Celebrity News
Emotivni trenutak sa krštenja: Prva fotografija Srne Lazić topi srca
22/11/2024
2h
Prva fotografija Srne Lazić
Dok prolazi kroz najteže životno iskušenje, poznata književnica tvrdi da je zahvalna na svim nevoljama jer je savladala važne ljubavne lekcije i prijateljstva te da više nije ljubomorna i posesivna supruga jer je naučila da svaka osoba prvenstveno treba da zna da usreći samu sebe
Spisateljica Isidora Bjelica (49), koja poslednjih godina vodi bitku sa opakom bolešću, nakon mnogobrojnih metoda zvanične i alternativne medicine kojima se lečila, spas je pronašla u dualnoj terapiji. Zbog toga je u saradnji sa svojom terapeutkinjom Jovanom Hismajer napisala knjigu “Upomoć, prijateljice” u kojoj otkrivaju sve tajne ove moćne metode. Dok se po ko zna koji put bori za goli život, Isidora tvrdi da poruke koje dobila od čitalaca isceljujuće deluju na njenu psihu i pomažu joj da zaboravi na svoje probleme. U iskrenom intervjuu za naš magazin, supruga scenariste Nebojše Pajkića otkrila nam je na koji način ju je bolest promenila, kako se članovi njene porodice ponašaju u najtežim trenucima i zbog čega više nema mnogo prijatelja.
Trenutno promovišete knjigu “Upomoć, prijateljice” koju ste napisali s Jovanom Hismajer, koliko je vama tokom teške bitke koju vodite pomogla pomoć prijatelja?
– Ne mora čovek da vodi najveću bitku da bi mu bila potrebna pomoć prijatelja. Živimo u društvu gde se ljudi ubiju ili završe u ludnici zato što su dobili otkaz ili ih je partner prevario ili su postali impotentni. Moj slučaj je ekstreman i zato mi je bio potreban najbolji svetski terapeut, a to je Jovana Hismajer. Pomislila sam da ako žena može da pomogne svetski poznatom muzičaru koji je pokušao da se ubije tri puta, onda može i meni kojoj se bolest vraćala više puta nego što se Liz Tejlor udavala. Hoću da kažem da uzaludni slučajevi ne postoje.
Jeste li iskusili to da su vas bliski ljudi od kojih ste najviše očekivali pomoć izneverili, a da ste upoznali neke nove ljude koji su vam pružili ruku prijateljstva potpuno neočekivano?
– Prve godine su svi fini. Čekaju da uskoro umrete i puni su razumevanja, toplote i empatije. Druge godine broj empatičnih se prepolovi, a kada uspete da preživite četiri-pet godina, a davali su vam tri meseca života, onda padne na ekstremno mali broj. Ponekad sam se osećala i krivom što sam uspela da poživim ovoliko dugo. I baš tada sam počela da radim s Jovanom, koja me je oslobodila osećaja krivice, depresije i strahova koji prate ovu bolest. Tako smo i odlučile da napišemo knjigu koja je bezočno otvorena, što ljude malo šokira, ali shvatile smo da čovek ne treba da ima cenzuru ni prema sebi, ni prema prijateljici, ni prema čitaocima. Ako lažeš, niko ti ne može pomoći. Prvo sebi moraš da priznaš svoje padove, strahove, istinske želje, strasti i da pratiš trag svog straha jer će te on odvesti do problema. Jovana mi je pomogla tamo gde drugi nisu mogli, zato što za nju nema tabua.
Jeste li kroz teško iskustvo koje prolazite shvatili ko su vam, u stvari, prijatelji? Na koji način neko ko se ne suočava s teškom bolešću poput vas može da zna da kraj sebe ima pravog prijatelja?
– Jedna od stvari koju mi je bolest pomogla da shvatim jeste da čovek zapravo ne može da se ljuti ni na koga jer svako radi najbolje što može iz potencijala svoje osvešćenosti. Nevolje nam pomognu da shvatimo kako smo suviše vremena i energije potrošili na ljude koji su na različitom nivou svesti i zato su lepa stvar. Treba zahvaliti na njima jer nam pomognu da vidimo ono zbog čega smo bili slepi. Svaki čovek treba da zahvali na svakoj nevolji koja mu se desi jer će mu pomoći da raščisti svoju okolinu od ljudi koji nisu na istom stepenu svesnosti kao on.
Šta očekuje čitaoce vaše i Jovanine knjige?
– U svakom slučaju, potpuno drugačije od veoma zastupljenih reciklaža iz osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka koje se ovde prodaju kao vrhunsko prosvetljenje. Statistika je, nažalost, porazna, veliki broj ljudi koji su pokušavali da reše svoje životne probleme pozitivističkim mantranjem završili su na psihijatriji. Svaki čovek je priča za sebe i potreban mu je individualni pristup. Ovo je knjiga za malo zahtevnije osobe kojima nije dovoljno da samo ponavljaju “dobro sam”. Jovanin rad s klijentima pokazao je da dualna terapija, koju otkrivamo u knjizi, daje najbrže i najefikasnije rezultate kod ljudi koji nisu imali sreće s drugim terapijama. Dualna vizuelizacija, recimo, pomogla je ogromnom broju ljudi koji nisu mogli da imaju decu. Konkretno u ovom slučaju, motivacioni govornici savetovali bi vam da verujete da je beba već tu i da joj se radujete. Dualna terapija kaže da se tim postupkom samo blokira manifestacija zbog prevelike želje i podstiče vas da zamišljate kako beba kaki, plače, vrišti, budi vas non-stop, odnosno da radite vizuelizaciju sa svim onim problemima koje ovaj dualni svet realno nosi.
Kakve su povratne informacije koje dobijate od čitalaca?
– Zaista smo oduševljene što nam se javljaju čitaoci koji se godinama nose sa ozbiljnim problemima anksioznosti i depresije, a pronašli su rešenja izvan hemijskih preparata. Srećne smo što ovom knjigom pomažemo da svako kafenisanje i trač partija između prijatelja postaje delotvorna terapija. Budimo realni, pomoć treba skoro svima.
Koliko vam pisma čitalaca hrane dušu?
– Ta interakcija veoma je delotvorna. Poplava ljubavi s njihove strane, mene bukvalno drži u životu. Po Jovaninom savetu, kad imam najteže psihičke krize, o tome pišem na Fejsbuku i onda dobijem nekoliko hiljada poruka ljubavi koje me bukvalno podignu. Daju mi snagu i energiju, baš onako kao što oni tvrde da moje knjige daju njima. To je kruženje ljubavi o kome stalno pričam.
O toj ljubavi često pišete na svom Instagram profilu, koje su najvažnije lekcije ljubavi koje ste iskusili tokom ove borbe?
– Pod broj jedan, čovek istinski voli samo kad može da voli čak i ono što ne podnosi. Pod broj dva, nikada ne možemo da zahtevamo od ljudi koje volimo da budu onakvi kakvim smo ih mi zamislili. Pod tri, ako tražiš nekog drugog da te usreći – pukao si. Ti moraš biti sam izvor radosti i sreće i onda će ti biti dobro u bilo kom odnosu jer nesreća ne može da se krpi drugim bićem. Četvrto, svaka žena mora na vreme da nabavi kuče da ne bi imala nerealna očekivanja od frajera. Pas nam daje apsolutnu i bezuslovnu ljubav. Vrlo je važno biti emotivno skroman. Emotivna skromnost je važnija od materijalne, a to znači biti zahvalan i na najmanjoj pažnji i ljubavi koju dobijamo.
U kakvoj je trenutno fazi vaše zdravstveno stanje?
– U takvoj da mi je mrsko o tome i da govorim. Kad god mi ljudi traže savet ili kontakt nekog stručnjaka, uvek to podelim s njima, ali van toga ne želim više da raspredam o svojim mukama i tegobama jer neću da trošim svoje dragoceno životno vreme na te stvari. Pitanje: “Kako ste?” sasvim je u redu za osobu koja je dobro, ali ako isto pitate nekoga ko se nalazi u ekstremno teškoj životnoj situaciji, samo ćete i sebi i njemu zagorčati život.
Sa ćerkom ste nedavno uradile tetovaže kojima ste iskazali ljubav jedna prema drugoj. Kako ste se odlučili na takav korak?
– Vila je tetovirala celu levu ruku, a jedna od tih tetovaža posvećena je ljubavi prema mami, što je zaista lepo i što me raznežuje. Liberalan sam roditelj i važno mi je da deca žive svoje snove, a ne moje. Vila mi kaže da je svako ko vidi njene tetovaže pita da li ja znam da ih je uradila, a ona odgovara da je njena mama srećna zbog toga.
Ćerka Vila iskazuje vam ljubav na veoma nežan način, kakav je vaš sin Lav u tom pogledu?
– Lav je vrlo romantičan. Inače, kad Jovana nije tu, on je moj drugi terapeut. Bio je uz mene u takvim krizama kada je izgledalo da mi nema spasa. Sviđa mi se što nema potrebu da podilazi okolini i što ga baš briga šta drugi ljudi misle. Moja bolest učinila ga je ekstremno senzibilnim i zrelim.
Koliko se vaš odnos sa suprugom promenio tokom poslednjih godina?
– Veoma mnogo sam se ja promenila, pa onda i naš odnos. Bila sam ekstremno posesivna i ljubomorna supruga. Bolest me je naučila da ga ne davim svojom ljubavlju i svojim zahtevima.
Da li sa članovima porodice možete da pričate o svemu kroz šta prolazite ili postoje stvari koje im prećutkujete da ih ne biste opteretili?
– Suviše sam otvorena i iskrena i prosto nisam tip majke i supruge koja može da prećutkuje da bi nekog poštedela.
Tokom lečenja isprobali ste mnoge metode, kako zvanične tako i alternativne medicine, zbog čega je razgovor s prijateljem najdelotvorniji?
– Prijateljstvo je uopšte najčistiji i najviši oblik duhovnog odnosa na ovom svetu. Nije uslovljen ni krovom, ni seksom, ni rodbinskim vezama. Mi biramo prijatelja prema sopstvenoj duši i veoma je važno da taj odnos ne bude obično gubljenje vremena, nego zaista lečenje dve duše. Kroz dualnu terapiju mi taj odnos prijateljstva pretvaramo u terapeutski odnos.
Može li prijatelj nekada bolje da pomogne od članova porodice?
– Naši članovi porodice su kao delovi našeg bića i nekad su suviše emotivni i suviše potreseni da bi mogli da nam pomognu. Prijatelj je taj koji može da bude i razuman i iracionalan. Uostalom, šta prvo radi svaka od nas kad joj se desi neki problem u životu – okrene svoju prijateljicu.
