Goran Bregović: Porodica me i dalje drži na zemlji

Njegovo renomirano ime i dalje puni hale po svim svetskim gradovima, ali popularni muzičar sve više uživa kada je kod kuće, a nama otkriva šta je po njegovom mišljenju uloga oca i supruga, na koji način doprinosi razvoju svojih ćerki, ali i kako vidi svoj život kada bi se sutra povukao iz stvaranja muzike

Možda će jednog dana neki pažljivi analitičar jugoslovenske rokenrol scene odlučiti da napiše knjigu ili snimi igrani film o životu našeg proslavljenog muzičara Gorana Bregovića (67), jedine muzičke zvezde sa ovih prostora koja je uspeh i slavu uspela da izgradi na svetskim meridijanima. Možda će biti pronađene reči ili osmišljena slika koja će dovoljno ubedljivo objasniti recept po kojem je Brega učinio ono što je do tada delovalo nezamislivo. Možda će njegova supruga i verna životna pratilja Dženana i njihove tri ćerke Ema (23), Lula (16) i Una (14) ili pak njegova najstarija ćerka Željka, umeti da definišu nedokučive razmere Goranovog uspeha i pronađu meru u kojoj su one doprinele takvoj situaciji, a možda će se i njegovi saradnici, i svi oni koji su se našli na tom blistavom putu, setiti načina na koji takva magija funkcioniše. Ipak, kako da se takav poduhvat sprovede u delo kada ni sam virtuozni Sarajlija nije u stanju da opiše ono što se u njegovom životu dogodilo. Takav splet sudbine on svrstava u nadležnosti tajanstvenih procesa u vasioni i jednostavno uživa u onome što je izgradio.

– Svoju karijeru, pravo da vam kažem, vidim kao jedno malo čudo. Da kompozitor iz jedne ovako male kulture ima publiku svuda po svetu. To se nikada nije desilo. Sviram na Islandu, u Sibiru. Svaki put pre nego što izađem na binu, pitam menadžera ima li ikoga u sali jer mi je neverovatno da imam publiku u Krasnojarsku, Tomsku, Novosibirsku, Rejkjaviku, Čileu. Kad ono, stvarno svaki put sala bude puna i to vidim kao čudo. Možda se ono moglo desiti nekome drugom, ali kada se već dogodilo meni, uživam u tome i prihvatio sam da je to moj život.

Da li sada imate drugačije prioritete nego dok ste gradili svoju karijeru?

– Godinama su mi se svi prioriteti promenili. Kada dobijete potomstvo, onaj detinjasti egoizam koji je u vama živeo, nekako preraste u takav egoizam da zapravo mislite na one oko sebe. Verovatno tada odrastete i prioritetima koje ste gajili promeni se kurs. S takvom promenom, mislim da sam drugačije počeo da doživljavam i stvari koje su mi se dešavale na poslovnom planu. Bilo mi je potrebno da ostanem na zemlji, da mi nešto čuva gravitaciju, pa sam i kao kompozitor za stvari koje napravim mislio da to nije ništa izuzetno, već sam na to gledao kao posao, kao i svaki drugi. Neko predaje u školi, neko je novinar, neko pravi cipele, a neko je kompozitor. To je moje zanimanje i ne vidim razlog da se od njega pravi nešto naročito i da se izdvaja od drugih profesija koje su podjednako važne. Takve stvari shvatite sa odrastanjem.

Osećate li u bilo kom momentu umor od života muzičara?

– Možda ću se već sutra probuditi i reći sebi: "Hajde, dosta je Bregoviću“, otići u baštu i brati paradajz. Međutim, u odličnom sam periodu, dobro pišem, čak mislim da nikada nisam bolje pisao nego danas. Mislim da je za to zaslužna činjenica što sam nakon sveg ovog vremena ostao odmoran. U čitav opus "Bijelog dugmeta“ staje svega stotinu pesama. Profesionalni kompozitori toliko napišu za godinu dana. Za tako veliku karijeru koju je naš sastav imao, to nije mnogo. Malo smo mi i snimali zbog tog strašno velikog poreza koji je bio na snazi za vreme komunista. Tek sam za vreme rata počeo da radim i to zato što sam bio na to prinuđen, ali sam isto tako, uživao u tome. Sada mi se isto radi. Moji asistenti dolaze u pola devet na posao i u pet idu kući. Kada pogledate istoriju, svi umetnici imali su radno vreme kao sav normalan svet. Nije to ono kako ljudi zamišljaju, da li mi je došla muza kada sam se probudio, da li je naišao zalazak sunca itd. Ne, to je rad kao svaki drugi.

Šta je vaša muza?

– Nisam nikada mislio o tome. Talenat vam je kao pasta za zube. Ako nemate vremena da je pritisnete, ništa neće izaći napolje. Rad je tu da probudi talenat.

Imate li baštu i da li vam je to hobi kada niste na nastupima?

– Stvarno imam veliku baštu i tamo gajim krompir, luk, kupus, krastavac, kelj. Ja sam dete donje srednje klase, kada sam bio mali, sve moje babe i dede bili su na selu. Nisam ja neki uobražen urbani tip, mada sam rođen na periferiji Sarajeva. Uvek sam imao baštu, čak i u Sarajevu, i vuklo me je da berem. Sada gledam svoju baštu i više ničega nema, osim mušmula. Mislim da je to najveća radost za nekoga ko gaji biljke, da kada sve prođe i padne sneg, ima makar mušmula unutra.

Da li promena prioriteta za vas podrazumeva i sve veće okretanje porodici u ovoj životnoj fazi?

– Navikli su već da sam ja otac na službenom putu i nije neophodno da proveravaju da li sam tu svakog dana. Koliko sam od života naučio, to je da su majke neophodne deci, a očevi ne znam tačno čemu služe, ali vidim da služe nečemu. Još nisam ustanovio to.

Ipak, mora da ste bar nešto do sada naučili. Čemu služe očevi, po vašem mišljenju?

– Verovatno se deca osećaju sigurnije sa ocem. Deci je potrebno mnogo oslonaca u životu, treba im da se na više mesta naslone kako bi mogla da koračaju sigurno. Tu nastupa otac. Vidim da su moje ćerke same podelile uloge roditelja u našoj kući, pa je mama tu za fiziku, a tata za metafiziku. Kada imaju radove u školi, meni se obrate za metafizičke teme, jer ja sam studfirao filozofiju pa sam zgodan za taj segment.

Kažete da je uloga roditelja da bude podrška i oslonac svojoj deci, ali ako se prisetimo vremena kada ste vi stasavali i krenuli u život, čini se da ste sve morali sami.

– Moji su se razveli veoma rano i ja sam odrastao s majkom. Iz tog nekog prvog perioda sećam se i tate. Kada sam doneo kući prvi novac sa sviranja, on mi je rekao: "Nećeš valjda da se baviš tim ciganskim poslom“, a eto mene u tom ciganskom poslu i dan-danas. Kada deci želite dobro, vi više niste ni sigurni šta je to. Da li je dobro želeti im te neke sigurne, utabane puteve, ali pretpostavljam da svi roditelji to tako rade jer se suviše boje nepoznatog. Zato ću ja svoje ćerke podržavati u svemu što budu odlučile. Bitno je napraviti im ambijent u kojem će odrastati kao pametna deca, a onda će valjda posle i same smisliti šta je najbolje za njih.

Pominjete podelu uloga između majke i oca i kažete da je majka tu za svakodnevnu upotrebu, dok je otac praznična pojava. Međutim, kako vaše ćerke bivaju sve starije pa je njihovo odgajanje zahtevnije, da li vašoj supruzi biva sve teže da nosi to svoje breme?

– Mislim da bi država trebalo da ustanovi neki orden za roditelje koji prežive pubertet svoje dece. To je zaista veliki podvig. Uspeh za svakog roditelja jeste da preživi i ostane normalan u tom procesu. U našem slučaju, taj orden bi više zaslužila moja supruga.

Kako s današnjim iskustvom gledate na brak?

– Treba se ženiti. Svako će na svoj način doterati svoj brak da funkcioniše onako kako mu odgovara, ali svakako treba to uraditi. Morate imati nekoga u životu da napravi ravnotežu, da vam život ne pretegne na neku stranu. Brak i porodica tome služe. Da postoji nekakva gravitacija, a to posebno važi u zanimanjima kao što je moje. Inače, krene da vas ta gravitacija napušta.

Čini mi se da sve vreme govorimo o tome koliko je supruga podrška u vašem životu i koliko je brak zbog toga dobar, ali u kojim situacijama ste vi podrška njoj?

– Dobar sam da budem oslonac, dobar sam drug, lojalan, valjda sam tako odgojen. Međutim, ima stvari koje se, kada ih pretočite u jezik, banalizuju. Zbog toga je uvek opasno govoriti o ljubavi, o braku, o deci, jer sve najvažnije stvari u životu o kojima bi čovek nešto želeo da ispriča, zapravo nisu u jeziku. Tome, recimo, služi muzika. Ona je naš jedini kontakt sa Bogom i važnim stvarima. Sve drugo je banalizacija i bojim se da bi reči mogle samo da pokvare te lepe i velike teme.

Izjavili ste da u opusu "Bijelog dugmeta“ ima nekih solidnih pesama. Da li ste zaista toliko skromni?

– Pa, zbilja, od nekih me je sramota, a ima i pesama koje su sasvim solidno odrađene. Svaka pesma odsvirana uz gitaru može se smatrati solidnom, to su one kojima nisu potrebna nekakva ortopedska pomagala.

Uživate li više uz gitaru ili trubu?

- Trube volim sada jer mi prave veću energiju nego električne gitare. Zato su moje pesme sada i prirodnije.

Uvek ste ponosno govorili o svojim počecima i odrastanju, čak i o delovima koji nisu bili najlakši. Da li vas je slava promenila u odnosu na tog mladića?

– Imao sam priliku da dvaput krenem od početka. Verovatno sam u tom prvom navratu bio jedna od tih razmaženih budala. „Bijelo dugme“ imalo je zabranu makar u deset najboljih hotela u staroj Jugoslaviji. To je bio pravi rokenrol. Kada sam počinjao drugi put, nisam više imao potrebu za takvim iživljavanjem, već su me bile prošle takve bubice. Taj drugi početak je najveća stvar koja je mogla da mi se dogodi u životu. Ta druga šansa uticala je da više ne pravim iste gluposti. Pravio sam možda neke druge, ali makar ne one iste s početka. Prilika da ponovo krenete ispočetka ne ukazuje se svakome i zato sam je toliko cenio.

Da vam je odrastanje proteklo lagodnije, a izazovi u takvim okolnostima bili manji, mislite li da biste izgradili isti uspeh ili je baš takva situacija uticala da izrastete u velikog umetnika?

– Kad pogledam, ima mnogo dece vojnih lica u muzici. Možda tu ima nečega, možda takva pozadina zaista ima presudnu ulogu, ali to ne možemo tvrditi.

Koja decenija je ostavila najznačniji pečat na vaš život i rad?

– Bile bi to sedamdesete. Tih godina sam sa sedamnaest svirao u striptiz baru i to je za mene bilo značajno. Zatim, sa osamnaest sam se već otisnuo u inostranstvo gde sam proveo godinu dana i svirao. Stoga, sedamdesete su me usmerile na sve ono što ću kasnije ostvariti i bile su nekakva prekretnica. Bez obzira na to što sam kasnije studirao i dodatno razvijao svoje potencijale, taj period označio me je kao umetnika i sve ono što danas jesam. Prvi put sam video svet, prvi put izašao sam u njega, svako veče gledao gomilu golih žena.

Prošlu godinu, ali po svemu sudeći i ovu, obeležiće vaš projekat "Tri pisma iz Sarajeva“. Po čemu se on izdvaja u odnosu na vaš prethodni rad?

– To je krenulo kao porudžbina crkve u Parizu da napišem violinski koncert. Krenuo sam od Sarajeva kao metafore, jer to više nije samo ime za jedan grad, već je metafora za vreme u kojem danas možemo biti dobre komšije, a sutra već pucati jedni u druge jer smo različitih vera, a to što se danas dešava u svetu prvi put smo videli u Sarajevu. Izvodio sam to po svetu, prošle godine u Zagrebu, a voleo bih da to uradim i sa Simfonijskim orkestrom RTS-a, u aprilu ću nastupiti i u Skoplju.

Zbog čega ste sada imali potrebu da se okrenete temi tri religije i ukažete na takav diverzitet?

– To bi uradio svaki Sarajlija da je kompozitor. Učinio sam to u ime svih onih koji to nisu. Čak sam napisao i pesme koje sam posvetio tim trima veroispovestima i one izlaze ovih dana, a u toku godine biće spreman i taj violinski koncert. Pisao sam sve to logikom jednog Sarajlije kome se život delio na pre i posle rata i ne mogu pobeći od te teme, ona će me pratiti čitavog života. I moje ćerke slave podjednako Božić i Bajram, one praznuju sezonski.