Umetnice čiji različiti temperamenti ovoj priči daju posebnu draž, otkrile su nam koje je njihovo viđenje glamura, šta rade tokom praznika i rezimiraju kakva im je bila protekla godina
Uobičajeno je da se u editorijalima ili kampanjama nađu ljudi koji su angažovani u istom projektu ili ga tek planiraju, ali ko kaže da uvek mora da bude tako? Glumice Ana Sofrenović (45), Lena Bogdanović (42) i Anđelka Prpić (33) ovim fotografijama ne najavljuju početak snimanja neke nove serije ili filma, ali uverili smo se da deluju kao odličan trio. Uz to, njihovi različiti temperamenti ovom intervjuu daju posebnu draž. Budući da smo razgovarali pretposlednjeg petka u prošloj godini, samo nekoliko sati pre no što su sve tri bile deo projekta Glam Fashion Night, nismo mogli, a ni želeli, da pobegnemo ni od modnih ni od novogodišnjih tema.
Ima li, uopšte, smisla pitati vas da li vam se dopadaju haljine u kojima ste se slikale?
Ana: Lepa je, glamurozna, neobična, božanstvena. I kao žena i kao glumica volim kostim.
Lena: Ova elegantna haljina može da bude i novogodišnja toaleta i kostim za neku modernu bajku. Svaka od nas ponekad želi da bude deo bajke, da obuče haljinu za koju nema mnogo prilika, a kod nas ih skoro uopšte nema. Čak i kad se pojave, potrudimo se da sve minimiziramo i dezavuišemo. Nešto što bi moglo da bude praznik nas i naše profesije, a premijere su upravo to, mi uprostimo.
Kada ste sebi delovale najglamuroznije?
Ana: Kad god sam sarađivala sa ekipom koja organizuje Fashion Week, jer ti ljudi vrhunski rade svoj posao. Između agencije Click i mene postoji dugogodišnja ljubav. Glamur vezujem i za premijere, crvene tepihe...
Anđelka: Glamur i ja baš nismo dobar spoj. Obično zakažem u prilikama kad se to iziskuje, valjda od silne želje da izgledam posebno. Shvatila sam da je istina, mada zvuči kao kliše, da je najvažnije da se u tome što nosiš dobro osećaš. Ukoliko mislim da su ove farmerke i džemper u kojima sam danas došla na slikanje top-kombinacija, gde god da odem tako ću zračiti, a da me obučeš u cirkone, štras, svilu i čipku, ako to nije nešto u čemu sam ja – ja, badava sve.
Šta privatno najradije nosite, koji su vam kreatori posebno dragi?
Ana: Volim da kombinujem stilove. Dopada mi se rad naših dizajnera, pogotovo mlađe generacije. Nisam sklona preteranoj avangardi, ali dopada mi se kad postoji detalj, makar neka asimetrija, koja će izmestiti celu priču. Aleksandar Mekvin bio je i ostao moj omiljeni dizajner. Volim njegovu teatralnost.
Anđelka: Ako bih baš morala da nekoga izdvojim, to bi bila Ana Ljubinković, koja je svoja i istrajna. Volim njenu bajkovitost i “devojčicu” koja istovremeno koketira s tradicijom i sa scenom.
Lena: Budući da sam promoter studija “Milla”, nosim bukvano sve s njihovim potpisom – od kaftana za plažu do kaputa. Od naših dizajnera cenim i rado sarađujem sa Igorom Todorovićem i Sonjom Jocić. Volim Igorove ženstvene i glamurozne kreacije i Sonjine autentične i asimetrične forme. Raduju me njihovi uspesi na međunarodnoj sceni. Od stranih dizajnera, na mom modnom Olimpu postoje tri Boga – Lagerfeld, Ralf Loren i Valentino, za koga je šteta što se penzionisao. Dopada mi se kako ženu glorifikuju Dolče i Gabana, a sviđa mi se i u kom pravcu sada Marija Gracija Kjuri vodi “Dior”, a Alesandro Mikele “Gucci”.
U kojojoj meri vaše odevanje zavisi od raspoloženja ili od toga da li je dan sunčan ili siv?
Ana: Nisam sklona promenama, već imam nekoliko kombinacija koje su karakteristične za određeni period ili vreme kad sam radila neki projekat. To je rezultat odsustva želje da se dugo bavim time šta ću obući, osim kada uveče negde izlazim ili se spremam za neke specijalne prilike. Za dnevne varijante biram ono u čemu se dobro osećam, što jeste odraz raspoloženja. Često nosim sivo ili crno, što je praktično za nekoga ko se dosta kreće, jer ne mora da strogo vodi računa gde će sesti. Naravno, volim boje ili da obučem nešto što odudara od onoga što inače nosim.
Lena: Kada je dan siv, poput ovog današnjeg, odabraću odeću jarkih boja – crvenu, plavu, narandžastu. Odmah se bolje osećam.
Ana, kakva vam je bila 2017. godina?
Ana: Turbulentna – i dobra i ne baš dobra. Radujem se gledajući je kako odlazi. Najveća želja mi je da u 2018. sama sebi budem bolja, pa samim tim i ljudima oko sebe.
Kako se to postiže?
Ana: Promislite svoje postupke, vidite šta možete da date... Budući da deca slušaju ono što im govorimo, ali još više prate šta radimo, verujem da ću, ako to postignem, uspeti da prenesem i na njih, a sigurna sam da je vrlo bitno i što mnogo razgovaramo.
Kako volite da provedete novogodišnju noć i prve dane januara?
Lena: Prošle godine bili smo kod našeg prijatelja Nenada Korkuta na kućnoj zabavi. Ove godine radovala sam se dolasku naše zagrebačke domaćice i prijateljice Ornele Vištice, glumice koja ima izvanredan kulinarski dar, u kojem smo prošle godine nezasito uživali tokom praznika. Sada je bila prilika da uzvratimo gastrodomaćinstvo, s tim što sam glavni deo prepustitia “jačoj polovini”, jer je moj partner Darjan u tome mnogo bolji od mene. Kao i uvek, ja sam bils zadužena za kućni dekor i sve druge oblike novogodišnje estetike.
Anđelka: Uvek se radujem besomučnom repriziranju istih filmova. Znam da će biti “Žikina dinastija”, “Sam u kući”, nekih 10 načina za zaljubljivanje ili odljubljivanje... Radujem se hrani koja se spremi u staroj, a jede u novoj godini. Svekar je “zadužen” za sarme, a moji roditelji za pečenje. Dopada mi se što ovih dana sve stane. Kao da neko izvadi baterije iz sata i kaže: "Ajde sada malo ovako". Muž zapali vatru u kaminu, ušuškani smo, zajedno smo...
Anđelka, da li ste uvek tako romantični?
Anđelka: Ne bi čovek rekao na prvi pogled, ali moj suprug Dario nije samo emotivan, već ume da to pokaže, dok ja spadam u malo „stegnutije“ ljude, koji osećanja ispoljavaju na neki svoj način. Oboje uživamo u tome da nam dođu prijatelji, da im napravimo ugođaj… On spremi hranu, a ja sam ljupka asistenkinja koja ljušti i secka namirnice, eventualo aranžira jelo, kad mi dozvoli. U današnje vreme poziv u kuću veliki je pokazatelj bliskosti. Veoma sam ponosna na to što imamo prijatelje koji su često u našem domu i mi u njihovom, a ne da se sve svede na viđanje u kafićima i restoranu. Takav odnos ne bih smatrala pravim prijateljstvom.
Kako se nosite sa izuzetno brzim tempom koji, hteli ne hteli, moramo da prihvatimo?
Ana: Nije lako prilagoditi se, ali nije ni nemoguće. Čovek ne može sve da osvoji, ali može da sebe pozicionira tako da ga ne dotiče baš sve. U svakom vremenu je ključno naći svoje mesto, a naročito u turbulentnim. Umem da dosta komplikujem stvari, vrlo sam analitična, sklona promišljanju i najmanjeg detalja, ali trudim se da ne budem takva. Ovo vreme traži ljude koji se ne „ukopavaju“ baveći se sitnicama, već se lako kreću. Nema sve što se dešava istu težinu. Ovo je vreme u kom treba naučiti “jahati talase”.
