Poznati novinar i voditelj Srđan Predojević otkriva da je on loš policajac u porodici koji svoju decu uči da budu samostalni, dobri ljudi i objašnjava da se najviše trudi da u pravom smeru oblikuje osobine koje su nasledili od njega, a to su tvrdoglavost i rešenost
Televizijski novinar Srđan Predojević (47) jedan je od retkih s javne scene za koga se s punim pravom može konstatovati da je ostvario sve svoje dečačke snove. Naime, zbog jednake ljubavi prema novinarstvu i avijaciji, već u ranoj mladosti znao je da se u životu neće baviti isključivo jednom profesijom. Urednik i voditelj Jutarnjeg programa na televiziji Pink prvo je dobio diplomu Fakulteta političkih nauka, a par godina kasnije, velkim trudom, radom i odricanjem, i zvanje pilota na Vazduhoplovnoj akademiji. Danas je stalno zaposlen u kontroli leta Srbije i Crne Gore, dok se novinarstvom poslednjih deset godina bavi isključivo honorarno. U međuvremenu, postao je tata sina Stefana (8) i ćerkice Sofije (6), a na romantičnoj ceremoniji u Parizu pre dve godine i suprug majke svoje dece, pravnice Mirjane Lazarević (46). Iako na prvi pogled deluje da porodica i dva posla ne idu zajedno, Srđan je to veoma uspešno pomirio. Njegove poslovne obaveze završavaju se svakoga dana do pola pet, nakon čega je potpuno usmeren na svoju decu i njihovo odrastanje. Istina je, povremeno sve to ume da načini pravi haos u njegovom životu, ali on smatra da kada čovek neizmerno nešto voli, samo mu je nebo granica. Iz te velike ljubavi često voli da se seti svojih početaka, pogotovo u žurnalistici, prisećajući se kako je, za razliku od ovog digitalizovanog vremena, sve bilo teže, ali nekako lakše i lepše.
Koja vam je prva asocijacija na rane početke u novinarstvu?
– Kada sam ja počinjao, za razgovor sa sagovornikom imao sam samo svesku i olovku. Onaj ko je u tom periodu imao diktafon, taj je bio kralj novinarstva i tehnike. Takođe, spadam u generaciju koja je kucala na mašinama. Sećam se šoka kada su nas obavestili da dobijamo kompjutere, obuka je trajala mesecima, a mi ni nakon tog vremena nismo mogli da verujemo da će on naše podatke sačuvati, nego smo uporedo vesti kucali na pisaćoj mašini.
Kako je izgledalo vaše prvo profesionalno angažovanje?
– Još za vreme studija prijavio sam se na konkurs za voditelja na jednoj lokalnoj televiziji u rodnom Kragujevcu. Primili su me jer im je tada nedostajao muški novinar mada sam ja tada bio ubeđen da su to učinili zato što sam nešto posebno. Odmah su me ubacili u studio, što je za mene bilo vatreno krštenje, jer je za takav posao neophodna dobra priprema. Nakon studija, dobio sam posao na televiziji B 92 da bi posle nekoliko godina usledio poziv od Radio-televizije Srbije. Emisija “Dobro jutro – Jovana i Srđan” imala je vrlo lep odziv kod publike, Međutim, nakon izvesnog vremena, došlo je do nesuglasica s tadašnjim rukovodstvom, koje su bile tolike da smo na kraju prestali da komuniciramo. Iz takve atmosfere odlučio sam da mi je, bez obzira na malo dete kod kuće, bolje da ne radim. Tada sam se pozdravio s televizijom i čitavim balastom javnog posla i konkurisao za posao portparola kontrole leta Srbije i Crne Gore.
Međutim, usledio je poziv koji niste mogli da odbijete?
– Ponudu od Pinka razmatrao sam mesecima i moram da kažem kako je Jovana zaslužna za to gde sada jesmo. Ubedila me je da nastavimo s programom, a milionska publika, koja nam je od prvog dana posvetila pažnju, pokazala je da nisam pogrešio.
Definitivno ste dobar tandem, da li vam je naporno sada dok je ona na trudničkom i porodiljskom bolovanju?
– Jeste, kako nije, teško mi je. Stalno smo na vezi. Čuli smo se od jutros tri puta. Između nas je neverovatna komunikacija, ogromno razumevanje i poverenje. Nju kao ličnost savršeno poznajem, mislim da je tako i s njene strane. Razmišljamo na isti način, čak i kad se ne čujemo, imamo iste ideje i predloge za novu emisiju, a počeli smo na sličan način da formiramo i rečenice, ne moramo ni da se konsultujemo, već znamo šta ovo drugo misli.
Da li su te konsultacije o kojima pričate striktno vezane za posao ili umete jedno drugo da posavetujete i kada je reč o deci?
– Razgovaramo o deci, ali tek na kraju svakog našeg razgovora. Prvo pričamo o poslu. Deca nas često sprečavaju da se vidimo, ali dosta nas i spajaju jer se vole i traže da se druže. Opet, kada smo svi zajedno, više pričamo o poslu nego o njima jer nam je profesija ta prva osnovna zajednička nit. Oni su, naravno, uvek tu kao najveća radost i jedina svrha postojanja. Ništa ne može da se poredi sa srećom koju osećate kao roditelj.
Kakvi ste vi bili kao dete?
– Onakav kakva moja deca, na sreću, nisu. Roditelji su se žalili kako nisam dobar, da sam isuviše aktivan i zahtevan. Stefan i Sofija uvek urade ono što tražim od njih, pospreme za sobom, naravno, koliko je to prikladno njihovim godinama. Međutim, primećujem da su od mene nasledili tvrdoglavost i rešenost. S obzirom na to da sam svestan koliko su mi se te osobine obile o glavu, trudim se da kod njih to korigujem. Mada, plašim se da su geni čudo.
Koja su im zanimanja?
– Stefan se od svoje četvrte godine bavi sportom, prvo je trenirao plivanje, onda je prešao na karate. Sada je u svojoj glavi već formirani Brus Li, dok Sofija veoma aktivno ide na gimnastiku. Decu koja žive u gradskim uslovima, oivičena zidovima i granicama, morate da pustite da trče i skaču. Primećujem da se s treninga vraćaju mokri i umorni i odmah posle tuširanja idu na spavanje, a tada su bolji i u školi. Vidim da uživaju u sportovima, mada, kada dođe do krize, moram da reagujem da nastave dalje.
Je l' to znači da ste vi “loš policajac” u porodici?
– Čini mi se da je uvek u prodici otac taj koji treba da donese neku konačnu odluku, da nešto prelomi, usmeri, te je tako i kod nas.
Koji su osnovni postulati kojima želite da ih naučite?
– Trudim se da im objasnim da će u životu imati sve ono što požele ukoliko to zasluže i da mi, kao roditelji, nećemo uvek biti tu. Vrlo namerno im dozvoljavam da na igralištu padnu, udare se... Na taj način gledam da ih ne zaštitim previše i naučim da se kao prvenstveno dobri ljudi snađu u životu i kada mi kao zaštitnici ne budemo više tu za njih.
Kažu da tek kada dobijete ćerku osetite pravu ljubav deteta, da li je to slučaj i kod vas?
– Pa jeste, Sofija ima potpuno drugačiji način komunikacije. Sin uvek kaže direktno šta želi, bez obzira na posledice i krajnji odgovor. Dok ona to čini umiljatim tonom kako bi došla do svog cilja, što je meni neverovatno simpatično, jer imam utisak da se vežba na meni za kasnije godine.
Negde sam pročitala da se još niste navikli na Beograd i da bar jednom nedeljeno morate da posetite svoj rodni Kragujevac?
– Kragujevac je najlepši grad u Srbiji. Istina je, svakog vikenda idem s porodicom tamo i moja deca obožavaju kada otputujemo. Dok nam je lepo, želim deci da stvorim naviku da se kod oca i majke dolazi vikendom. Svestan da će vrlo brzo otići iz kuće. Takođe, veoma mi je bitno da znaju kada im je slava i da je to najradosniji dan u godini.
Uskoro nas očekuju božićni praznici, poznaju li vaša deca običaje koji prate pravoslavne praznike?
– Znaju da se prekrste i vole da zapale sveću, sad ne znam da li je to zato što je to jedinstvena prilika da uzmu upaljač u ruke, ali znaju gde se nalazi mesto gde mogu da je upale za zdravlje. Isto tako, zvončići koje dobiju po svakom prazniku veoma su im važni, čuvaju svaki od prvog do poslednjeg. Mi nismo porodica koja spada u verske fanatike, ali smo religiozni i zaista želim da im usadim misao da, onog momenta kada u životu prestanu da se boje oca i svoje majke, mora postojati neko koga će se pri donošenju odluka plašiti. Ako budu na nekim bitnim pozicijama u životu, voleo bih da se plaše bar Boga, jer će ih to naterati da za svaku svoju odluku razmisle dva puta.
Da se vratimo u period pre nego što ste se ostvarili u ulozi oca, kada ste prvi put ugledali vašu suprugu. Čime vas je osvojila ili ste vi nju osvajali?
– Jednostavno smo se našli. Spadam u one koji su se oženili malo kasnije. Onog momenta kada su ujaci, tetke i strine prestali da se sekiraju kada ću se skrasiti, ja sam tada odlučio. Ali mislim da sam to učinio u pravim godinama i zaista preporučujem svim mladim ljudima da se venčavaju malo kasnije. Tada postaju svesni sebe i drugih, imaju bolju moć da procene kakav je neko, znaju šta žele i da li taj neko može u tome da im pomogne. Gledajući tim radarom svoju suprugu, ja sam dobio ono što hoću.
Šta je, po vašem mišljenju, krucijalno za skladan brak?
– Odsustvo zle namere, da ne ugrožavate jedno drugo, da u sitnim, najobičnijim gestovima pomognete, kao što su odlazak u supermarket ili zamena sijalice.
Je l' to znači da umete da se bacite na kućne poslove?
– Obožavam, primetio sam da me rad u kući odmara. Sad sam, recimo, farbao vrata, video sam na oglasima da za dva kvadrata vrata majstor traži 50 evra, što po vratima znači negde oko 200 evra. Kada se saberu sva ona koja imate u kući, priznaćete da to nije normalan trošak. Otišao sam u radnju s bojom i lakovima i kupio materijal za 20 evra. Ne razumem ljude koji za sve zovu majstora.
Da li u vašem domu postoji podela poslova?
– Pristalica sam toga da se zna šta su čije obaveze. I normalno je da ne mogu da očekujem od svoje žene da radi teže stvari u disfunkciji s njenom konstitucijom. Međutim, kod nas postoji prećutni dogovor ko šta po kući radi i za sada funkcionišemo odlično.
Neosporno je da imate mnogo obaveza, što oko dece, što profesionalnih, uspevate li da odvojite vreme samo za sebe i suprugu i otputujete negde?
– Ne, ali meni i ne bi bio dobar odmor bez dece. Ne bih mogao da uživam u nekom mestu, a da i njima nisam priuštio to isto. Obožavaju putovanja, a uspeo sam da ih naviknem i na automobil. Nedavno smo u cugu prešli čak 1400 kilometara.
