Nataša Kovačević: Sebe sam zavolela ovakvu kakva sam

Hrabra košarkašica, o čijoj se inspirativnoj životnoj priči i nesreći koju je doživela sima film, govori o svim lekcijama koje je tokom svog neobičnog putovanja naučila i ističe da čvrsto veruje u sudbinu 

Da je sudbina drugačije “podelila karte”, za Natašu Kovačević (23) znali bi samo ljudi koji vole žensku košarku. Međutim, zbog saobraćajne nesreće koju je doživela zajedno sa svojom ekipom, dok je igrala u Mađarskoj, tačnije, zbog ogromne psihičke snage s kojom se izborila s posledicama tog događaja, danas je Natašino ime dobro poznato i onima koji nikada nisu odgledali košarkašku utakmicu ženskih timova. Sve što je usledilo posle tog 7. septembra 2013, videćemo u filmu “Skok”, koji se upravo snima. Oduševljena onim što je do sada urađeno, simpatična Beograđanka rekla nam je na početku razgovora:

– Film govori o načinu na koji sam prebrodila sve izazove nakon saobraćajne nesreće, kao i o povratku profesionalnom bavljenju košarke, uz neverovatnu podršku francuske federacije i KSS. Međutim, odlučila sam da zajedno s ljudima iz produkcije “Sinesport”, rediteljem Ivicom Vidanovićem i scenaristom Aleksandrom Miletićem, publici prikažemo i širu sliku istorijskog košarkaškog prijateljstva, koje je 1948. godine stvoreno između Srbije i Francuske, dolaskom Anrija Hela u Beograd. Baš te godine jedan Francuz postao je prvi selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije, a naš tim se kvalifikovao na prvo Svetsko prvenstvo. Budući da smo zemlja koja, nažalost, ima naviku da zaboravlja, dopustili smo da i ime Anrija Hela izbledi iz naše istorije. Film „Skok“ trebalo bi da nas podseti na ličnost i vreme koje smo dužni da pamtimo. Ako to uspemo, biću vrlo ponosna. Ostalo je da se snimi još trećina filma, a radili smo ga u sedam zemalja. Bili smo na svim mestima važnim za moj oporavak. To što mi je u najtežem životnom periodu pružila Francuska – teško je opisati.

Da li je vraćanje u prošlost, uključujući i detalje, bilo emotivno iscrpljujuće?

– U vreme kada je to što je danas prošlost bila sadašnjost, situaciju sam posmatrala dan za danom i korak po korak. Snimanjem filma dobila sam priliku da napravim retrospektivu i ponovim sve lekcije koje sam tokom svog neobičnog putovanja naučila.

Koja je najdragocenija?

– Sve vreme bila sam svesna koliko su mi značili i porodica i bliski prijatelji, ali sada mi je još jasnije veličina njihove uloge. Mislim da je najvažnija lekcija strpljenje i razmišljanje “korak po korak”. Strpljenje se dugo i teško uči, a ja sam, sticajem okolnosti, bila primorana da tu lekciju brzo savladam. Takođe, uspela sam da prihvatim, izvučem pouke i nastavim dalje bez najkobnijeg pitanja – šta bi bilo kad bi bilo.

Da li se ono, možda, nametnulo tokom rada na filmu?

– Rekla sam mnogo puta da čvrsto verujem u sudbinu. Ne sve, naravno, ali većina stvari jednostavno su predodređene, ali želim da verujem da sami biramo način na koji će nas iskustva definisati. Upravo ta definicija krije tajnu da li ćemo živeti srećno ili nesrećno.

Da li biste voleli da vam neko, sada, prorekne sudbinu?

– Ne bih, jer mislim da je čar života baš to što ne znamo šta će se desiti. Zato obožavam čuveni Andrićev citat: “Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.” Često se setim ovih reči, jer mislim da ne bih mogla bolje da ispričam svoje viđenje života.

Koje su vaše najdraže sitnice?

– Tokom tog mog, nazovimo ga, putovanja, naučila sam da uživam u malim, svakodnevnim zadovoljstvima. Ispunjava me kada s društvom odem na kafu, kad se zasmejem do suza, kad vreme provodim s porodicom, pročitam dobru knjigu, šetam sa svojim psom... Daleko od toga da ranije nisam umela da sve to cenim, ali sada to činim na sasvim drugi način.

U avgustu 2014, kada smo radile intervju, rekli ste nešto što su posle mnogi dugo komentarisali: “Kad bih mogla da sve što se desilo izbrišem, ništa ne bih menjala. Previše sam se navikla na sebe ovakvu da bih želela da išta bude drugačije. Znam da zvuči čudno i teško mi je da to objasnim, ali stvarno tako osećam.” Kako vam to deluje s trogodišnjom distancom?

– Čvrsto stojim iza tih reči! Celo to iskustvo, koliko god bilo tragično, veoma je važno za mene, za proces mog odrastanja i učenja. Prošlo je dosta vremena od trenutka kada sam se pogledala u ogledalo i rekla: „Nije ovo toliko strašno”. I danas tako mislim, jer su tokom nesreće ugašena dva života. Veoma sam srećna što svojim primerom mogu da pokažem svim ljudima koji su u sličnoj situaciji da imaju izbor. Svet je surov i ne čeka nikoga, a oni, ma kako se osećali u tom trenutku, svojim izborom stvaraju mogućnosti da prevaziđu sve životne prepreke.

Da li ste dugo razmišljali pre nego što ste prvi put sliku s plaže postavili na „Instagram”?

– Nijednog trenutka nisam imala problem da odem na plažu, jer nemam čega da se stidim. Volim da kažem da su ožiljci podsetnici nečije borbe i treba da naučimo da ih cenimo i slavimo. Lepota je u oku posmatrača, a nesavršenosti su te koje nas čine jedinstvenim. Sebe sam zavolela takvu kakva jesam.

Da li vam je za tu ljubav trebalo neko vreme?

– Ne, jer se vraćam na trenutak kad sam se pogledala u ogledalo. Posle izvesnog vremena otkrila sam načine da se “igram” protezama – imam jednu za plažu, koja je najupečatljivija i najzanimljivija, s obzirom na to da je fluorescentno plava, drugu za sport, treću za šetnju, pa za obuću na štiklu… U šali kažem da imam nogu za razne prilike. Treba me videti kad se popnem na štiklu desetku, pa krenem u grad sa tih 197 centimetara. Moj protetičar, kog od milošte zovem Đepeto, ostane u čudu kad mu to pričam, jer ne daj bože da padnem s te visine.

Rekli ste da razgovore koje ljudi vode sa psihologom, vodite sa sobom. Da li se svakog dana “konsultujete”?

– Život bi mi bio neshvatljiv bez tih deset-petnaest minuta ili pola sata pre spavanja, u kojima mogu da razmislim šta se desilo u toku dana, šta mi je bilo važno… Tada mi se sve nekako “slegne”. Sa psihologom sam imala samo jedan razgovor, neposredno posle nesreće. Timski psiholog razgovarao je sa svima koji su prisustvovali nesreći, jer je to bilo vrlo traumatično iskustvo. Posle pet minuta provedenih u mojoj sobi, mom tati je rekla – da sam ostala još malo, otkrila bih da nešto nije u redu sa mnom, jer je ta devojka toliko stabilna da u ovom trenutku više meni treba psiholog, nego njoj. Ako do nekog zaključka ne mogu da dođem sama, tu je moj brat, s kojim zaista mogu da pričam o svemu od svoje 18-19 godine, a pogotovo posle nesreće.

Čini se da volju za razgovor izgubite samo kad vam se postavi pitanje da li imate dečka?

– Smatram da jedan deo mog života treba da ostane privatan. Ne volim da pričam o ljubavi, jer mislim da se skreće s teme za koju verujem da drugim ljudima može da bude korisna. Jednostavno, to osećam kao svoju misiju. Sigurno je da želim da pronađem pravu osobu, ali – zvučaću kao da imam ne znam koliko godina – mislim da su se izgubile prave vrednosti. Kad kažem “prava osoba”, mislim neko ko će me nasmejati, ko će me navesti da budem bolja osoba nego što sada jesam, ko će mi dati podsticaj da idem napred… Kad se tome doda mrvica humora, onda vam ništa više ne treba. Cilj mi je da za pet-šest godina, a možda i ranije, jer ne znamo šta nas čeka, osnujem svoju porodicu. Ako se to ostvari, biću ponosna.

Ne dopadaju mi se tvrdnje “muškarci se plaše jakih žena”, ali vi zaista delujete toliko jako da verovatno mnogi u startu odustanu, jer misle da ne mogu da vam pariraju?

– Nikad ne znamo koga će nam sudbina odrediti, ali nisam ni ja superžena, niti u svakom momentu toliko jaka kao što izgledam. Svaki čovek ima loše trenutke. Nadam se da će moja, kako vi kažete jačina, privući jačinu, jer ima i ona: “Kako zračiš, tako privlačiš”.

Pretpostavljam da ti vaši trenuci nemaju veze s nesrećom?

– Što se nesreće tiče, niti sam imala niti imam bilo kakve krize. Često se šalim da ne mogu da ustanem na levu nogu, ali svaki čovek ima loš dan. Imam ja svoje skrivene mehanizme koji pomažu u borbi protiv negativne energije. E, zato je važno imati pravi krug ljudi oko sebe, jer se uz njih sve reši. Dobra knjiga, film ili serija – odlični su pomagači.