Emotivna ispovest Nade Blam: Odlaskom brata nestalo je pola mog života

Prošle nedelje, 17. juna, navršeno je tri godine otkako nas je napustio jedan od najvećih domaćih džez muzičara svih vremena Miša Blam. Pošto voljene osobe i posle smrti nastavljaju da žive u sećanjima najmilijih, njegova sestra, prvakinja Narodnog pozorišta Nada Blam (66), sa tugom u srcu priseća se zajedničkog detinjstva, odrastanja, ljubavi, prepirki i praštanja.

Čini se da kada nas napuste najbliži, ostajemo zauvek nedorečeni, često mislimo da nismo dovoljno puta rekli volim te i uz tebe sam. Da li postoji nešto što niste stigli, a želeli ste da kažete bratu?

– Nedorečenost je često vezana za roditelje dok između brata i sestre toga nema. Tužna sam jer je ostala nedovršena njegova knjiga `Džez u Srbiji posle 1945.` godine, koju je otpočeo i želeo da objavi. A što se mene tiče, smatram da smo jedno drugom sve rekli.

Kakav ste odnos gajili, postoji li nešto oko čega ste se sporili?

– Veoma smo bili vezani, uz sve porodične prepirke. Ali u jednom smo bili isti, a to je – pošten odnos prema svom poslu. Miša je bio najsrećniji kada svira i potpuno posvećen kontrabasu, što je karakteristika velikih umetnika.

Da li je bio strog kao stariji brat?

– Pokušavao je, ali pošto sam ja bila strašno nevaljala, neposlušna i lukava mlađa sestra, nije uspevao da uspostavi baš neki autoritet. Međutim, za tim nije bilo ni potrebe, jer smo se nas dvoje kao pravi saborci dopunjavali, pokrivali i branili jedno drugo kod roditelja.

Kažu da sestra više voli brata, da li je i kod vas bilo tako?

– Budući da je naša mama prerano preminula, bez obzira na to što sam mlađa, bila sam zadužena da donosim hranu, okupljam porodicu i popuštam. Sve ono što sam zamerala svojim momcima i muževima, to sam bratu praštala, jer sestra štiti brata onako kako nikada ne bi muža. Miša i tata bili su najbolji muškarci na svetu, a žene u njihovom okruženju krive za sve njihove nedaće.

Osim toga što je bio poštovan i priznat umetnik, važio je za šarmantnog i harizmatičnog muškarca kome žene nisu odolevale. Da li vam je ikada tražio ljubavni savet?

– Bila je to dvosmerna ulica. Nikada se nismo mešali u izbore jedno drugom, ali uvek smo javno pokazivali svoje nezadovoljstvo. Znao je da mi kaže: `To ne možeš da mi govoriš`, ali je dobro čuo sve što sam mu nagovestila. Meni je mnogo više značila Mišina nego roditeljska kritika. Nas dvoje bili smo toliko vezani da otkad je otišao, imam utisak da je pola mog života nestalo.

Kako biste opisali svoje detinjstvo sa Mišom?

– Čitavo moje odrastanje prepuno je Mišinih saznanja. Prvi je naučio da piše, čita, vozi bicikl, a ja sam, u želji da ga prestignem, sve savladala gledajući u njega. Bilo je tu i mnogo dogodovština. Sećam se kada nas mama pošalje da zajedno prošetamo i provedemo vreme, Miša pobegne a ja ostanem sama na kapiji. Ne smem da ga izdam i vratim se kući, nego pronađem drugaricu pa se s njom igram dok ne dođe sedam sati i vreme da zajedno uđemo u kuću. Čuvali smo jedno drugom tajne dok smo, s druge strane, konstantno vodili gerilski rat oko toga ko će dobiti bolje parče kolača, bolju ocenu ili veći džeparac. Upravo ta borbenost kasnije mi je pomogla kod glume.

Na šta ste najponosniji kod njega?

– Na njegovu neopisivo visoku inteligenciju. Već kao veoma mlad imao je izraženu intuiciju koja mu je pomagala da veoma uspešno procenjuje situacije i ljude. Odlično je znao da odredi prioritete u poslu. Naime, jednom prilikom ponuđeno nam je da kupimo kuću na moru, Miša tada nije imao više od 23 godine, ali odbio je sa argumentom da ne dolazi u obzir jer uskoro to neće biti u sastavu iste države. Tako je i bilo.

U kakvom ste odnosu sa njegovom decom?

– Viđamo se, ali to je potpuno drugačiji odnos od onog koji sam imala sa Mišom, njega niko ne može da mi nadomesti.

Potičete iz veoma cenjenje umetničke porodice, koliko vam je bilo teško da se izborite za svoje mesto pod suncem?

– Upravo ona borbenost koju sam savladala u detinjstvu pomogla mi je da opstanem u svom poslu. Naravno, mnogo mi je značila Mišina podrška, ali i mamina i tatina kritika, jer ukoliko vas svi tapšu po ramenu i govore da ste dobri, tu progresa nema. Mnogi smatraju da smo mi umetnici povlašćena kategorija, jer ako u glumi pratiš srce, ne možeš da pogrešiš. Uvek sam tako činila.

Glumili ste u mnogim televizijskim projektima, filmovima i serijama, ali ipak ste ostali verni pozorištu, otkud ta odluka?

- Kada ste zaposleni u pozorištu i imate nekoliko predstava na repertoaru, ne možete mnogo da odsustvujete, jer ko će vas zameniti dok vi par meseci negde snimate film. Možda me nije bilo dovoljno na ekranima, ali to je moja odluka jer je pozorište sa svim svojim epitetima moja ljubav.

Od ove godine zvanično ste u penziji, ali vi ne odustajete od svoje ljubavi i publika može da vas gleda u pet-šest predstava Narodnog pozorišta.

– Nastavila sam da igram jer gluma nikada ne stari, uvek je potrebna neka mama, tetka ili baka koju mogu da iznesem. Ponosna sam na to što sam uspela da trajem sve ove godine, ali priznajem da sam imala sreću da glumim u velikim, kultnim predstavama, poput `Kose` i `Kir Janje`, kao i u Savinovoj `Ženidbi` koja se igra duže od 20 godina.

Vaša ćerka Sara takođe je umetnik, koreograf, jeste li umeli da je posavetujete?

– Pedagoškim radom bavim se već 25 godina, međutim, kada je reč o mom detetu, ostala sam nevešta da je posavetujem, tako da se moja Sara sama izborila. Postala je kostimograf Narodnog pozorišta, gde i ja radim, te ponovo s njom proživljavam bolesti umetnosti koje sam davno osetila na svojoj koži. Činjenica je da mnogo toga mora da se pretrpi, ali moja ćerka odrasla je u pozorištu te je postala izuzetno izdržljiva i snalažljiva.

Možete li za sebe da kažete da ste tokom ćerkinog odrastanja i vaspitanja bili strogi?

– Roditeljstvo je vrlo komplikovano. Radila sam onako kako sam mislila da treba, ali svaka osoba, trudeći se da ne ponovi greške svojih roditelja, napravi neke nove. Međutim, da moja ćerka nije čestita, dobra i vredna osoba, sve moje bilo bi bezvredno.

Na koji način najviše volite da provodite vreme sa svojom unukom?

– Nas dve obožavamo kada smo u prirodi, u našoj vikendici na Dunavu. Sadimo cveće, igramo se i pričamo. Veoma je radoznala i stalno mi postavlja pitanja na koja često nemam odgovor, pa se potpomažem knjigama i trudim se da objasnim koliko god mogu. Ali jednom me uhvatila i rekla: `Pa ti bako ništa ne znaš`. Tada sam shvatila da je najbolje da pekarev sin uči kako se peče hleb, a ja ću svoju unuku učiti plesu, glumi i muzici, jer time dobro vladam.

Pokušali ste da se bavite ratarstvom pa ste odustali, koji je razlog?

– Priroda me je pobedila. Nisam shvatala da je to prava profesija, kojoj čovek mora potpuno da se posveti ako želi da ima bar tri šargarepe. Više se ne cenkam na pijaci nego dam onoliko novca koliko traže, a u vikendici gajim cveće i voće koje se ne prska.

Autor: Suzana Jančić
Foto: Boško Karanović