Tokom bajkovitog odmora na Tajlandu, poznati bračni par primio je vest o gubitku člana porodice zbog čega su se odmah vratili u Srbiju, a samo tri dana nakon sahrane podelili su sa nama uspomene koje će ih zauvek vezivati za preminulog Lazara
Da sreću u trenutku može zameniti neizmerna tuga, na svojoj koži osetili su prošle nedelje dizajnerka Verica Rakočević (69) i njen suprug, kompozitor Veljko Kuzmančević (34). Dok su uživali na zasluženom odmoru na Tajlandu primili su vest da je u šezdeset i petoj godini preminuo Veljkoc otac Lazar Kuzmančević što je čitavom putovanju dalo potpuno novu notu. Neutešni zbog velikog gubitka, odmah su se vratili u Srbiju kako bi se poslednji put oprostili od čoveka koji im je toliko značio.
Sa bračnim parom dogovor za intervju i fotografisanje za naslovnu stranu našeg magazina imali smo pre tragičnog događaja ali su se kao veliki profesionalci držali ugovorenog termina i u teškom trenutku. Svakako, tema razgovora je promenjena pa su ovu priliku iskoristili da kažu kakav je čovek bio njihov voljeni Lazar. Intervju koji smo vodili samo tri dana nakon sahrane, protkan je tananim emocijama, ali i ponosom što je bio deo njihovih života.
Kako je izgledao vaš odmor do trenutka kada ste dobili lošu vest?
Veljko:Pre nego što smo krenuli na ovo putovanje rekao sam Verici da mogu razumem ljude koji promene tri aviona i putuju šesnaest sati da bi potpisali neki važan ugovor, ali mi je besmisleno da prevališ toliki put samo da bi se pokvasio u moru. Azija jeste potpuno drugačija od Evrope, ali za mene nema lepšeg primorja od grčkog i hrvatskog. Tokom čitavog odmora bio sam uznemiren i imao sam čak i zdravstvene probleme. Bol koji sam doživeo na ovom putovanju donekle je ublažen zbog zaista divnih ljudi iz agencije “Manga Trip” sa kojom smo putovali jer su, kada sam primio strašnu vest, učinili sve kako bih gotovo odmah mogli da krenemo nazad u Beograd. Mnogo mi je značilo što sam u tom teškom trenutku imao dobre ljude uz sebe koji su istinski želeli da mi pomognu.
Verica:Ja sam fascinirana ostrvom Pangan na kojem smo bili. Ono leži na crvenom kvarcu za koji kažu da otvara srčanu čakru i zaista sam tamo osećala veliko spokojstvo. Za razliku od Puketa, Bankoka ili Ko Samuija koji su poznati po divljim provodima, ovo ostrvo pruža mir u kojem se čovek suoči sa samim sobom i koji ga tera na razmišljanje o tome kako može da postane bolje osoba. Kada se posle tako jednog fenomenalnog iskustva probudite ujtru i primite strašnu vest onda ona skoro da poništi sve lepo što ste doživeli. Jedina misao nam je bila kako što pre da se vratimo kući, i srećom imali smo prave ljude uz sebe koji su se pobrinuli za sve.
Mislite li da ste na neki način preosetili očevu smrt?
Veljko:Poslednja tri dana odmora trebalo je da provedemo u Bankoku i kada smo došli u taj grad ja sam se osećao jako loše. Izmerio sam krvni pritisak i shvatio da je povišen pa sam popio lekove. Kada se moje stanje stabilizovalo, otišli smo da prošetamo i večeramo a potom i na spavanje. Ujtru smo oboje imali po nekoliko propuštenih poziva od moje majke i odmah sam znao da nešto nije u redu. Inače, moj otac je prvi infarkt imao pre dvadeset godina i od tada je bilo još nekoliko situacija u kojima nismo znali da li će preživeti, pa sam sa majkom imao dogovor da šta god da se desi, čak i ono najgore, mora direktno da mi kaže. Kada sam se pozvao sa Tajlanda, rekla mi je: “Otišao je naš Laki”. Pitao sam je u koje je vreme izdanuo, a ona mi je rekla da je to bilo u četiri sati popodne po srpskom vremenu kada je bilo deset sati uveče na Tajlandu. Baš u to vreme imao sam povišen pritisak. U narodu se to tumači kao predosećanje.
Verica:Veljko i njegov otac imali su neverovatnu vezu ali ono što bih volela da prenesem kroz ovaj intervju jeste da kakav je čovek bio naš Laki. Jer da je više takvih ljudi, svet bi bio mnogo lepši. On je bio čovek o kome niko nikada nije rekao ni jednu ružnu reč, čovek koji je poslednje parče hleba delio sa komšijom, čovek koji je živeo tako da samo daje a da ništa ne prima i čovek koji je, što primitivci ne mogu da shvate, mene neizmerno voleo. Otišao je miran sa ovog sveta jer zna da je njegov sin srećan i da živi u velikoj ljubavi.
Veljko:Gubitak oca mi je još jednom pokazao da je porodica najvažnija. Shvatio sam da ne moraš da rodiš decu i da budeš stariji od njih da bi ih imao i da bi te ona volela. Podrška koju dobijam od Elene, Milorada i Milene meni je u ovoj teškoj situaciji neprocenljiva. Svi oni su poznavali mog oca i mnogo su tužni zbog njegovog odlaska.
Kako je vaš otac gledao na vaš brak sa Vericom?
Veljko: Kada sam odlučio da se oženim sa Vericom prvo sam rekao to majci jer je otac u to vreme bio na Zlatiboru gde smo imali kuću. Ona ga je pozvala da mu kaže i kako sama kaže, nije bila sigurna kako će reagovari. Međutim, on je odmah bio srećan i rekao joj je da baš voli što je tako. Zapravo je znao da ja nisam čovek koji će se oženiti radi reda već da ću to uraditi samo ako se u moj život pojavi neko poseban. Od trenutka kada smo Verica i ja prvi put otišli kod njega u Vrdnik, on je nju zavoleo i bukvalno ju je obožavao. Znao je da je pozove i nekoliko puta dnevno, a da mene ne okrene. A svo to vreme u medijima se stvarala slika kao da moji roditelji ne podržavaju naš brak što većina i sada misli. Međutim, naše porodice su dve sasvim normalne porodice koje se međusobno vole i poštuju, a jedino što je različito u narem braku jeste ta razlika u godinama. Neverovatno je da su mnogi čak i u ovoj situaciji imali loše komentare.
Verica:Smatram da bi ovaj intervju mogao mnogima da bude velika vekcija o ljudskosti, porodici i ljubavi. Veljkovi roditelji su posebni ljudi i moj odnos sa njima protkan je velikim poštovanjem i ljubavlju. Ako model porodice treba da budu muž i žena sa troje dece, a da pritom on ima tri ljubavnice, a ona dva ljubavnika, a da naš brak bude anatemisan samo zato što nema potomaka, onda smo na pogrešnom putu. Ja imam potrebu da pričam o Veljkovom tati zato što verujem da bi mnogi tako mogli da nauče šta znači biti čovek.
Kakve uspomene vas vezuju za oca?
Veljko:On nije bio javna ličnost i vodio je miran život. Završio je likovnu akademiju u Sarajevu, u klasi kod Mersada Berbera sa kojim je otišao u Pariz gde su zajedno radili u jednoj galeriji. Ipak, vratio se u Srbiju jer mu je porodica bila najvažnija. Sve vrednosti koje je gajio ostale su samo meni pošto sam jedinac, a nas Kuzmančevića ima malo. Moj otac je bio čovek koji poslednjih petnaest godina nije živeo u Sremskoj Mitrovici, a na sahrani je bilo toliko ljudi da sam bio fasciniran. Kada tako nešto vidite onda se tuga pretvara u ponos što ste deo jednog takvog čoveka. On je živeo asketskim životom i često je onima koji ne mogu da plate poklanjao slike i ikone ili bi ih menjao za automobilske zimske gume ili za prase. Ništa mu nije bilo potrebno i imao je potpuno drugačiji pristup životu od svih nas koji žive u ovoj ludnici. On je bio okružen prirodom i bio je čista ljubav i dobrota. Jedino mu je bilo važno da njegovi najbliži budu srećni i puno mi je srce što je dočekao da bude na mom koncertu u Narodnom pozorištu jer je tokom mog odrastanja, a to je bilo devedesetih godina, poslednje pare davao da bi mi kupio instrumente. Poslednja stvar koju sam mu rekao bila je da ukoliko budem upola kao on, biću presrećan. Siguran sam da ima još mnogo takvih ljudi, ali se o njima malo zna jer ih nema na televiziji. Nisu intrigantni. Pametni ljudi su se danas povukli i odlaze tiho, a oni su ustvari najveći heroji.
Verica:Ne priča se više o pravim ljudskim vrednostima već je najvažnije koliko koštaju nečija tašna ili cipele i gde je ko bio na odmoru. Tačno je došlo vreme kada pametan zaćuti a fukara progovori.
Veljko, čini se da ste dosta toga nasledili od oca.
Veljko:Za mene kažu da sam i likom, i načinom razmišljanja jako sličan njemu. Verujem da bi se mnogi ljudi u mojoj situaciji, pored žene kakva je Verica, ponašali mnogo drugačije. A ja ne mogu tako. Ne kaže džaba narod da se sve nosi iz kuće i u tim jednostavnim izrekama utkana je najveća mudrost. Svako je onakav kako ga roditelji vaspitaju. Za ovih pet godina, koliko sam sa Vericom, verujem da sam postao potpuno nezanimljiv medijima. Zanimljivo im je kada se drugačije obučem, ali nikoga ne interesuje šta imam da kažem. Nikome nije interesantno da piše o tome da sam sam finansirao svoj koncert u Narodnom pozorištu tako što sam podigao kredit i lakše im je da poveruju da sam imao koncert zato što sam muž Verice Rakočević kome i da uzmimam ne znam ni ja koje pare zbog toga. Ja jesam u situaciji da poznajem mnoge uticajne ljude, ali ja nemam ništa od toga jer im i ne tražim ništa. Jednostavno, nisam takav čovek. Zbog toga patimo samo ja i moja porodica dok narod misli da se valjamo u parama.
Verica:Mi se valjamo u sreći, a verujem da mnoge to najviše boli. Do novca možete da dođete i lopovlukom, a sreću morate da zaslužite. Ona se ne kupuje. Svako ko je poznavao Veljkovog oca mogao je da nauči kako čovek može da bude srećan i sa malo sredstava. A i to malo što je imao, on je delio sa drugima.
Veljko:On je po povratku iz Pariza kratko radio kao profesor likovnog a potom bio u teriotorijalnoj odbrani u vojci pa je rat u bivšoj Jugoslaviji dočekao u uniformi. Bio je kapetan prve klase u inžinjeriji i pune tri godine proveo je na ratištu. Za to vreme, pošto je moja majka iz Bosne, mnogi njeni rođaci su izbegli kod nas, a njima su u posetu dolazili njihovi prijatelji pa je naša kuća bila kao jedan veliki hostel. Svi ti ljudi i dalje pamte mog oca i svi su se javili kada su čuli da je umro. Znam da je to danas nezamislivo ljudima, ali on je bio čovek koji će skinuti jaknu da bi je dao drugemo. Govorio mi je da nikada ne trebam da brinem da li ću imati dovoljno materijalnih sredstava i da je moje sve dokle mi pogled dopire. Tako bi i on svakog jutra izlazio u svoja dva i po ara placa na Fruškoj Gori, ali je cela planina bila njegova.
Kakav ste odnos vas dvojica imali?
Veljko:Mnogima je bio čudan naš odnos jer se sa roditeljima nikada nisam mazio. Mi smo se prećutno neizmerno voleli. On je bio čovek starog kova koji je za moju majku, mene i za moju bio spreman da ubije čoveka. To je bio njegov stav, a tome je i mene naučio.
Kažete da je vaš otac bio jako srećan kada ste imali koncert u Narodnom pozorištu, da li biste voleli da to ponovite?
Veljko:Trudiću se da do kraja godine još jednom stanem pred publiku u Narodnom pozorištu, ali za to su potrebna sredstva jer sam plaćam dnevnice za četrdesetoro muzičara. Na prethodnom koncertu bilo je dosta jako uticajnih ljudi iz kulture od kojih sam dobio jako dobre kritike što mi mnogo znači. Grad Beograd i Cenar za kulturu trenutno prave budžet za ovu godinu i nadam se da ćemo nastaviti da sarađujemo. Inače, mojoj muzici je mesto u pozorištu i na velikom platnu. Nažalost, kod nas filmsku muziku rade uvek isti ljudi pa meni ostaju samo inostrane produkcije ali se nadam da ću uskoro imati priliku da uradim muziku i za neki film od čega ću dobiti sredstva koja planiram da uložim u svoje koncerte.
Verice, kakvi su vaši poslovni planovi za ovu godinu?
Verica:Ja uvek imam mnogo planova, a jedan od prvih koji ću realizovati u saradnji sa vašim časopisom jeste kampanja koja ima za cilj da razbije predrasudu o tome da su moji komadi skupi. Takođe, sa agencijom New Moment i Click radim na jednom jako zanimljivom projektu u kojem će učetvovati i drugi dizajneri i za koji će se uskoro čuti. Završavam pregovore o tome da uskoro na mesec dana otvorim jedan pop-up u Švajcarskoj, a pripremam i kolekciju maturskih haljina po pristupačnim cenama. Uz sve to već sam počela sa organizacijom moje tradicionalne septembarske modne revije na kojoj će biti mnogo iznenađenja kako u kolekciji tako i na samoj pisti na kojoj će se pojaviti žene koje do sada nisu radile u Srbiji.
