Tokom bajkovitog odmora na Tajlandu, poznati bračni par primio je vest o gubitku člana porodice zbog čega su se odmah vratili u Srbiju, a samo tri dana nakon sahrane podelili su sa nama uspomene koje će ih zauvek vezivati za preminulog Lazara
Da sreću u trenutku može zameniti neizmerna tuga, na svojoj koži osetili su prošle nedelje dizajnerka Verica Rakočević (69) i njen suprug, kompozitor Veljko Kuzmančević (34). Dok su uživali na zasluženom odmoru na Tajlandu primili su vest da je u šezdeset i petoj godini preminuo Veljkoc otac Lazar Kuzmančević što je čitavom putovanju dalo potpuno novu notu. Neutešni zbog velikog gubitka, odmah su se vratili u Srbiju kako bi se poslednji put oprostili od čoveka koji im je toliko značio.
Sa bračnim parom dogovor za intervju i fotografisanje za naslovnu stranu našeg magazina imali smo pre tragičnog događaja ali su se kao veliki profesionalci držali ugovorenog termina i u teškom trenutku. Svakako, tema razgovora je promenjena pa su ovu priliku iskoristili da kažu kakav je čovek bio njihov voljeni Lazar. Intervju koji smo vodili samo tri dana nakon sahrane, protkan je tananim emocijama, ali i ponosom što je bio deo njihovih života.
Kako je izgledao vaš odmor do trenutka kada ste dobili lošu vest?
Veljko: Pre nego što smo krenuli na ovo putovanje rekao sam Verici da mogu da razumem ljude koji promene tri aviona i putuju šesnaest sati da bi potpisali neki važan ugovor, ali mi je besmisleno da prevališ toliki put samo da bi se pokvasio u moru. Azija jeste potpuno drugačija od Evrope, ali za mene nema lepšeg primorja od grčkog i hrvatskog. Tokom čitavog odmora bio sam uznemiren i imao sam čak i zdravstvene probleme. Bol koji sam doživeo na ovom putovanju donekle je ublažen zbog zaista divnih ljudi iz agencije “Manga Trip” sa kojom smo putovali jer su, kada sam primio strašnu vest, učinili sve kako bih gotovo odmah mogli da krenemo nazad u Beograd. Mnogo mi je značilo što sam u tom teškom trenutku imao dobre ljude uz sebe koji su istinski želeli da mi pomognu.
Verica: Ja sam fascinirana ostrvom Pangan na kojem smo bili. Ono leži na crvenom kvarcu za koji kažu da otvara srčanu čakru i zaista sam tamo osećala veliko spokojstvo. Za razliku od Puketa, Bankoka ili Ko Samuija koji su poznati po divljim provodima, ovo ostrvo pruža mir u kojem se čovek suoči sa samim sobom i koji ga tera na razmišljanje o tome kako može da postane bolje osoba. Kada se posle tako jednog fenomenalnog iskustva probudite ujutru i primite strašnu vest onda ona skoro da poništi sve lepo što ste doživeli. Jedina misao nam je bila kako što pre da se vratimo kući, i srećom imali smo prave ljude uz sebe koji su se pobrinuli za sve.
