Branislav Lečić: Nisam prestao da verujem u ljubav

U otvorenom razgovoru za Story, popularni glumac otkriva da li je trenutno zaljubljen, koliko su se njegovi nazori i kriterijumi promenili kada je reč o nežnijem polu, kao i na koji način prevazilazi emotivne brodolome

Da je glumac Branislav Lečić (62) profesionalac, znali smo još i pre istoimenog filma s početka novog milenijuma u kojem je briljirao, ali on to iznova potvrđuje i danas. Svojim angažmanom u šou-programu “Tvoje lice zvuči poznato”, koji je nedavno okončan, po ko zna koji put dokazao je tu tezu. Možda nije pobedio druge “takmičare”, mada trijumf u toj emisiji nikome nije bio važan, ali popularni Leka zabeležio je daleko značajniju pobedu – nad samim sobom. Ako je iko sumnjao da u njemu više nema vragolastog dečaka iz Šapca koji je maštao da od života uzme sve što može, glumac je pokazao da je ta težnja, čak suština njegovog bića, i te kako i dalje prisutna. Živimo u svetu koji pretpostavlja da je zreo muškarac uspeo da ostane momak jedino ako se oženi trideset godina mlađom ženom, i na tome je čestitano i Branislavu kada je ušao u brak s voditeljkom Ninom Radulović (31), ali taj isti surovi svet ocenio je kao glumčev poraz njihov razvod nakon šest godina sreće iz koje su dobili i sina Lava. Umetnik se, ipak, ne slaže s takvim viđenjem stvari, te svoj mladalački osećaj povezuje isključivo sa sopstvenim duhom pa je učešćem u popularnoj emisiji odgovorio na sve komentare. Štaviše, on kao da je neumoran. Samo dan nakon finala TLZP-a, došao je u Pozorište na Terazijama da primi nagradu “Prvi Oskar Srbije” za glumačka ostvarenja u minuloj godini. Njegova pozitivna energija i izgled čoveka koji kao da je stigao s dvonedeljnog odmora, zbilja nas zadivljuju.

Odakle toliki polet u vama i da li ste uspeli da se bar malo odmorite?

– Glavni problem je što je najteže odbiti ljude i priznati da sam umoran ili da ne mogu negde da stignem. Neka, dobro je dok me drži ta energija, a kada budem u nekom drugom raspoloženju, videćete i znaćete.

Sada kada je šou okončan, čini li vam se kao prava odluka da nastupite u njemu, uzimajući u obzir koliko vam je energije uzeo?

– Pre svega, dopalo mi se što je program humanitarnog karaktera, ali i to što od vas zahteva trud, napor, nameru da uradite nešto nakon čega će ljudi reći: “To je to”. Sama ta činjenica pretvorila je tu emisiju u edukativan i zabavni šou, posebno imajući u vidu da je većina drugog sadržaja koji se na televiziji nudi jedna trivijalizacija života, niski žuti ukus, prostota. Zastupam ideju da u okviru mog posla, da li pred kamerama ili na daskama, treba poslati kvalitetnu poruku koja će motivisati gledaoce da takođe rade na sebi. Misija glumca je da bude tumač ovog vremena, a satisfakcija u njegovom poslu jeste i to da proživi emocije koje je nekada možda i sam osetio, a toga nije svestan. Pristao sam da učestvujem u ovom programu jer se tu pojavljuju sredstva koja do sada nisam koristio, kao što su pevanje ili igranje.

Da li ste samog sebe iznenadili u nekim situacijama?

– U odnosu na sve ono što se od mene očekivalo da uradim svake nedelje, ja sam izbacivao poluproizvode. Ali šou ima tu asocijativnu notu, pa nije ni moralo da sve bude perfektno. S druge strane, kao svaka Devica, volim da stvari doteram do kraja pa mi je žao što nisam imao još koji dan više da neke stvari dovedem u red i sve ispadne kako treba, no šta da se radi.

Zabrinuli ste gledaoce kada ste u jednoj epizodi morali da dolazite do daha.

– Imitirao sam Dina Dvornika, čiji rad izuzetno cenim, i tu je bio problem što sam želeo da ga, u svoj kompleksnosti njegovog lika, što vernije predstavim, a bio sam umoran zbog mnoštva obaveza koje sam na sebe natovario i za taj nastup sam imao veoma malo vremena. Sve to me je stiglo i malo mi se zalelujalo od silnog napora. Taj događaj jeste uplašio ljude oko mene, ali na mene nije uticao ni najmanje. Ja sam čovek koji ipak na kraju izgura sve i čak uspem da pobedim samog sebe. Okolnosti u vezi sa snimanjem ovog programa bile su takve da smo svi bili pod velikim pritiskom, što je moralo da se odrazi na naše zdravstveno stanje. Mnogi su imali upale pluća, a gotovo svi su završili na infuziji.

U ovo doba godine obično se osvrnemo i razmislimo o svim postupcima koje smo pravili u prethodnim mesecima. Kada vi pogledate godinu iza vas, šta vidite?

– Spadam u one ljude koji se ne osvrću previše. Imam utisak da čovek treba da svoj život iskoristi tako što će konstantno grabiti napred. Bogu hvala, ja za to imam energije i tako i guram. U ovoj godini svašta mi se desilo. Bilo je tu i dobrih i loših stvari, ali i nagrada koju sam primio govori o tome da sam se ove godine od loših stvari sakrio u svojoj profesiji. Za sve probleme uvek je rešenje rad. Kada ste aktivni, sve stvari se slože i tada shvatite da sve bolne i teške stvari zapravo nisu toliko strašne. Rad je koncentracija, pažnja, energija, morate o tome da mislite, to vam je obaveza i onda se stvari emotivne prirode i nešto što mislite da vas boli, smanje i budu teške onoliko koliko je moguće prevazići.

Dakle, birate da u životu budete optimista.

– Može se reći i tako, ja sam uvek okrenut smislu i nadi. Mislim da je život kratak i glupo je potonuti u tragedije i propasti koje vam se dešavaju u privatnom životu ili u profesiji svejedno. Treba gajiti radoznalost i budnost duha jer promena često donosi tegobu, ali i kvalitet. Zato volim da rizikujem i probam nove stvari. To me drži budnim i što je još važnije, normalnim.

Da li je optimizam dovoljan da se prevaziđu ljubavni problemi?

– Mislim da je to zdravo polazište. Snaga izvire iz unutrašnjosti, bez obzira na to kakve ste konstitucije, ili da li ste muško ili žensko. Treba oslušnuti sopstveno biće i shvatiti da je život jedini, da je darovan, da ga treba ispuniti smislom, radošću i lepotom.

Govorite da sve probleme danas lako prevazilazite, međutim kako se odnosite prema brojnim naslovima u novinama koji nikako ne prestaju da se bave vašim emotivnim statusom?

– Žutilo je zavladalo zato što je postalo dominantno i u novinarstvu i u politici, a od toga se branim veoma jednostavno. Moj život je samo moj, kao i moja privatnost. Nemam potrebu da to delim s bilo kim. To što me često slikaju i love po raznim mestima vidim kao zabavu za mase i to je prestalo da me pogađa. To ne dira moj život i šta god se pisalo, ja znam kako izgleda moja svakodnevica i znam da je moj rad legitimacija svega.

Ipak, da li vam istovremeno prija kada vas predstavljaju kao ženskaroša?

– Ne znam da li to prija, čovek sam koji je svakako opredeljen za žene i volim ih. Ženska lepota, šarm, pamet, harizma, sve ono čime zrače, veoma me privlače i na to sam fokusiran. Da u životu postoje samo muškarci, bilo bi beskonačno dosadno. Bez žena, mi ne bismo bili tako duhoviti, bez njih ne bismo funkcionisali.

Da li muškarac najteže biva povređen kada udarac nanese žena?

– Zavisi od slučaja, ali moram reći da iza jednog pola, nebitno da li je u pitanju muškarac ili žena, uvek stoji čovek. Ako se iza osobe ne krije čovek, to je onda jedna vrsta prevare i ropstva, pre svega lične. Ljudi se prepoznaju putem dobra, iako je zlo uvek tu da ga podstakne. Ako se zadržite samo na zlim stvarima, tako počinjete i da mislite, da se zatvarate, ne komunicirate onako kako biste želeli. Tako se ne može ostvariti ni trenutna ni dugoročna sreća. Zato je važno da tražimo dobro u ljudima, makar to u njima bila samo jedna tačka. Treba se držati za tu tačku.

Da li biste ponovo ušli u romansu sa ženom koja pripada javnoj sceni?

– Mislim da te stvari nemaju mnogo veze s bilo čim. Zašto bi neko uvažavao to što sam ja poznat? Privlačnost bi trebalo da bude stanje duha, a ne stvar poznatosti. Ne interesuju me žene koje mi prilaze zato što sam poznat. Možda bih se s njima slikao, ali ne bih ulazio u zajednički život. Isto tako, ni meni nije značilo ništa što sam ušao u vezu sa osobom koja je iz javnog života. To što smo radili isti posao nije uticalo na naš emotivni kontakt.

Verujete li u ljubav i dan-danas?

– Nikada nisam ni prestao. Ljubav je sila koja nikada ne sme biti potcenjena, ona uvek ume da vas iznenadi.

Govorili smo o tome kako ste u sjajnoj formi, da li tako izgleda zaljubljen muškarac?

– Zaljubljen sam u život i to je moja glavna ljubav. Sve drugo dođe i prođe i to ne možete da predvidite. U ovom trenutku nisam zaljubljen ni u jednu ženu i za sada mi prija takva situacija.

Ovo će možda čitati neka devojka koja želi da osvoji vaše srce, šta bi trebalo ona da preduzme?

– Samo da bude hrabra i svoja. To je dovoljno da me privuče.

Da li ste odstupili od nekih kriterijuma kada je reč o ženama i promenili neke nazore?

– Ne, ništa nisam promenio. Žene su oduvek uživale moje veliko poštovanje, bez obzira na to kako se to nekada na mene odražavalo, u smislu privatnog života. Na njih gledam s dostojanstvom i od njih isto to i tražim i mislim da u tome uspevam.

Bavite se i predavačkim radom u edukativnom centru “LekArt” koji ste osnovali, a inače ste profesor na Fakultetu savremenih umetnosti, gde vodite katedru za glumu. Da li ste stroži kao profesor ili kao roditelj?

– Nisam neko ko zavodi disciplinu, već sve baziram na otvorenom razgovoru. Volim da saslušam i decu i one koji su meni godinama ravni, jer samo u dijalogu možete pronaći rešenje. Sve ostalo je imitiacija strogosti i autoriteta, koji uglavnom postoji bez pokrića. Danas je najlakše lupiti šakom o sto i biti nekome autoritet. To je refleks najnižeg ukusa koji ja prezirem i mislim da takav princip ne razvija dobre i kvalitetne ljude, već poslušnike.