Voditeljka Dragana Katić ističe da, nikada nije taktizirala u ljubavi niti se upuštala u emotivne odnose zbog straha od samoće, da je uvek bila iskrena i otvorena sa sinovima Bojanom i Bobanom i kako loše dane najlakše odboluje kad se isplače
Tokom prethodne dve sezone, emisija “Nikad nije kasno” došla je do gledanosti vredne poštovanja, pa je publika jedva dočekala njen povratak na ekrane. Svakog ponedeljka, od deset uveče, voditeljka Dragana Katić (51) svojim šarmom i osmehom takmičarima uliva samopouzdanje, a gledaocima donosi dobro raspoloženje. Kada je počela da vodi “Nikad nije kasno”, govorila je da je to najlepši poklon za njen pedeseti rođendan, a danas s pravom kaže da je ovaj program pravi džek-pot. Naglašava da je to dokaz da se i u Srbiji, bez obzira na godine aktera, može dobiti gledan projekat, a onda svoje zapažanje ovako objašnjava:
– Ovde se, uglavnom, svako ko dođe u zrele godine tretira kao “potrošni materijal”, a prema njemu ophodi po sistemu “šta ćeš ti ovde” ili “izigravaš da si mlada, a nisi”. Ova emisija je dokaz da ima života i posle pedesetih.
Da li ste generacijsku diskriminaciju osetili na svojoj koži?
– Na društvenim mrežama, kad postaviš fotografiju, obavezno dobiješ komentar “lepa žena za svoje godine”, jer bez tog “za svoje godine” – ne može. Kada se priča o voditeljima ili prave neke ankete, uvek imate rečenicu “među mlađim voditeljima je ovaj, a od starijih onaj”. Ili si dobar ili loš i to nema veze s godinama. U krajnjoj liniji, kompatibilna sam s takmičarima “Nikad nije kasno”. Zahvaljujući generacijskoj bliskosti, mogu da ih pitam i ono što upola mlađa voditeljka ne bi, upravo zato što to ne bi bilo primereno njenom iskustvu.
Više puta rekli ste da nikad nije kasno za davanje i primanje ljubavi, ali i za izvinjenja i oproštaje. Da li je bilo mnogo onih kojima ste opraštali?
– Ne, jer mi se čini da sam pravila dobre izbore, a za to je zaslužna moja veoma naglašena intuicija. Mislim da se u životu nagrađuje to što sam veoma neposredna i iskrena. Kad bi neko iskoristio moja osećanja i brutalnu iskrenost, nisam sebi govorila “jao što sam glupa, što nisam taktizirala”. Naprotiv, mislila sam da je mnogo više izgubio taj neko nego ja, jer ne ume da prepozna osnovne životne postulate, a to su iskrenost i ljubav, bez obzira na to da li je reč o prijateljskom, bratskom, sestrinskom, emotivnom, kolegijalnom odnosu. Ne postoji ništa vrednije što nekome možeš da daš od iskrene emocije.
Mnoge žene su izgradile karijere zavodnica upavo na taktiziranju.
– Mrzim te “škole”, a ne dopadaju mi se ni “lajfkouč” varijante, u kojima te kao uče životu – kako da se udvaraš, voliš, ponašaš u ovim ili onim odnosima. Ona prazna rečenica “zavoli sebe” samo je vrh piramide, jer toliko toga treba da uradiš da bi stvarno zavoleo sebe. Možeš kao papagaj svakog jutra ponavljati “volim sebe”, ali koji je smisao toga? Suštinski, mi sebe najviše volimo i sve radimo zbog sebe, samo što ljudi neće to da priznaju. Radije izigravaju humaniste, pričaju o svojoj empatiji i kako su najsrećniji kad su drugi ljudi srećni. Ne, kad si ti srećan, srećni su i oni oko tebe! Po prirodi stvari, kad se rodiš – prvo sebe zavoliš. Strepiš da se ne razboliš, da ne padneš, plašiš se smrti, letenja, visine... Dakle, bojiš se da se tebi nešto ne desi.
Čega se sada bojite?
– Uvek sam se najviše plašila bolesti, koje “vuku” saznanje da nema izlaza. Moji suštinski strahovi vezani su za nemoć i bezizlaz. Strašan je osećaj kada su ti “ruke vezane”, pa ne možeš ništa da uradiš, ma koliko želeo.
Nikada se niste bojali što idete kroz život bez partnera?
– Nikada nisam imala problem ni da budem sama, ni da sama radim, borim se, kao ni da živim s partnerom, ali i da prekinem kad vidim da ne valja. Nikada nisam gajila veštačke odnose. Tu dolazimo na početak, kad smo govorile o iskrenosti. Nezamislivo mi je da budem s nekim samo da ne bih bila sama, da bi neko rekao “ima partnera” ili da bih se osećala sigurnije ako sam u vezi. Ako imam nekoga, to znači da mi on odgovara.
Da li sada imate nekoga?
– Trenutno ne.
Intresantna je vaša konstatacija da u ljubavi svako ima onoliko sreće koliko je traži. Ne ostavljate prostora za splet okolnosti, sreću, stepen privlačnosti?
– Kad bih sada odlučila da se udam, da imam vezu, da on bude ovakav ili onakav, sigurno bih sve svoje kapacitete usmerila na to. Da li bih se u tom odnosu dobro osećala – drugo je pitanje. To bi bilo “zbog sveta”, a meni tako nešto nikad nije bilo važno.
Kada razmišljate o potencijalnom partneru, da li ste danas mnogo zahtevniji nego pre dvadesetak godina?
– I dalje je presudna intuicija, a nije zanemarljivo ni iskustvo. U ovim godinama znaš šta hoćeš i otprilike naslućuješ u kom smeru situacija može da ide. Mnogo lakše prepoznaješ ljude. Zašto pokušavati nešto ako već na početku osećaš “miris” i “ukus” koji ti ne prijaju. Zašto sebi govoriti “možda će mi prijati”? Ja reagujem na prvu loptu.
Da li ste se često kajali zbog tog igranja na prvu loptu?
– Kajanje i razmišljanje šta si mogao da uradiš u nekom trenutku, a nisi, potroši ti i vreme i emocije. Na kraju sebe dovedeš dotle da osetiš bes, a to je najdesktruktivnije osećanje koju možeš da razviješ. Ako sam u nekom trenutku nešto uradila ili nisam, prošlo je, idemo dalje.
Da li, posmatrajući devojke, nekad pomislite “samo da moji sinovi ne nađu neku ovakvu”?
– Čini mi se da na to koga će odabrati utičeš mnogo pre no što dođe vreme za prve izlaske. Ako sve uradiš kako treba, ne verujem da dete može mnogo da te iznenadi. Naš odnos bio je potpuno iskren od početka, a imali su priliku i da vide kakvi su moji izbori. Znajući njihov dosadašnji CV, ne mislim da će devojke mnogo odudarati od svega.
Da li su Bojan i Boban u svakom trenutku znali vaš ljubavni status?
– Nikada ništa od njih nisam sakrila, niti sam upotrebljavala onu čuvenu roditeljsku rečenicu, za koju mislim da je veoma pogrešna i potcenjivačka: “Mali si da bi to razumeo”. Sve može da se objasni, samo jezikom koji je prilagođen uzrastu deteta, uz primere koji su njemu bliski. Danas su njih dvojica stabilni, mladi ljudi, koji veruju u svoje stavove, jer sam im dala prostora da ih razviju. Njihovo mišljenje često je suprotno od mog, ali smatram da treba da ga prožive i da ga, ukoliko je neophodno, samostalno promene, a ne pod mojim uticajem.
Život, čak i kad je u mirnim vodama, nosi loše dane. Šta radite kad vam je teško?
– Isplačem se. Suze su mi, u tim momentima, pravi katalizatori. Potom sebi kažem: “Šefice, koji ti je vrag”, ne možeš tako, moraš da kreneš dalje. Kada mi je mama umrla, a nema potrebe pričati šta jedinici znači gubitak roditelja, osamila sam se na terasi i plakala. Nikada neću zaboraviti trenutak kada su njih dvojica seli pored mene i rekli: “Mama, ako ti budeš dobro, bićemo i mi”. Celog dana mi je ta rečenica odzvanjala u glavi, a danas mi se ta scena vraća kao snaga, motiv, cilj, sve. Znam i kako su tog trenutka bili obučeni, kakve su frizure imali, kako su sedeli... U tom momentu shvatila sam suštinu. Oni su te reči izgovorili za mene, za nas troje. Sve su sublimirali u tih nekoliko reči. Tugu nikada neću moći da izbrišem, niti se takav gubitak može nadoknaditi. Ne mogu da imam drugu majku, niti da nekoga volim kao nju. Gluposti su kad neko kaže: “Volim te kao majku”. Međutim, to je bio momenat kad je isplivalo ono što je u njih uloženo. Kad mi je teško, kroz glavu mi prođe ta njihova rečenica.
Nemoguće je privesti razgovor s vama kraju, bez konstatacije da izgeledate desetak godina mlađe nego što imate.
– U pravu su svi koji kažu da su danas tridesete ekvivalent nekadašnjim dvadesetim, a četrdesete tridesetim... Sat je “pomeren”. Ako odlučiš da se posvetiš sebi, sigurno je da ćeš imati rezultate. Jednostavno, to je tako, a ja sam odmalena ulagala u sebe. Nikada nisam bežala od svega što mi može pomoći da izgledam mlađe i bolje. Ne kažem da lažu, ali ne mogu da razumem ljude koji govore kako vole svaku svoju boru, jer ona priča o njihovom životu. Sve što sam proživela mogu da pokažem na drugi način, a ne borama.
