Ivana Selakov: Stupila sam u proces vantelesne oplodnje

Popularna pevačica Ivana Selakov (38) po mnogo čemu nije svakidašnja zvezda. Svoje ime nikada nije želela gradi na skandalima i tračevima pa je izabrala duži, ali lepši put, na kome se dokazala kao talentovan izvođač. Takvim stavom privukla je simpatije publike, pa je zadivljujuće posmatrati brojne prolaznike koji zastaju da joj pruže ruku i kažu reči hvale. Nakon strpljivog osmehivanja i ćaskanja s poštovaocima, Ivana je konačno stigla na intervju za magazin "Story", u kome ekskluzivno govori o svojim pokušajima da konačno postane majka, ali i izazovima koji su je pri donošenju takve odluke sačekali. Jedna pozitivna ličnost kao što je ona prava je inspiracija mnogim ženama koje razmišljaju da se otisnu na isti put i, kao što se Ivana sprema da to uradi, krenu stazom vantelesne oplodnje.

Da li je trenutno u vašem životu primaran poslovni ili privatni plan?

– Privatni mada je to kod mene isprepleteno. Sve što sam uradila u svojoj karijeri, a učinila sam više nego što sam planirala, ne bih uspela da se nije pojavio moj verenik Peđa. On je uvek bio ekstremno ambiciozan i karakterno sušta suprotnost meni. Za razliku od mene koja sam strpljiva i u stanju dugo da čekam svojih pet minuta, njegova krilatica glasi: `Odmah i sad`. Upoznali smo se na početku moje karijere, pre devet godina, i rekao mi je da ako se budem vodila svojim osećanjem, nikada neću snimiti album, imati novca niti bilo čega, i predložio je da on `grize` umesto mene, a ja samo da radim ono što najbolje umem – pevam.

I da li je grizao?

– Stvarno jeste. Tu je svako imao svoju ulogu i mi smo danas jedna mala firma koja se zove Ivana Selakov. On je moj menadžer i tu ima mnogo posla. Sve smo postigli zajedničkim snagama. Možda on to ne bi uspeo s nekom drugom pevačicom ili pevačem, niti bih možda ja uspela s nekim drugim menadžerom.

Sada je došao trenutak kada želite da se ostvarite i kao roditelji.

– Peđa i ja zajedno živimo proteklih devet godina. Međutim, iako sam još na početku naše veze bila u dobu da postanem majka, prvih par godina našeg odnosa nisam imala preteranu želju za tim. Nisam bila psihički spremna, a smatram da je to izuzetno važno za svaku ženu da bi se odlučila na taj korak. Peđa je od samog početka to želeo, ali ja sam, uslovno rečeno, kočila. Sada smatram da je došlo idealno vreme za to. Kupili smo stan, skrasili se, proveli dovoljno vremena zajedno i stekli su se svi uslovi.

Ima li nekih novosti?

– Već neko vreme intenzivnije govorimo o toj temi, ali nije se dogodilo. Lekari su mi govorili da će doći samo od sebe i da budem opuštena, a ja sam to već bila. Nisam se nervirala. U poslednjih godinu dana imamo veliku želju, ali to se još nije desilo. Počela sam malo da razgovaram s prijateljicama i koleginicama i shvatila da je u današnje vreme prilično teško da se ostane u drugom stanju i da postoje mnogi parovi koji ne dobiju bebu prirodnim putem. Nekada je problem fizičke prirode, ali postoji i određena vrsta steriliteta kada oba partnera savršeno funkcionišu, ali njih dvoje zajedno ne mogu da dobiju dete. Doktorka mi je rekla da sa 20 odsto parova bude sve u redu, ali žene jednostavno ne zatrudne. Dosta sam pričala s ljudima koji su se odlučili za vantelesnu oplodnju, zapravo na korak koji ide pre nje, a zove se inseminacija.

Da li je to put kojim ste i vi odlučili da krenete?

– Rešila sam da uđem u taj proces. Da bi se uopšte stekli uslovi za to, potreban je niz briseva i provera oba partnera, a žena pritom treba da ode i na HSG pregled, tzv. produvavanje jajovoda. Na tom pregledu, koji mene tek čeka, vidi se da li je žena kandidat za inseminaciju i da li su joj jajovodi prohodni. Ako nisu, upućuje se na vantelesnu oplodnju. Međutim, ako jesu prohodni a inseminacija ne urodi plodom, opet može da se proba s vantelesnom. Ne znam šta će meni reći, ali to ću obaviti u naredne dve nedelje. Ima žena koje su iz prvog pokušaja inseminacije uspele da ostanu trudne, ali to se retko dešava. Posle prvog neuspešnog pokušaja može se otići ponovo, pa i po treći put, ali ako ni tada ne bude efekta, odlazi se na veštačku oplodnju.

Vi ste rešili da idete korak po korak?

– Posle prve inseminacije može da se prestane s tim i odmah ide na vantelesnu oplodnju, ali ja sam rešila da idem postepeno jer ipak je inseminacija manje invazivna, a opet i prirodnija, jer se ne piju hormoni. Odlučila sam da to bude moj prvi korak, dosta sam čitala, informisala se i spremila se psihički da to neće biti lak i kratak proces, ali ja sam optimista. Ako prva ne bude uspela, otići ću i na drugu, pa ćemo videti šta ćemo dalje. Nisam ni depresivna ni uplašena jer maltene svaka druga ili treća žena ima taj problem. Bože moj, to nije ništa strašno i danas je sasvim normalno.

Kada ste odlučili da probate s metodom asistirane reprodukcije?

– Padalo mi je na pamet više puta, ali stalno sam odlagala i čekala. Od pre godinu dana razmišljam o tome i prikupljam informacije. Otišla sam u Narodni front gde imaju 4D ultrazvuk koji pokazuje matericu i tada mi je rečeno da je sve u redu s mojim reproduktivnim organima. Ipak, odlučila sam da potražim drugo rešenje.

Ako ni vantelesna oplodnja ne bude uspela, vi nećete odustati?

– Znam ljude koji iz tri ili četiri pokušaja nisu uspeli, ali ja sam optimista. Sreća je da ni Peđa ni ja nemamo nikakav zdravstveni problem, i to je velika olakšavajuća okolnost. Imam prijateljicu kojoj je iz prvog puta uspela i takvi primeri me ohrabruju. Pitala sam doktorku zbog čega je to danas sve veći problem i rekla je da na to utiče način života i mnogi drugi faktori. Međutim, ja nisam pod stresom, a prilično se kvalitetno i hranim. Jedino mi je poremećen san, jer zbog svog posla ležem u krevet kada drugi ljudi ustaju i ne mogu da se naviknem da je to normalno.

Kako Peđa podnosi čitavu situaciju i da li se odmah složio sa odlukom o inseminaciji?

– Zajedno smo odlučili. Oboje podjednako želimo da budemo roditelji i on je ushićen zbog ovog procesa. To je jedini logičan korak u ovom trenutku i želimo da našu vezu krunišemo detetom. Mnogi naši prijatelji već imaju decu i mi polako ispadamo iz fazona i postajemo uljezi u društvu. Nisam ljubomorna na drugarice koje imaju decu, ali svesna sam da nam se teme sve više razilaze. Ipak, nikada nisam bila očajna zbog toga što još nisam postala majka. Takođe, nikad mi nije palo na pamet da odustanem.

Da li su vaši roditelji zabrinuti?

– Nisu i nikad se nisu mešali u to. Rekli su da je to moja odluka i da će me uvek podržati.

Hoćete li sve svoje napore u budućem periodu usmeriti na te pokušaje?

– Zbog pokušaja da zatrudnim, spremna sam da zamrznem svoju karijeru i neću se vraćati na scenu dva-tri meseca nakon porođaja. Neko naredno vreme posvetiću planovima da postanem majka. Ne plašim se za karijeru i ne razmišljam o tome da li će me ljudi zaboraviti ako me ne bude godinu dana. Ostvarena sam na polju posla i sada je vreme za neka druga. Evo, Seka Aleksić razvaljuje na terenu, mada je nije bilo godinu dana na sceni, a isto je išla na vantelesnu oplodnju.

Kako izgleda Peđin i vaš odnos tokom ovih devet godina? Jednom ste čak napravili i pauzu?

– Veoma je teško živeti i raditi zajedno devet godina istim intenzitetom, biti i kod kuće i u poslu zajedno. A pritom smo dosta različitih karaktera. On je sportski tip i voli prirodu, voli akciju, a ja sam suprotno nastrojena. Svađaju se i drugi parovi koji rade različite poslove i ne vide se preko dana, a kamoli mi koji smo 24 časa zajedno. Zaista je bilo raznih situacija. Nije nam uvek bilo med i mleko, imali smo krize kao i drugi. Bilo je trenutaka kada smo se preispitivali i razmišljali da li ta veza može da se nastavi ili ne može. Razmišljali smo o razilaženju a to se i desilo na mesec dana, mada sada već davno. Bilo mi je tada grozno a verujem i njemu. Jako mi je nedostajao i tada smo oboje shvatili da naši životi nisu potpuni ako nemamo jedno drugo.

Kako ste premostili razlike?

- Na vezi stalno mora da se radi i problemi treba da se isprave razgovorom. Bilo je pogrešno kada sam trpela u sebi neke stvari umesto da odmah kažem šta mi smeta i tada bi eksplodiralo sve što nije dobro. Bilo je i sitnih svađa, dešavalo se da živimo zajedno i da sedam dana ne pričamo, da uveče dođemo kući ljuti i ne progovorimo ni reč. Ali sve se reši otvorenim odnosom. Međutim, u tim situacijama posao ne sme da trpi. Niko nikada nije znao. Posvađamo se i svašta jedno drugom kažemo pa onda uveče odemo na nastup i bend ništa ne zna. U javnosti nikad nismo pravili scene.

Brak vam trenutno nije prioritet?

– On je mene zaprosio pre osam godina. Kupio mi je prsten, napravio je večeru u stanu u kome smo tada živeli. Došla sam kući i ništa nisam očekivala jer je on i inače voleo da kuva. Nakon jela izvukao je kutijicu i od tada imam status verenice. Nije bilo filmski i nisam zvanično rekla da, ali smo se verili. U poslednje vreme ne nosim taj prsten, već mi stoji kod kuće, ali meni to ne znači mnogo. U međuvremenu, pričali smo o tome i čak došli do detalja gde bi to bilo, koliko bismo ljudi zvali, ali rekli smo da je dete ipak prioritet, pa će se ostalo dogoditi lako i spontano. Venčanje može da se organizuje i za nedelju dana ako treba. Za nas svadba nije bitna jer to je jedan običan čin. Jedina prava velika promena u životu za mene jeste dete.

U poslednje vreme imali ste nekoliko smrtnih slučajeva u porodici, kako ste izašli na kraj s tim?

- U poslednjih godinu i po dana umrli su moji baka, tetka i teča, a bili smo veoma bliski. Dešavalo se dva puta da sam za to saznala uoči nastupa. Jednom je to bilo u Americi, saznala sam da mi je preminula baka i odradila sam nastup veoma profesionalno, čak nisam rekla ni svom bendu šta se dogodilo. Posle toga sam se ispalakala i odbolovala. Mnoge moje kolege bile su u sličnim situacijama ali u ovom poslu ne možete drugačije.

Kako prolazite kroz takve situacije, jeste li jaka ili emotivna osoba?

– Što sam starija, sve sam emotivnija i to sam nedavno shvatila. Kada sam bila mlađa, retko sam plakala, a sada me bilo koji tužan film ili priča dovedu do suza. A kamoli kada su to teže privatne situacije kao pomenute. Ipak, generalno sam optimista i to mi pomaže da se nosim s problemima.

Dok se nadate detetu, učestvujete u emisiji "Neki novi klinci", gde radite upravo s najmlađima. Kako ste se snašli tamo?

– Oduvek sam maštala i želela da budem u žiriju nekog takvog šou-programa i konačno mi se ukazala ta prilika.

I sami ste jednom bili takmičarka u Zvezdama Granda i niste prošli prvi krug, a ipak ste napravili karijeru. Savetujete li tu decu da ne odustaju?

– Naravno, samo treba imati strpljenja. Dok sam bila student biologije, bavila sam se muzikom iz hobija i želela sam da podignem to na viši nivo. `Zvezde Granda` tada su bile nova emisija i bavile su se isključivo narodnom muzikom, a ja sam odrasla na zabavnoj. Nisam umela da pevam narodnu, ali rešila sam da probam i shvatila sam da nisam bila dovoljno spremna. Saša Popović voli da kaže da sam jedina zvezda `Granda` koja je ispala u prvom krugu, a sedi u nekom žiriju. Najponosnija sam što me niko nije sponzorisao i što sam se za uspeh izborila sama. Osim što izdržavam sebe, drago mi je što mogu da pomognem i svojim roditeljima, jer sada je došlo i to vreme. To radim od srca i draže mi je da pomognem njima nego da sebi nešto kupim.

Autor: Boris Popadić
Foto: Petar Đorđević