Celebrity News
22/11/2024
2h
Sin Marije Šerifović budan u 5 ujutru, snimak podelio mišljenja mama na mrežama
Popularni crnogorski pevač, koji u sećanjima čuva mnogo divnih, prazničnih momenata, otkriva na koji način u stvaranju novih slika za pamćenje učestvuju njegove tri dame - supruga Kristina i ćerke Lola i Mila
Kada smo na “Instagramu” pevača Sergeja Ćetkovića (41) videli fotografiju na kojoj on sa ćerkama kiti jelku, poželeli smo da s njim uradimo novogodišnji intervju. Ispostavilo se da je izbor pravi, jer Sergej u sećanjima čuva mnogo divnih, prazničnih momenata, a u stvaranju novih slika za pamćenje svesrdno mu pomažu, kako on kaže, njegove tri dame – supruga Kristina i ćerke Lola i Mila. Na samom početku razgovora saznali smo da je u njihovom domu, svake godine, jelka okićena još pred Svetog Nikolu, da on uvek misli da nema potrebe da dopunjavaju ukrase, jer ih je sasvim dovoljno, ali da ženski deo porodice, uglas, kaže da njih nikada ne može da bude previše. Da su bile u pravu, shvati na samom kraju, kada jelku „proglasi okićenom“.
Volite li pretprazničnu atmosferu ili gubite živce zbog gužvi u gradu?
– Valjda nas sama pomisao na novogodišnje praznike vrati u detinjstvo i vreme kada smo živeli za što duži izlazak s drugarima, kada smo danima sakupljali pare za neki dobar vatromet i petarde i tulumarili po komšiluku. Kad već govorim o petardama i nestašlucima iz mladosti, skrećem pažnju na što veću kontrolu i opreznost roditelja, jer deca nemaju strah i ne razmišljaju o posledicama. Što se gužvi tiče, do pre nekoliko godina gubio sam živce pokušavajući da stignem sve da završim, jer sam zbog nedostatka slobodnog vremena, kao i većina, mnogo poslova ostavljao za poslednji dan. Sada se ne nerviram, već nastojim da sve završim ranije i tako sebe poštedim stresa.
Da li 1. januar doživljavate kao “početak nečeg novog”?
– Taj datum uvek je dobar povod za odbacivanje loših navika i pripremu za neki novi početak. Još nisam sreo nekog ko nije sebi obećao da će od prvog promeniti život. Inače, svaki dan doživljavam kao dar i priliku da uradim nešto dobro.
Koje su vaše ovogodišnje odluke?
– Ne postavljam sebi previsoke ciljeve, ali volim da napravim neki plan, pa da se po njemu upravljam. Navikao sam da sebi dajem radne zadatke, pa da jedan po jedan polako realizujem. Kada od bezbroj ideja i projekata koje stavim na papir, uspem da realizujem više od pedeset posto – smatram da je godina bila uspešna, a preostalih pedeset posto, uz nove zamisli, prabacim za sledeću godinu. Drago mi je što ćemo u 2018. predstaviti naš crtani film “Lola i Mila”, na kome smo radili proteklih meseci.
Da li ste, dok ste bili dečak, verovali u Deda Mraza?
– Jesam, zahvaljujući mojim roditeljima koji se nikada nisu potrudili da me ubede u suprotno. Pamtim kao da je juče bilo – imao sam šest godina, bili smo u trpezariji i spremali se za praznični ručak, kada se začuo zvuk iz hodnika i zatvaranje ulaznih vrata. Otac mi je rekao da pogledam da li su stigli gosti. Kada sam došao u hodnik, primetio sam da su vrata moje sobe odškrinuta, a na mom krevetu se naziralo nešto veliko, upakovano u ukrasni papir. Polako sam ušao, a onda sam ugledao poklon, koji sam euforično zgrabio i odneo roditeljima. Svi su tvrdili da nemaju veze s tim, već da je to doneo Deda Mraz, koji je zbog žurbe morao da ode bez pozdrava.
Šta ste mu najčešće tražili?
– Odrastao sam uz japanske crtane filmove, koje smo “upijali” gledajući televiziju RAI. Još pamtim njihove glavne junake, robote Goldrejka i Mazinga Zetu, koje sam danonoćno crtao u svesci i pisao Deda Mrazu da bih voleo da jednog od njih ugledam ispod moje jelke. Moj otac – Deda Mraz potrudio se da tako i bude, čime me je učinio beskrajno srećnim. Bio sam glavni u ulici, a od svojih robota zaštitnika nisam se odvajao. Želim da i moja deca rastu verujući da Deda Mraz postoji. Mora neko da vodi računa o svoj deci širom sveta, a posebno o onoj koja su bili dobra i slušala svoje roditelje.
Budući da u novogodišnjoj noći obično nastupate, kako najradije provodite prvi neradni dan u januaru?
– U pidžami! Volim da se naspavam i da leškarim u krevetu, gledajući reprizu novogodišnjeg programa i dobrih filmova, uz obavezno maženje.
Gde ste bili tokom praznika?
– Novu godinu i Božić uvek provodimo u Crnoj Gori. Volim da tih dana budemo s porodicom, da posetimo prijatelje i kumove, uz obavezan “apdejt” našeg humora, koji mi nekad mnogo nedostaje.
Bez kojih jela ne možete da zamislite Novu godinu?
– Trpezu je skoro nemoguće zamisliti bez ruske salate, njeguškog pršuta i domaćeg toplog hleba, a zadovoljstvo je još veće kad za stolom imate i dobre prijatelje, malo vina i pesme.
Pretpostavljam da postoje i “obavezni” kolači?
– Kolači su moja slaba tačka, a budući da je Kristina sjajna domaćica i da pravi fenomenalne princes krofne, tokom praznika pogazim sva data obećanja samom sebi, pa sve iz pleha nestane dok si rekao – krofna. Od prvog januara krenuo sam iz početka, pa ponovo pazim šta i koliko jedem, jer kad čovek zađe u neke godine, treba da bude umeren u hrani i piću.
Gde ste dočekali prvu zajedničku Novu godinu sa Kristinom?
– Bilo je to u Kotoru 1998. godine. Pred prepunom salom oteo sam mikrofon bendu koji je svirao i rekao: “Kristina, I Love You”! Gledala me je u čudu, dok su svi koji su to čuli i videli moj gest nagradili aplauzom. Par meseci kasnije rekli smo sudbonosno “da”.
Koja vaša pesma je najprikladnija za ponoć?
– Mnoge bi mogle da prođu, od “Zaustaviću vrijeme”, preko “Još volim te” do “Dva minuta”, “Oči nikad ne stare”… Ipak, mislim da se u tu priču najbolje uklapa “A kada odu svi, mi ostaćemo sami, samo ja i ti, i pogledi u tami…”
Koje godine pamtite kao posebno lepe ili ključne u vašem dosadašnjem životu?
– Dolazak Lole i Mile “zaokružio” nas je i oplemenio. Sve ostalo je nemerljivo u poređenju s tim kad postanete roditelj.
