodim računa o svakom koraku, upravo da bi sutra Ema mogla da kaže kako je ponosna na svoju mamu zbog svega.

U nekom „prethodnom životu“, pre nego što ste ostvarili karijeru i porodicu koju sada imate, bili ste u prvih 500 teniserki na WTA listi, ali brzo ste odustali od tog sna i posvetili se drugim stvarima. Kada danas uhvatite neki prenos na televiziji, pomislite li: „Ovo sam mogla da budem ja“?

– Imala sam u životu taj trenutak koji je verovatno bio maksimum tadašnjih mogućnosti i odluka. Profesionalni sport koliko daje, podjednako vam i uzima. Gubite vreme za mnoge druge aktivnosti i ciljeve. Sve se svodi na treniranje i putovanja. Međutim, u tome pronalazim ono najpozitivnije, odrastala sam na zdrav način, baveći se sportom, upoznala sam sjajne ljude s kojima i danas evociram uspomene iz tih dana.

Putovanja i nedostatak vremena koji pominjete ne izostaju ni u karijeri koju danas imate. Da li Ema oseća vaše odsustvo i kako na njega reaguje?

– Mada je još uvek mala, mislim da će se to sve više menjati. Ranije, kada se opraštamo, ona kaže „baj“ i pošalje vam poljubac, a sada vidite da to više nije onaj isti pozdrav, već joj se lice nekako menja. Međutim, kada bude malo veća, volela bih da me prati na tim putovanjima, iako ne želim da moj posao bude deo njenog života, već ona treba drugačije da odrasta i da živi neku svoju priču.

Večita tema oko usklađivanja karijere i majčinstva iz ugla jedne uspešne pevačice mora biti nešto drugačija, budući da vi imate svu neophodnu podršku u vidu dadilja i drugog osoblja. Koliko se oslanjate na njihovu pomoć u odgajanju Eme?

– Naglasila bih pomoć koju imam od svog supruga Bojana. Po mnogo čemu, on je atipičan balkanski muškarac i razlikuje se od većine drugih po vremenu koje provodi sa svojim detetom. Njemu ništa nije teško i pravi je partner u punom smislu te reči, a naravno da je tu i pomoć u kući. Tu su Rosa i Jasna koje su Emu doživele kao najrođeniju, a meni je to veoma važno. Ema je njih veoma zavolela i dobro je da je od malih nogu navikla na gužvu u kući, jer kod nas uvek ima naroda i stalno se nešto dešava.

Međutim, u nekim slučajevima deca ponesu jače uspomene na dadilju nego na roditelje, da li je to zamka na koju se obazirete?

– Ne mislim da je to kod nas realna opasnost. Uostalom, dok sam ja odrastala, moj otac Šaban gotovo nikada nije bio kod kuće, ali je zato majka stalno bila prisutna. Ali ona je, svesna toga, uvek nekako uticala da se to vreme nadoknadi. Znate kako, u opisu mog posla jeste da radite petkom, subotom i eventualno nedeljom. Zapravo, ja sam češće kod kuće nego žene s normalnim radnim vremenom od devet do pet. Izuzetak su turneje koje zahtevaju duži put i odsustvo. Veoma smo vezani za inostranstvo, posebno zbog mog supruga koji tamo ima posao i sigurno je da ćemo u bliskoj budućnosti svi zajedno često tamo odlaziti. Stoga, ja bih volela da Ema bude mali svetski putnik, jer smo i moja sestra, brat i ja odmalena tako živeli.

Kao ćerka poznatog muzičara odrastali ste u izobilju, ali vas taj luksuz ni na koji način nije pokvario, što je uvek opasnost u takvim okolnostima. Koliko je bilo teško uspeti u tome?

– Način života i sve ono što imate u svojoj kući ne bi trebalo da vas odrede kao čoveka. U neku ruku, sebe vidim kao skromnu osobu, mada imam one klasične ženske boljke u vidu šopinga, pa često kupujem i šta mi treba i šta ne. Ipak, ne mislim da sam bahata niti razmažena u tom smislu. Mada sam odrasla u najboljim uslovima, uvek sam želela da radim, nečim se bavim, ispoljim svoju kreativnost. Popularnost, koja je kasnije usledila, takođe me nije promenila. I dalje imam iste prijatelje, a moja kuma išla je sa mnom u osnovnu školu na Labudovom brdu. Štaviše, malo je ljudi iz javnog života s kojima se privatno družim. Sve su to stari prijatelji, što se vidi i kada dođete na moje proslave.

Odrasli ste u velikoj porodici, a nikada niste krili da biste i sopstvenu voleli da proširite za još jedno dete. Koje su prednosti takve porodice?

– Volim što imam sestru i brata i to je prelepa stvar. Naša povezanost toliko je jaka da se čujemo više puta u toku dana i stalno se posećujemo. Nedavno smo proslavili mamin jubilarni rođendan, neću vam reći koji jer nemam njenu dozvolu (smeh), i to je bila prilika da svi budemo na okupu. Ne mogu da vam opišem koliko je ta slika lepa. Volela bih da to iskusi i moja ćerka. Što bi moj otac rekao, dece i para nikada dosta. Svi smo osnovali svoje porodice, a zapravo smo jedna velika, još samo čekamo mog brata Mihajla da se ostvari u toj ulozi.

Nedavno je protekao i Dan zaljubljenih, da li je bilo prilike da taj praznik propisno obeležite sa svojim suprugom?

– Radila sam te večeri sa „Leksington bendom“, ali bilo je i trenutaka za nas dvoje. Nama je taj datum, pored simbolike koju sobom nosi, bitan i zbog toga što sam mu upravo na taj dan otkrila da sam u drugom stanju. Za 14. februar zaista nas vezuju lepe uspomene.

Kako izgleda vaš odnos danas, da li je njemu ikada zasmetala priroda posla kojim se bavite?

– Kada smo počeli da se zabavljamo, bilo mu je potpuno jasno šta podrazumeva moja profesija, tako da takve probleme nismo imali. On maksimalno prati moju karijeru i podržava me na svakom koraku, kao što ja podržavam ono što on radi. Dopunjujemo se na najbolji mogući način i ne verujem da bi naš brak funkcionisao da takve podrške nema.

Kada se negde spomenu vaše ime i prezime, obavezno slede pohvale na račun vaše gracioznosti, kažu da ste veoma fini i da zračite nekakvom aristokratskom lepotom. Prijaju li vam takvi komplimenti i da li se takvo držanje uči s vremenom ili ste s tim jednostavno rođeni?

– Moram da zahvalim svima koji tako misle, i volim da kažem da se čovek rađa s takvim stvarima, a u mom slučaju to je samo od sebe došlo. To radim nesvesno i to je onda prirodno. Takođe, mislim da je u pitanju i genetika, a imala sam od koga to i da nasledim, od svoje majke. Verujem da će i Ema to naslediti od mene.

Da li u vašem poslu postoji opasnost da se to s vremenom izgubi?

– Postoji, ako ste voljni da se prilagođavate, ako želite da budete u šablonu i izgledate kao i svi ostali. Meni se čini da sam od početka bila malo drugačija, a mislim da sam i dan-danas takva.