Leontina Vukomanović: Svesna sam svojih roditeljskih grešaka

Uspešna muzičarka otkriva zbog čega je odustala od uspešne karijere pop pevačice, iskreno govori o tome zašto već godinama nema emotivnog partnera i priznaje da, kao i svaka majka, ima nekih propusta

Pevačicu Leontinu Vukomanović (47) već godinama viđamo u žiriju „Pinkovih zvezdica“, na dečjim festivalima, manifestacijama koje hor „Čarolija“, čiji je osnivač, ulepšava svojim glasovima, ponekad gostuje u televizijskim emisijama i to je sve. Teško je prisetiti se kada je poslednji put bila na sceni, a da iza nje nije bila „Čarolija“. Pitanja o tome da li joj nedostaju aplauzi i adrenalin koji estradni život donosi odavno joj niko ne postavlja, jer je još u vreme kad je njena pevačka karijera bila na vrhuncu, rekla da nema nameru da predugo ostaje u tom svetu. Kad se sve to ima u vidu, informacija da će Novu godinu dočekati pred publikom, u luksuznom hotelu u Petrovcu, zvuči kao veliko iznenađenje. Kakvo se to čudo desilo, pa je prihvatila takav angažman, otkrila nam je na samom početku intervjua:

– Sticajem okolnosti bila sam gost, domaćin i voditelj dečjeg programa kada je Turistička organizacija Crne Gore u „Ušću“ predstavljala svoju letnju ponudu. Toliko je bila dobra atmosfera da su čelni ljudi te institucije i ambasade Crne Gore rešili da, po uzoru na svetske manifestacije, naprave novogodišnje veče sa eminentnim muzičkim zvezdama, a kakvo bi ono bilo kad ne bi imalo svog domaćina. Mene su prepoznali kao domaćicu te večeri, a s obzirom da su svi učesnici moje drage kolege, najave će obilovati i personalnim pošalicama. Sa zadovoljstvom sam prihvatila njihov predlog, kao i onaj da nešto otpevam. Prvi put neću pevati zato što radim, već onako, za svoju dušu.

Zašto ste se veoma rano povukli sa scene kada ste se na njoj odlično snalazili?

– Mislila sam da to nije posao za ženu. Kada sam ulazila u estradni svet, imala sam jasan cilj – da izgradim ime, plasiram svoju muziku i da se kolegijalno povežem sa izvođačima koji će publici predstaviti moju muziku. Danas moje pesme pevaju i Željko Joksimović, i Marija Šerifović, i zvezde narodne muzike, kao što su Saša Matić ili Sanja Đorđević.

Šta u šou-biznisu nije za ženu, a jeste za devojku?

– Neko voli kafanu, a meni smetaju buka, dim i sve ostalo što ona podrazumeva. Kad poželim da negde izađem, biram lokale u kojima s ljudima mogu da razgovaram. Samim tim što mi privatno ne prijaju mesta na kojima je gužva, nisam volela ni da radim u njima. Danas je više koncerata nego devedesetih, kada su bili dominantni nastupi po klubovima, ali ni sada pevači ne idu kući u ponoć, već u zoru. Želela sam da ostanem u muzici, ali kao kompozitor i to sam ostvarila, a budući da sam se školovala za muzičkog pedagoga, divno se uklopila dečja muzička priča, od hora „Čarolije“ preko istoimenog festivala i drugih manifestacija, do toga što sam pomoćnik direktora Dečjeg kulturnog centra.

Stiče se utisak da ste zadovoljni kako ste „skockali“ svoj život?

– Rekla bih čak da to nisam uradila ja, već da se on sam „skockao“. Prezadovoljna sam!

Uvek ste bili veoma vredni i ambiciozni. Da li insistirate da i vaša sedmogodišnja ćerka Lucija bude takva?

– Rasla sam pod „staklenim zvonom“ svoje majke. Patrijarhalno sam vaspitana, znao se red, dok smo bili deca skoro da nismo ni imali svojih želja, već „gde nas postave, tu sedimo“. Vladala su drugačija pravila. Ko zna koja bi se kreativnost izrodila iz mene da sam imala slobodu. Imajući to u vidu, želela sam da je dam Luciji. Međutim, sada uviđam koliko roditelj može da pogreši kada ne postavi granice. Zapravo, ne mogu to nazvati granicama... Lucija je vrlo pristojna, ali insistira da sve bude usmereno ka njoj. Tu sam malo “omanula” kao roditelj, s tim što mislim da su vrednoća i ambicioznost osobine ličnosti, a ne stvar vaspitanja. Moja sestra i ja smo potpuno različite, a vaspitavane smo na isti način. Što se ambicije tiče, ne želim da joj bilo šta namećem, već pratim njene želje. Naravno, objasnim zašto neke od njih ne može da ostvari, poput one da nauči da leti.

Pročitala sam u jednom tekstu da Lucija koristi svaku priliku, kad sretnete nekoga iz sveta politike, da kaže šta joj sve smeta?

– Komunalni i ekološki problemi Beograda su njena specijalnost, a pogađaju je i nepravde koje se, naravno, dešavaju na svakom koraku. Kada vidi stare ljude koji zbog niskog standarda moraju da pod stare dane prodaju, recimo, cveće na pijaci, a komunalci ih teraju, Lucija bi, kad bi mogla, odmah proterala sve komunalce.

Da li ste joj vi razvlili empatiju?

– Takva je rođena. Kad pogledam tu našu decu, mislim da će nam budućnost biti lepša od sadašnjosti.

Koliko činjenica da ste se razveli od Lucijinog tate, kada je ona imala godinu i po, utiče na način na koji je vaspitavate?

– Navikla sam da idem kroz život, a da sve oko mene bude u nekom poretku. Očekivala sam da će i ona biti deo poretka, ali ne, Lucija ima svoj poredak. Praktično, ona očekuje da ja idem za njom. Danas kroz smeh kažem da mi nije jasno zašto moje dete ne može ono što mogu deca iz hora „Čarolija“? Oni dolaze sa željom da nešto nauče, da to od mene usvoje, a ona hoće da ja učim od nje.

Šta pomislite kad u njoj prepoznate neke osobine svog bivšeg supruga?

– Taj problem obično imaju roditelji koji nisu razvedeni. Meni tih osobina nije previše, a zamislite kako je ženi koja to što joj se ne dopada gleda i kod deteta i kod muža koji je kraj nje. Kod mene je to dozirano.

Da li ste bili iskreni kada ste nedavno rekli: „Ne znam kada ćete me videti s nekim ruku pod ruku, to se neće desiti u skorije vreme. Lepo mi je ovako.”

– Apsolutno! Jedino se trudim da sve obaveze tako uklopim da mogu maksimalno da se posvetim Luciji. Automobil mi je postao druga kuća. Nemam vremena čak ni za psa. Pre sam imala jednog, pa drugog, a sada imamo mačku, na šta ranije ni slučajno ne bih pristala. Međutim, njoj ne treba ništa osim “dozvole” da živi u kući. Pas traži mnogo toga, a tek muškarac! Znam da zvuči sebično, ali takva je situacija.

Uvek ste mnogo radili, a ranije ste ipak nalazili vreme za ljubav?

– Razlika je što sada imam dete. Čini mi se da nas vreme melje. Što ste stariji, odgovorniji ste, a pogotovo kada ne vodiš računa samo o sebi, već o još jednom životu. Danas radim četiri puta više nego u vreme koje spominjete.

Šta vam je važno da, kad je reč o muško-ženskim odnosima, naučite Luciju?

– Probaću da je naučim da se ne sekira, da ima arhetipskih modela koji se ponavljaju kroz generacije i da uvek postoji sutrašnji dan šta god da se dogodi u tim odnosima. Sve prolazi. U stvari, treba naučiti da je život prolazna stvar i da ćeš, budeš li gledao iza sebe, samo gubiti vreme i energiju. Ukoliko vodiš računa samo o sadašnjem trenutku, pobednik si!

Jednom prilikom odgovorili ste da jedino verujete u muško-ženska prijateljstva. Da li ste se šalili ili stvarno tako mislite?

– Žene su komplikovane, za razliku od muškaraca koji su prilično jednostavni. Zato je lakše kad se nađu komplikovana žena i jednostavan muškarac. Oni ne razmišljaju „šta si htela da kažeš“, već ostaju na onome što si im rekla. Zbog toga je komunikacija s njima mnogo lakša. Bolji su slušaoci, jer neće, poput žene, krenuti u tumačenje, a već smo zaključili da ja za to nemam vremena.

Pričamo tri dana posle vašeg 47. rođendana. Da li ste ga proslavili?

– Od kad sam rodila Luciju, rođendane slavim tako što mi dođu prijateljice koje imaju decu.

Mislite li da biste bili toliko posvećana mama da ste Luciju rodili u svojim dvadesetim?

– Kad je majka mlada, prednost je što, verovatno, sve lakše shvata, ali pitanje je da li u tom slučaju možeš da se izgradiš i kao roditelj i kroz svoj posao. Za mirne porodice veoma je lepo kad rano dobiju decu, ali ako si krenuo putem koji je sličan mom, to je gotovo neizvodljivo. Retke su osobe koje su prvo postale mame, pa onda napravile karijeru.

Da li je tajna, šta vam je bila najveća rođendanska želja?

– Zaboravila sam da želim. Znate ono kada vas pitaju šta želite za Novu godinu ili rođendan, pa počnete da nabrajate. Meni svi ti datumi prođu, a i ne stignem da nešto poželim. Čak i kad bih probala da nešto “želim na silu“, ne bih ništa smislila, osim zdravlja za sve one koje volim i sebe, ali to je nešto što se podrazumeva.

Rođendani su trenuci kada se pomalo osvrćemo. Koliko biste svog života, procentualno, promenili kad biste mogli?

– Moji roditelji, kao i većina drugih koji su vaspitavali decu sedamdesetih i osamdesetih, bili su zauzeti poslom. Potom su bili opterećeni uspehom svoje dece u školi. Angažovali su se na tom planu, ali nisu se mnogo bavili mojom emotivnom stabilnošću. U stvari, ništa ne bih mogla da promenim, jer je to bilo drugo vreme. Međutim, kad bi nekim čudom moglo da sve krene iz početka, onda bih volela da moja majka čita članke koje danas čita. Budući da koristi sve vidove savremene komunikacije, a na internetu nalazi obilje informacija, često mi kaže: “Sine, prema Luciji moraš da se ponašaš ovako ili onako.” Tada ne mogu da joj ne postavim pitanje: „A šta si mislila kad sam ja bila u njenim godinama...“? Sada bi ona bila prosvećena mama. Da je tada postojao internet i „njuejdž roditeljstvo“, propagirali bismo ljubav, a ne kažnjavanje kad nešto zabrljaš.