Poznati umetnici, koji su treću godinu zaredom humanitarnom žurkom elektronske muzike prikupljali novac za one kojima je to najpotrebnije, otkrivaju svoja modna pravila
Nakon što se pre tri godine njihov drug Nemanja, poznatiji kao di-džej Manja, razboleo, nekolicina umetnika došla je na ideju da organizuje humanitarnu žurku Dance for Life i tako proba da prikupi novac za njegovo izlečenje. Manifestacija je bila veoma uspešna, novac je sakupljen i Manja je poslat na lečenje. Nažalost, on je izgubio bitku s bolešću, ali sama zamisao da su svojim malim doprinosom mogli nekome da pomognu, u srcu bliskih drugova, pevačice Sare Jovanović, glumaca Aleksandre Tomić, Viktora Savića i Miloša Bikovića, ali i drugih ljudi, javila se nada da bi ovakav vid dobrotvornih organizacija mogao da zaživi. Ovogodišnja želja im je prikupljanje novca za medicinski aparat za rano dijagnostikovanje kancera i retkih bolesti. Za muzičku manifestaciju koja je bila održana 2. decembra u Hali 8 “Beogradskog sajma”, angažovano je više od trideset najboljih domaćih di-džejeva. Oni su imali priliku da dobrim ritmom zagreju sve one koji su rešili da kupovinom ulaznica pomognu nekome. Osim karata, novac je bio prikupljan i slanjem SMS poruke 199 na broj 3030, kao i prodajom interesantnih majica s logotipom same humanitarne organizacije.
– Osim na dan žurke, zainteresovani će majice moći da kupe svakodnevno na izložbenim mestima mnogobrojnih modnih brendova. Ono što je najbitnije jeste to što će novac od prodaje ići direktno u humanitarne svrhe, a imamo ideju da to proširimo i na kačkete, dukseve i trenerke – izjavio je jedan od glavnih organizatora, glumac Viktor Savić.
Odlučili ste da pomognete onima kojima je pomoć najpotrebnija. Šta za vas predstavlja spoj reči biti human?
Viktor: Predstavlja energiju, ljude i svu tu ljubav koja se tu dešava a koja je nenadoknadiva materijalnim. Samo saznanje da možeš nekome da pomogneš neverovatno je i nazamenljivo. Kada nas je pre tri godine Manja napustio, shvatili smo da bi taj naš rad trebalo da dobije veći smisao. Godinu dana nakon toga skupljali smo novac za Marija koji se polako oporavlja i jedan je od učesnika manifestacije. Ovog puta to radimo za globalni cilj. Tačnije, skupljamo za najsavremeniji medicinski aparat za rano dignostikovanje raka i retkih bolesti. Ono što je najbitnije jeste da je on umrežen s lekarima u Evropi i svetu te će na taj način pacijent dobiti pravovremeno drugo lekarsko mišljenje.
Aleksandra: Humanitarni rad je ono minimalno što mi kao individue jednom čovečanstvu možemo da damo. Moramo da postanemo svesni da naše malo nekome znači mnogo. Na ovaj način trudimo se da podignemo tu svest i čini mi se da je situacija poslednjih godina sve bolja. Svaka osoba koja ima motivaciju da se bavi dobrotvornim radom trebalo bi da nađe snage, vremena i prostora za to.
Sara: Po mom mišljenju, humanost je svrha popularnosti. Ona podrazumeva mogućnost da svojim uticajem na mlađe naraštaje i širu populaciju podignete svest da se na ovakav ili bilo koji drugi način ljudi odazovu i pomognu. Nikada nisam odbila nijednu humanitarnu manifestaciju. Ako ne mogu da stignem da se pojavim na događaju, uvek je podržim preko društvenih mreža. Ne znam šta bi trebalo da se dogodi da ja tako nešto zanemarim.
Miloš: To je divna stvar posredstvom koje nekome ko trenutno nije u prilici vi pomažete i na neki način se solidarišete s njim.
Kada pozivate ljude da na žurci budu uz vas i pomognu, šta im poručujete?
Aleksandra: Poenta cele priče jeste to da ljudi, dok se dobro zabavljaju i slušaju vrhunske domaće di-džejeve, mogu da doprinesu opštem dobru. I to je ono što je divno u celoj ovoj priči, što zabavljajući se, oni stiču mogućnost nekom da pomognu.
Miloš: Lepo je doći na dobru žurku i dobro se zabaviti, ali je još bolje kada znate da tim svojim postupkom činite nešto dobro.
Sara: Dođete da se lepo zabavite i ujedno uradite dobru stvar. Veoma je bitno da shvatimo da smo jedni drugima najveća pomoć i podrška i da ne bi trebalo ništa uzimati zdravo za gotovo. Zapravo, ovakve stvari imaju moć da probude. Kada se baviš ovim poslom i kada si konstantno u komunikaciji s nečim novim, shvataš koliko su tvoji problemi nebitni i lako rešivi naspram pravih. Pritisak i nervoza često umeju da vas poremete u životu. Mogla bih da napravim listu stvari koje su me iznervirale u proteklih nekoliko nedelja, ali to su sitnice, a ja sam, zapravo, srećna osoba.
Kada vas ipak nadvadaju depresivni momenti, na čijem ramenu najčešće isplačete svoju tugu?
Sara: Uvek ispaštaju bliske osobe jer s njima delim sve što me muči, mada ne volim da “mračim” svojim problemima. To činim jedino kada mi baš nije dobro. Dođu ti dani kada mi je potrebno da ih provedem sama kod kuće, “napunim baterije” i nastavim dalje. Generalno sam tip koji voli da je stalno u akciji. Kada bih predugo patila, najverovatnije bih poludela, tako da se ta moja tuga brzo završava.
Na žurki se puštala elektonska muzika koja vam je svima draga, mislite li da bi sa drugačijim zvukom vaša humanitarna manifestacija bila posećenija?
Aleksandra: U Srbiji se poslednjih par godina neverovatno razvila elektroscena i nisam sigurna da li bi drugačiji žanr bio uspešniji za našu akciju jer su rejv i tehno žurke vrlo aktuelne. To je čitav jedan pokret i mogu da kažem da mi živimo u novom, zlatnom dobu elektromuzike. Naravno da bismo u drugom žanru privukli i neke druge ljude, ali ovo je nešto što nas “radi” i tome smo se posvetili.
Da li pored toga volite da slušate i neku drugu muziku, recimo u kafani?
Aleksandra: Kako da ne, znate kako kažu, slušam sve što je kvalitetno. To je u muzici jedini preduslov da joj se posvetim. Volim da odem u kafanu i ispoštujem sve što ona nosi, jer je ipak ona deo našeg kulturnog nasleđa.
Miloše, kakav vi odnos imate prema domaćoj muzici, slušate li je kada vas u Rusiji uhvati nostalgija za Srbijom?
Miloš: Volim elektronsku muziku i rado dolazim na ovakve žurke, ali priznajem da mi se često upravo zbog te nostalgije dešava da zavolim neku domaću stvar koja me je ranije nervirala i nije mi se dopadala.
Šta vam najviše nedostaje iz Beograda?
Miloš: Uglavnom ljudi. Svojim odlaskom, žrtvovao sam vreme sa osobama s kojima bih rado podelio svoje lepe momente. Sve ostalo je premostivo i nadoknadivo.
Elektronska muzika najčešće se vezuje za street look stil. Da li je privatno to stil oblačenja koji vi preferirate?
Aleksandra: Muzika je povezana s garderobom i time šta predstavljaš. Istina je da ovaj žanr nosi stil ulice i to je nešto u čemu me najčešće možete videti, osim kada prilika drugačije zahteva.
Sara: Najprijatnije mi je u širokim majicama, patikama, uskim farmerkama i što sam starija, sve više cenim prirodan izgled. Čini mi se da se raznim načinima odevanja, šminkom i nakitom ljudi previše trude da se izdvoje, ali ne shvataju da ih upravo prirodnost i jednostavnost čini posebnim.
Viktor: Najviše volim da se oblačim komotno, obožavam široke, blesave majice s namerom i poukom. Interesantne su mi one “Ten Tree” majice čijom kupovinom omogućavaš da se negde u svetu zasadi deset stabala i tom prilikom dobiješ lokaciju na kojoj se to dogodilo. I inače su u mom garderoberu uglavnom zastupljene majice, duksevi, trenerke i farmerke u jarkim, prirodnim bojama.
Miloš: Mene često guraju u nekakvu elegantnu, luksuznu fioku, koja podrazumeva sakoe, kapute i cipele, međutim, privatno se oblačim potpuno drugačije i urbano. Možda je baš ovaj street look nešto što mi je najpribližnije.
Vi važite za zavodnika za kojim devojke u Srbiji ali i u Rusiji doslovce lude, kako izgleda vaša garderoba kada nekome želite da se dopadnete?
Miloš: Ako me pitate da li imam košulju za zavođenje, nemam. Oblačim se tako da mi to što imam na sebi lepo stoji, samim tim jesam svestan da je to na meni privlačno, ali nikada nemam nameru da zavodim.
Na koji još način vodite računa o svom fizičkom izgledu, trenirate li, preferirate li zdravu ishranu?
Viktor: Možda zvuči čudno, ali kada ne treniram, gubim kilograme, tako da se trudim da sam redovan u tome, kao i u zdravoj ishrani. Noću se prepustim slatkišima, ali hvala bogu, metabolizam mi je takav da mi se to još uvek ne vidi.
Aleksandra: Dugo idem u teretanu i priznajem da leti nisam redovna, tada pravim veće pauze. Međutim, iako retko kuvam, vodim računa o ishrani, a u poslednje vreme pridružio mi se i Andrija Milošević. Počeo je polako da vodi računa o tome, tako da se polako menja i njegov izgled.
