U iskrenom intervjuu muzička zvezda govori o tome kako doživljava ljubav, kojim principima se vodi u životu, da li razmišlja da se ponovo uda, a otkriva zbog čega nikada psihički ne tone i zašto smatra da je mnogo toga u rukama sudbine
Folk zvezda Ceca Ražnatović (44) je osoba koja neće reći “ne odgovaram na takva pitanja” ili “promenite temu”, ali će uspeti da razgovor zadrži u vodama koje su joj prijatne. Iao je vrlo srdačna, od samog starta znate da će njen svet ostati njen u onoj meri, u kojoj ona to želi. Sigurno je da su je turbulencije, kojima je njen život obilovao, naučile da je tako najsigurnije. No, upravo zbog na momente blistavog, a na trenutke traumatičnog života, zanimljivo je čuti kako danas, kada ima četrdeset četiri godine, doživljava ljubav, kakvi su joj emotivni planovi, kojim principima se vodi, da li razmišlja da se ponovo uda... Ipak, razgovor počinjemo pričom o poslu, jer će u trenutku kad ovaj broj “Story”-ja bude u prodaji, njen duet sa Sašom Matićem već imati premijeru. Pesma “Notorni lažov”, koju s uverenjem da će biti istinski hit očekuje i Cecina i Sašina publika, najzad je pred nama, baš kao i spot koji je uradio Dejan Milićević.
- Poslednjih godinu dana smo Sale i ja tražili pesmu, za koju ćemo oboje osetiti da je pravi izbor. Nas dvoje smo prijatelji od samog početka njegove karijere, ali nismo želeli da žurimo. Upravo zbog toga što smo se oboje dokazali u svom poslu, nismo mogli da snimimo bilo šta. Veoma smo zadovoljni i pesmom i spotom, ali kao i uvek - konačni sud daje publika - kaže Ceca.
Kako smo ušli u decembar, a to je vreme pravljenja svojevrsnih bilansa, da li ste zadovoljni prethodnim mesecima i s kakvim željama očekujete sledeću godinu?
- Najkraće rečeno, bila je radna. “Notorni lažov” će biti na Sašinom albumu, koji je izašao 4. decembra, a moj album - čije su pripreme u toku - treba da se pojavi sredinom sledeće godine. Znam, reći ćete da volim da pričam samo o poslovnom delu svog života, ali sve moje želje su, otprilike, pola - pola. Mislim da je privatnost nešto što treba da ostane samo vaše, ali kad se bavavite poslom kao što je moj, onda neminovno sve postane javno. Kada dođete u ovo životno doba, želje postaju drugačije, jer nastojite da ih stavite u realne okvire.
Da li ste nekad bili skloni maštanju?
– Toga se ni danas ne odričem. Čovek je u pravom smislu živ sve dok sebi postavlja ciljeve, mašta i ima želje. U zrelijim godinama mašta se svodi na racionalno ostvarenje želja.
Vi ste od mladosti do, kako kažete, zrelih godina prošli i trenutke najvećeg trijumfa i vrlo bolne situacije. Kada je bilo najgore, šta vam je davalo veru da će biti bolje?
– Uvek sam energiju, pre svega, crpela iz porodice. Oni su, bukvalno, stubovi mog postojanja. Na drugom mestu je moja publika koja je i, kad mi je bilo najteže, bila uz mene. O publici ne govorim na ovaj način zato što mislim da lepo zvuči, već zbog toga što su to činjenice. Zahvaljujući tim mojim osloncima, uspevala sam da se izvučem i iz pravih provalija.
Da li ste, kada vam je bilo najteže, tražili pomoć psihologa, sveštenika, lajfkouča?
– Nisam osoba koja tako lako pada psihički. Majčinstvo me je učinilo spremnom da se suočim baš sa svakom životnom situacijom. Majke znaju da im se, u trenutku kad rode decu, život menja iz korena. Jendostavno, nemate pravo na psihičke padove, pa čak ni da budete bolesni. Uvek morate da budete tu za njih, kojima ste i uzor i potpora u životu. Otac Stefan je već godinama duhovnik cele naše porodice. Kad nešto ne znam ili me neka pitanja zbunjuju, razjasnim ih u razgovoru s njim.
Šta vam donosi mir?
– Razne stvari. Neko tražeći utehu zastrani, pa se oda porocima, a neko nađe pravi put. Uvek sam bila svesna da idealno ne postoji – ni život, ni karijera, ni brak, ni sudbina... Znam da sam, kao i svi, sklona greškama, ali nastojim da iz njih izvučem pouku.
Kad pogrešite, da li kažete - izvini?
– Ta reč u mom vokabularu postoji maltene od trenutka kada sam naučila da je izgovaram. I muško i žensko dete sam učila koliko je vredno to: “Izvini, molim te”.
Mnogi to nauče kao deca, ali kad stigne slava, a uz nju i moć, zaključe da nikome više ne moraju da se izvinjavaju. Da li je bilo perioda kada ste mislili da vam se ipak, narodski rečeno, mnogo toga “može”?
– Ne! Uvek sam govorila da nisu svi za veliku slavu. Ako dozvoliš da te profesija promeni, s tobom nešto nije u redu. Ti si ono što jesi, a slava je deo posla. Kad siđem sa scene, reagujem na iste stvari kao i bilo ko drugi, nečemu se radujem, nešto me čini tužnom. Nikada sebe nisam posmatrala kao “više biće”, a bilo bi me i sramota kada bi me neko doživljavao na taj način. Opet se vraćam na porodicu, koja je zaslužna za to što ovako razmišljam, iako sam u svet šou-biznisa ušla samo sa četrnaest godina.
Da li majci i ocu zamerate što su vas tokom odrastanja nečemu učili ili pak nisu?
– Ne, nemam nijednu zamerku na kućno vaspitanje koje sam dobila! Svako, kad uđe u pubertet, želi da roditelji budu što popustljiviji, ali to što su vam tada branili, na najbolji način, vratiće vam se kada sazrite. Tek tada shvatite koliko treba da im budete zahvalni.
Koliko god vas muškarci doživljavali kao seks-simbol, činjenica je da su žene vaša najbrojnija i najvernija publika. Doživljavate li sebe kao “ženski uzor”?
– Ne samo da sam presrećna zbog toga već sam veoma ponosna. Poznato je da su žene i najvatreniji fanovi. Uostalom, žena ženu najbolje razume. Svaku žensku odluku mi, žene, možemo da razumemo.
Da li ste apriori na ženskoj strani ili ćete prijateljici ili koleginici koja vam se, na primer, žali na muža reći: “Grešiš, on je u pravu”?
– Naravno, uvek nastojim da budem objektivna. Budući da imam i sina i ćerku, sasvim je normalno da imam takav stav. Ne spadam u feministkinje, već u osobe koje realno procenjuju situaciju.
Mada kažete da žena ženu najbolje razume, činjenica je da svaka žena sanja o muškarcu koji će je razumeti. Izuzetak su one koje su ga već pronašle ili su gej orijentacije. Verujete li da postoji onaj koji će vas potpuno razumeti?
– Naravno! Nikad nisam prestala da verujem u ljubav. Hteli da priznamo ili ne, mi biramo ljude u skladu s našim senzibilitetom. E sad, nekada pogrešimo ili se prevarimo procenujući, ali mnogo toga je stvar sudbine. Smatram da se nikada ništa ne dešava slučajno!
Verujete li oduvek u sudbinu?
– Da, mada nisam njome opterećenja. S druge strane, jasno mi je da donoseći odluke biramo svoje puteve, ali na neke zasita ne možemo da utičemo.
Da li svojoj sudbini kažete “hvala” ili “mogla si i drugačija da budeš”?
– Već sam rekla da sam svesna da život čine i lepi i manje lepi periodi, samo je pitanje intenziteta. Kod nekoga je sve umereno, a kod mene vrlo intenzivno. No, kad bismo mogli da promenimo samo jednu stvar u svom životu, moguće je da bi se “lanac prekinuo”, pa da bismo ostali uskraćeni i za neke lepe stvari koje su usledile posle onih koje bismo rado izbegli.
Vraćate li se u sećanjima na bolne momente?
– Vodim se Balaševićevim stihom iz pesme o Vasi Ladačkom: “Lepe stvari potiskuju ružne”!
Kada bih vas pitala da li ste zaljubljeni, da li biste mi iskreno odgovorili?
– Naravno da ne bih, ali ne zato što sam neiskrena, već zbog toga što ne želim da se o nečem tako intimnom piše i priča. Dovoljno je što sam zadovoljna svojim životom, a to znači da sam ga organizovala onako kako mi prija. Putujem, radim, vreme provodim s porodicom i prijateljima – meni je to sasvim dovoljno.
U vašim intervjuima se često priča o ljubavi, a na kraju se o tom delu vašeg života, u suštini, ne sazna ništa.
– Smatram da jedan segment mog života može da ostane samo moj. Informacije o njemu delim s porodicom i malim brojem prijatelja.
Kada vas neko razočara ili vam se desi nešto veoma lepo, koliko ljudi će istog dana saznati za to?
– Moj pokojni suprug uvek je govorio: “Nikad se ne raduj materijalnim stvarima, jer je najbitnija lojalnost prijatelja. Budi srećna ako imaš prijatelja koliko je prstiju na jednoj ruci, a mislim da je i to mnogo”. Verujem da su i dva-tri takva prijatelja velika sreća.
Da li je vaš pokojni suprug za vas ostao ideal osobe kakvu biste voleli da sretnete, ali ne uspevate?
– Polazim od toga da je svaki čovek priča za sebe. Za mene je brak, još uvek, institucija vredna ogromnog poštovanja, ali ni slučajno nisam pristalica braka po svaku cenu. Pre par dana posetila sam “Sigurnu kuću”, gde sam čula jezive priče. Neverovatno je šta su sve te žene i dečica preživeli. Upravo zato ponavljam: “Ne po svaku cenu”! Naš život nema reprizu, čak ni ovaj dan, pa zato ga treba provesti što lepše.
Možete li uopšte da sebe, s ovim iskustvima, zamislite ispred matičara?
– Svog bračnog iskustva sećam se s najlepšim osećanjima, jer sam bila voljena, negovana, mažena, pažena... Udala sam se iz prevelike ljubavi i iz nje rodila dvoje dece. Ne kažem da sam, od tragičnog prekida tog braka, sve vreme bila sama. Bilo je veza i vezica, ali nisam razmišljala o tome da se neka od njih završi brakom. Ako ikada dođe vreme za to – udaću se, a ukoliko ne dođe – znam kako je kada je baš onako kako treba.
Na početku razgovora pomenuli ste svoje “zrele godine”. Kako se, iz tipično ženskog ugla, nosite s tom vrstom zrelosti.
– Mudrost se stiče kroz iskustvo, a ono ne mora da bude u direktnoj proporciji s godinama. U nekim situacijama umem da budem veoma mudra i odlučna, a u nekima sam sušta suprotnost.
U kojoj meri ste opterećeni ponekom borom i sličnim pokazateljima da vreme protiče?
– Nisam u panici, jer verujem da su godine samo broj. Najbitnije je kako se osećate i šta nosite u sebi. Po tim kriterijumima, ostala sam na 26-27 i ne mrdam odatle.
Još malo, pa ćete biti ista generacija sa Anastasijom?
– Ja tu ostajem, a ona i Veljko nek mi se pridruže.
Kad god su vas pitali za prisustvo vaše dece u javnom životu, odgovarali ste da to nije njihova “krivica” ili “zasluga”, već posledica vašeg izbora posla.
– I sada tako mislim. Maltene, postali su javne ličnosti još dok su bili u mom stomaku. Niko ih nije pitao da li to žele. Mislim da sasvim dobro funkcionišu, a pitam se i koliko bi druge dece uspelo da istrpi toliki medijski pritisak. Nije nimalo prijatno kad radite isto što i vaši vršnjaci, a to u javnosti dobija dimenziju koja je nemerljivo veća od one koju realno ima. Sasvim je logično da se i oni, kako sazrevaju, s time sve bolje nose.
Da li ste majka kojoj je važno da deci ulije ogromno samopouzdanje, pa se Anastasiji obraćate po sistemu: “Lutko mamina, najlepša si” ili nju i Veljka učite i samokritičnosti?
– Ima i jednog i drugog. Želim da veruju u sebe, ali i te kako zauzmem negativan stav kad mislim da u nečemu greše. Moram da reagujem kad vidim da su spremni da učine nešto zbog čega će se sutra kajati. Najvrednije od svega je što kod nas nema tajni, već otvoreno pričamo o svemu. Suština mog vaspitanja je u dugim i čestim razgovorima s njima. Uostalom, i sama sam upravo na taj način, pričajući sa svojim roditeljima, razumela i prihvatala mnogo toga. Nikada ih nisam tapšala po ramenu dok su grešili, jer u tom slučaju ne da im ne bih bila prijatelj, već bih se pretvorila u njihovog neprijatelja. Što se tiče toga “najlepša si na svetu”, meni su njh dvoje, baš kao i svakoj drugoj majci njena deca, zaista najlepši na svetu.
Malopre ste rekli da ste na isti način vaspitavali i Anastasiju i Veljka. Šta vam je bilo važno da oboje shvate, a tiče se ljubavi?
– Svako mora da prođe kaljenje, što neminovno uključuje i pogrešne izbore. Generalno, učila sam ih da budu iskreni, časni i da ljudima ne rade ono što ne bi voleli da drugi prirede njima. To je još jedna deviza koje se držim. Kod normalnih ljudi taj princip važiće uvek, bez obzira na to što je već nastupilo neko ludo vreme, u kome ništa nije sveto. Smatra se da zarad svojih ciljeva možeš da “gaziš” po ljudima, ali sigurna sam da to kad-tad mora da se obije o glavu, jer je neprirodno stanje. Ne možeš povređivati druge, a očekivati da ti se dešavaju dobre stvari. Svako od nas ima dovoljno memorije da bi zapamtio ono što mu se desilo.
