Sergej i Kristina Ćetković: Ćerke smo rodili srcem

Životna priča Sergeja Ćetkovića smeštena je između crno-belih dirki njegovog klavira, mora i kamena Crne Gore, C-dura u sreći i d-mola u pesmama, njegovog sveta čije tri strane čine imena Kristina, Lola i Mila, dok četvrtu on ispisuje sam stihovima koji su koren njegovog bića oko koga je srasla ljubav prema ženi njegovog života, ćerkama koje su, kako kaže, njih dvoje rodili srcem, publici koja ga već godinama vodi pravim putem za koji je bio predodređen, poklanjajući mu poverenje i ljubav, na koje on uzvraća trajanjem i doslednošću. Ne tako davno prešao je četrdesetu i u sebi, svom životu i karijeri iskristalisao mnoge stvari o kojima govori za magazin "Story“, što ga danas čini ostvarenim i zadovoljnim čovekom, oslobođenim okova prošlosti i nezrelosti, spremnog da stane iza svojih osećanja, da ih verbalizuje i na taj način otkrije mnogo o sebi. Nije to više onaj zatvoreni i tihi Sergej, koji je samo muzikom govorio. Sada to čini glasno, stameno i iskreno, rečima istine i sreće, ponosan na ono što je stvorio, zahvalan na onome što je dobio.

Pesma "Moj svijet“ obeležila je svojom simbolikom poslednjih nekoliko godina vaše karijere jer sublimira mnogo toga. Na koji način ste stvorili svoj svet i šta ga čini?

- Uvek se rado setim svojih prvih koraka, jer tek tada shvatim koliko sam dogurao i svakog dana zahvaljujem Bogu na tome. U ovim godinama, mogu reći da sam svoj svet gradio polako, pošteno i pametno i trudim se da uživam u njemu. Smatram da sam veoma bogat jer imam mnogo prijatelja, ljudi koje volim i oni zaslužuju mesto u mom životu. Čovek treba da uživa u onome što stvara, a to ne može sam, bez igde ikoga. Danas mnogo bolje razumem i doživljavam sebe. Zreliji sam, otvoreniji, pronašao sam svoj mir i više ne krijem emocije. Težim da u svemu nađem meru, jer ona je jedini recept za ispunjen život. Nakon svega, jedino ostanu sećanja, smeh i taj svet u kome si, kao u kori drveta, duboko urezao svoje ime.

Koji koren u sebi neprestano negujete i šta vam on predstavlja?

- Koren porodičnog stabla. Živimo u vremenu u kome je porodica izgubila na vrednosti i smatram da taj koren mora da bude satkan od najjačih osećanja i da ga konstantno treba nalivati i negovati s mnogo ljubavi, pažnje i zajedničkih trenutaka.

Kakav koren, s druge strane, želite da uništite, jer predstavlja korov koji vas nagriza u svakom smislu?

- Sa četrdeset godina teško da možeš nešto bitnije da promeniš u sebi i svom karakteru. Što pre prihvatiš sebe i svoj kroj, lakše ćeš prihvatiti i druge. Svako od nas ima vrlina i mana. Čovek treba da bude svestan svojih nedostataka, a ne da ih stalno traži u drugima. Nekad treba kopati po sebi, čupati korov i čistiti dušu od svega što te uznemirava i unazađuje. Nažalost, tražimo sreću u pogrešnim stvarima, nimalo svesni prolaznosti i brzine života. Tek kada pogledaš oko sebe, čuješ neke teške priče svojih prijatelja, vidiš toliko bolesne dece i ljudi koji su u ozbiljnim nevoljama, shvatiš da si, zapravo, budala koja uzalud troši svoju energiju na gluposti, jer nemaš nijedan pravi problem i najsrećniji si čovek na planeti.

Da li velika popularnost, iz vašeg iskustva, menja samog čoveka ili njegovo okruženje?

- Ne znam iz kog razloga, ali meni kao da je oduzeto pravo da sebe vidim očima drugih i zahvalan sam Bogu na tome što se zbog popularnosti nisam pretvorio u nešto što bi me uplašilo kad bih se video u ogledalu. I sa četrdeset sebe ne doživljavam kao preozbiljnog muškarca u zrelim godinama. Imam utisak kao da mi je dvadeset, uvek poštujem starije i trudim se da se nikad ne uznosim. Međutim, u razgovoru s ljudima koje sretnem na ulici ili prijateljima koje ne viđam često primetim da je njihov pogled drugačiji jer sam javna ličnost i to mi mnogo smeta. Često osetim distancu i njihovu uzdržanost, a ja želim zagrljaj, da se šalim, pričam viceve, povremeno glupiram, iako i dalje držim ručnu da dete u meni previše ne izleti napolje.

Evidentna je promena u vašem ponašanju i javnim nastupima. To više nije onaj Sergej od pre desetak godina koji je bio veoma povučen, gotovo nepristupačan. Šta je najviše doprinelo tome?

- Na početku karijere bio sam veoma zatvoren, nesiguran, ćutljiv i ne baš dobar sagovornik novinarima. Uvek sam imao gard, pa je slika koju sam emitovao u medijima činila da izgledam stariji i ozbiljniji nego što zaista jesam. Sada se to promenilo. Sazreo sam i oslobodio se, a i bilo je vreme da pokažem i svoju drugu stranu, kada sam opušten i ponekad neozbiljan, kakav privatno i jesam. Možda sam potrošio mnogo energije i vremena pokušavajući da istrajem i ne dopustim medijima da utiču na moj stav i odluke o tome koliko privatnosti želim da podelim s njima, ali to smatram svojim najvećim uspehom u karijeri i to je ujedno dokaz da ne moraš prodati svoj život zarad većeg prostora u medijima. Čovek mora da se menja i nadograđuje, ali svoju suštinu ne sme da izneveri.

Da li su vas te promene, možda, nekad povele pogrešnim putem i šta čini tu suštinu o kojoj govorite?

- Rekao bih da sam birao dobar i ispravan put. Možda malo sporiji za vreme u kome živimo, ali ipak, to je moj put. Svako ima pravo na svoj izbor, pa i kada pogrešimo, uvek postoje neka nova vrata, nova staza kojom možemo da krenemo. Nikada nije kasno za nov početak, bez obzira na to koliko si godina ostavio iza sebe i niko ne može biti kriv za odluke koje si sam donosio. Taj izbor vezao bih za porodicu i korene o kojima pričamo. Čovek je odraz onoga kakvi su mu roditelji. Sličan sam svom ocu, nisam preterano ambiciozan i nametljiv, strpljiv sam, ne laktam se, jer smatram da sve može da se opere, osim obraza. Da je moj otac bio drugačiji i da nije poštovao svoju reč zarad neke koristi, verovatno bih se i ja tako ponašao i živeo. Ali kad imaš uzor, ne možeš biti drugačiji od onoga kakav ti je koren. Kada danas vidim svoje roditelje, srećne i zadovoljne zbog svega što sam postigao u životu, shvatam u čemu je suština i šta je pobeda jednog roditelja.

Vaš brak jedan je od najstabilnijih i najsrećnijih među javnim ličnostima. Supruga Kristina vaš je najveći oslonac. Šta je osnov vaše ljubavi i u čemu se emotivno najviše dopunjujete?

- Za mnoge stvari u životu čovek treba da ima mnogo sreće, a najviše da nađe pravu osobu s kojom će provesti ostatak života i iz temelja graditi svoj dom. Onu koja te napravi boljim nego što jesi, tvoju idealnu polovinu. U tom smislu, zaista sam srećan jer imam ženu koju volim i koja me voli. Važno je biti svestan te ljubavi i znati šta hoćeš u životu, a ja želim mir, ljubav, mirnu luku, porodicu, stabilnost, poverenje i iskrenost. Ne želim laž, interes i matematiku u svom životu. Neću da glumim nešto što ne osećam, niti umem da glumim ljubav na silu. Veoma sam emotivan i na sve reagujem srcem. Kod Kristine najviše cenim to što je iskrena i direktna, kod nje nema uvijanja i lažnih obzira. Partner treba da te osvesti kad počneš da letiš, da te spusti na zemlju i kaže ti prave reči u pravom trenutku, da ti ne dozvoli da napraviš glupost i da te pogura onda kad misliš da ne možeš, a ona zna da možeš. Kristina je moj odraz i ja njen. Jedno drugom smo i sidro i vetar u jedrima.

Kakvi su vaši pogledi u životu i u tami?

- Romantični, blagi i puni ljubavi.

Kako danas, sa otklonom od sedam godina, gledate na momenat usvajanja svojih ćerki i šta vam je pokazalo da je to verovatno najlepše delo koje ste učinili u životu?

- Ne bih sebe glorifikovao u bilo kom smislu, jednostavno znam da je to najbolja stvar koju smo uradili u životu. Jedina želja od prvog dana našeg zajedničkog života bila je porodica i dugo smo je čekali. Put koji smo Kristina i ja prešli tokom tih deset godina, dok se nije pojavila Lola, bio je prilično težak i dug, ali s razlogom. Nikada nisam dozvolio sebi da bilo koga osuđujem, pa ni samog Boga, jer sam znao da on ima plan za nas, samo je trebalo strpljivo čekati svoju sreću. Posle čitave jedne decenije, stigle su njih dve i kada ih danas vozim u vrtić i školu, dok razgovaramo o Zubić Vili, osećam da sam najsrećniji čovek na svetu.

Koliko su teški i nemirni bili trenuci odluke da to uradite?

- Nikad lakša odluka. To je neobjašnjivo, ne mogu da opišem tu smirenost i pribranost, naprosto, desilo se samo od sebe. Sećam se, putovali smo prema Beogradu i negde na pola puta pogledali smo se i rekli: “Pa, mi smo predali za usvajanje.” Toliko je sve bilo opušteno, bez ikakve tenzije i stresa, blaženo i mirno.

Živimo u sredini prepunoj predrasuda, osuda, lažnog moralisanja i primitivizma. Da li ste morali da se borite s tim i koje su vaše reči zatvarale tuđa usta?

- Nikada nismo dozvolili da nam sredina i mentalitet određuju i uređuju život. Imali smo veliku podršku naših roditelja i prijatelja, koji su u svakom trenutku bili uz nas. Stvari su se toliko brzo odvijale da možda nismo ni bili svesni šta se dešava, do trenutka kada smo dobili poziv da je stigla Lola. Naša radost u tom momentu i pri prvom susretu s njom ne može da se opiše.

Svedoci smo da se mnogi ljudi koji ne mogu da imaju decu usled osećaja neispunjenosti i izneverenosti i zbog osuda i uticaja okoline raziđu i to im uništi živote. Kristinina i vaša ljubav bila je jača od svega.

- Nas dvoje zadovoljni smo onim što imamo, a to je zajednička sreća. Imamo jedno drugo. Ništa nije bitnije od nas samih, od našeg mira i ljubavi, svega što smo stvorili i izgradili. Deca su to samo dopunila i oplemenila. Neke stvari ne treba siliti u životu jer za sve postoji božji plan i razlog.

Da li ste strepeli od momenta priznanja devojčicama da im niste biološki roditelji?

- Ni u jednom trenutku. Mnogo ljudi krije to zbog straha od toga šta će reći okolina, što je velika greška, jer detetu saznanje u nekim kasnijim godinama sruši do temelja čitav život. Mi smo od prvog dana na tu temu bili potpuno otvoreni i iskreni. Dok su bile male, govorili smo im to kroz priče i bajke koje su mogle da shvate u tom uzrastu, kao na primer, da su ih mama i tata rodili srcem da bi danas razgovor o tome postao sasvim normalna stvar. Sve su prihvatile svesno, bez ikakvih tenzija koje bi poremetile odnose u našoj porodici.

Vaša porodica dokaz je da nema razlike između bioloških i roditelja koji usvoje decu i da roditeljska ljubav nije uslovljena rađanjem. Kao javna ličnost, dali ste divan primer i ohrabrili mnoge ljude da učine isto. Koliko vam to znači?

- Postoje ljudi koje Bog nagradi nečim toliko velikim i čistim kao što je dete, a oni to, nažalost, ne umeju da cene i uzvrate s dovoljno ljubavi. Smatram da roditelj nije onaj ko donese dete na svet, već onaj ko se njime bavi, ko ga voli i čuva, bdi nad njim. Onaj koji drži ruku na njegovom čelu kada ima temperaturu, ko brine i kome je najvažnije da je dete srećno i zadovoljno. Mentalitet i predrasude našeg podneblja takvi su da ne želim nikome da držim predavanje kako sam veliki čovek zato što sam napravio takav korak, ali znam da sam ispunio sebe i našao svoju svrhu i sreću. Srećem ljude koji su u tom procesu i drago mi je što ih je moj primer pokrenuo da urade isto, dok mi je, s druge strane, žao onih koji u pola glasa pričaju o tome, da ih niko ne čuje, kao da se ne radi o jednoj od najlepših stvari na svetu.

Kažu da i usvojena deca liče na svoje roditelje. Primećujete li to kod ćerki?

- U obema prepoznajem kako Kristinin, tako i svoj karakter i temperament. Ne samo što liče na nas nego i jedna na drugu. To je ono o čemu sam govorio, ti si odraz onoga gde rasteš, u čemu živiš i zriš.

Sreću ste, očigledno, pronašli. Često je pominjete, a tako i zračite. Treba li u sreći imati meru?

- U svemu valja naći meru, uživati u svakom trenutku i svakom danu. Život je jedan i treba ga trošiti na dobre stvari, na trenutke provedene s porodicom, decom, prijateljima, onima koji će znati da vam uzvrate istom merom. Srećan sam zbog svega što sam postigao i stvorio, što imam priliku da se bavim poslom koji volim i tako uradim nešto dobro i trudim se da svoju sreću što više delim, jer ona se jedino tako umnožava.

Foto: Dejan Ćirić
Foto: Luka Šarac, Dragan Kadić, Promo, privatna arhiva