Naš uspešni glumac govori o težini prilagođavanja ruskim prilikama, ali i pozitivnim stranama tamošnjeg života, o razlozima zbog kojih ljubomorno čuva privatni život samo za sebe, kao i o svom pogledu na romantične odnose
U opisu našeg poznatog glumca Miloša Bikovića (29) nekada je potrebno pronaći matematičku preciznost u odabiru reči kako bi on u potpunosti odgovarao istini. Jedan pogrešan pridev ili malo improvizacije mogli bi poprilično da promaše suštinu njegove katkad komplikovane naravi. On savršeno piše poeziju, ali za sebe tvrdi da nije romantičan. Slovi za velikog zavodnika, ali nikada neće prihvatiti da ga opisuju kao ženskaroša. Njegov uzavreli slovenski temperament perfektno pleše između tradicionalnog duha i postulata modernog vremena. Šta razdvaja ovog umetnika od nekih njegovih kolega iste ili sličnih generacija? Čini se da postoji jezičak na vagi koji pravi razliku, ali doći do tajne tog recepta ipak zahteva onu istu matematiku koja bi ga opisala, pa ćemo to samo nazvati „X-faktorom“. Možda bismo pitali i njega da objasni zbog čega je toliko poseban, ali u tome je poenta. Miloš je dovoljno samouveren, ali ne voli da se hvali. Iz istog razloga ne bi znao da nam kaže zbog čega je baš on zapao za oko čuvenom ruskom reditelju Nikiti Mihalkovu kada ga je pre sedam godina pozvao da zaigra u njegovom filmu. Skromno nam opisuje da je zbog toga počastvovan. Mihalkov je tada rekao da u Milošu vidi svetsku zvezdu, a još jedna kontradiktornost dodaje tim rečima na značaju. Biković najsjajnije sija dok je na zemlji.
U seriji „Hotel Eleon“, koja je počela s prikazivanjem na Prvoj televiziji, srpska publika gleda vas u nešto drugačijem izdanju nego što je navikla, a najbitnija promena je verovatno jezik na kojem glumite. Nadate li se podjednako dobrom prijemu naše publike kao što ste ga doživeli s ruskom?
– Naša publika je stroža, jer me poznaje odranije, međutim postoji opasnost da kao glumac upadnem u jedan stereotip jer me stalno guraju u „fioku“ sa istim ulogama. Sada naša publika može da me vidi u jednom drugačijem žanru. Takođe, s obzirom na to da je serija „Kuhinja“ postigla ogroman uspeh, nadam se da će „Hotel Eleon“ nastaviti tim putem, budući da je u Rusiji ta serija gledanija od „Kuhinje“.
Koliko ste zadovoljni uspehom koji postižete u Rusiji, i kada uporedite svoju popularnost u toj zemlji sa onom koju ovde uživate, kakve razlike uočavate?
– Razlika je u tome što u Rusiji možete da letite devet sati avionom i sletite u istu tu zemlju. I još imate da se vozite jedno šest-sedam sati da biste stigli do neke granice. A Srbija je država u kojoj krenete za Novi Sad i ako ne skrenete gde treba, već ste u Šidu i uskoro vam treba pasoš. Želim da kažem da se mnogo brže i lakše postaje popularan kod nas, jer jedan dobar projekat može da vas lansira. U Rusiji je potrebno nekoliko. Tamo se mnogo više snima, pa se na dobar projekat manje čeka nego u Srbiji. Stoga je istovremeno i teže i lakše, ali u svakom slučaju drugačije.
I sami ste pomenuli igranje istih likova kod nas i kalupljenje u jedan žanr. Kakve promene je za vas donelo igranje u ruskoj kinematografiji i kakve mogućnosti je otvorilo?
– Tamo postoji publika za svaki žanr. Kada ste u Srbiji, recimo, gledali naučnofantastični film domaće proizvodnje? Ako doživimo ekonomski napredak, nadam se da će se to odraziti i na film te da će biti i više slobode da se eksperimentiše sa žanrom i da se neće ići samo na komedije koje producentima najviše obećavaju.
Kako je uopšte došlo do odluke da se otisnete na rusko tržište i da li je u vašim kartama ikada bio plan da se oprobate u Holivudu?
– Čini mi se da u današnje vreme probijanje u Americi nije neophodno za svetsku slavu. Snimio sam u Rusiji film na engleskom jeziku, sa učešćem Antonija Banderasa, i taj projekat je plasiran na internacionalno tržište. Rusi sada izlaze na međunarodnu scenu sa holivudskim glumcima, pa da bih igrao u nekom filmu u istom kadru sa, recimo, Robertom de Nirom, nije potrebno da odem u Ameriku. Taj posao mogu da dobijem i iz Rusije. To društvo je postalo tehnološki toliko jako da može da parira Holivudu. Što se tiče samog odlaska u Rusiju, to nije bilo u mojim planovima sve dok nisam dobio poziv od Nikite Mihalkova i dalje je sve krenulo svojim tokom.
Izjavili ste da je ruski narod najsličniji našem. Kakve sličnosti ste uočili, a u kojim situacijama vam je bilo teško da se prilagodite na tamošnje uslove i kulturu?
– Sličan je našem narodu po duhu i sistemu vrednosti. Nas je formirao jedan slovenski mentalitet i pravoslavni sistem vrednosti, kao i slična istorija. Uvek smo bili na istoj strani u istoriji i prošli smo kroz slična iskušenja. Ja sam Srbin, ali to mi ne smeta da Rusiju doživljavam i volim kao svoj dom.
Prema načinu na koji razmišljate, sistemu vrednosti koji cenite i negujete, iz onoga što govorite, nekad se može zaključiti da bi vam više prijalo neko drugo vreme u kojem život nije toliko brz i pod uticajem tehnologija, nego ovo u kojem živite. Mislite li za sebe da ste čovek 21. veka?
– Odgovara mi vreme u kojem živimo. Ukoliko želite da nađete vremena za nekoga ili za nešto, to više zavisi od vas, ne od tehnologija. Nemam potrebu da kritikujem današnje vrednosti, već sam više sklon kritici sebe ako ne uspem da se adaptiram na zadate uslove, a da pritom ne povredim „čoveka u sebi“. Igrajući neke likove od pre sto godina, shvatio sam da se ništa suštinski u ljudskoj prirodi nije promenilo. To su ista osećanja, isti odnosi, samo se možda promenio način na koji se oni formulišu.
Možda je to samo jedna od predrasuda za koje ste govorili da publika često ima o vama. Trudite li se uopšte da ih razbijete, koliko vam je stalo do mišljenja javnosti?
– Ne trudim se da ih razbijem, ali trudim se da svoju karijeru gradim svestrano. Za svakog glumca cilj je da bude raznolik u svojim ulogama, a to samo sa sobom povlači razbijanje predrasuda. Ponašam se u skladu s napredovanjem moje karijere, a to što se mišljenje javnosti u odnosu na to menja, vidim kao dobar znak.
Spadate u javne ličnosti koje ne pričaju o svom privatnom životu, ali takođe ne želite ni da ga žrtvujete, odnosno birate da se sa svojom devojkom, ruskom glumicom Aglajom, u javnosti normalno ponašate. Koliko je teško da vaš emotivni život ne trpi pored sveopšte zainteresovanosti medija za njega?
– Zavisi kako se vi prema tome postavite. Dešavaju mi se situacije u kojima je to nekada teško, ali smatram da čovek sve može da organizuje ako se potrudi. Međutim, ne bih detaljnije govorio o težini tog problema jer sam osetio da biste iz takvog odgovora mogli da izvučete naslov. Eto, možda je i to težak deo usklađivanja, što na ovakva pitanja veoma šturo i oprezno odgovaram. Tome me je naučilo iskustvo. Mogu da govorim o težini situacije, ali onda se u naslov izvuče kako moj privatni život „pati“. A to nije dominantna misao ovog razgovora.
Mi, pre svega, nemamo utisak da vaš privatni život pati pa stoga ni naslov ne bi bio takav.
– Samo sam dao primer. Svestan sam šta je u primarnom fokusu vašeg magazina, ali šta god ja ovde da kažem, to će negde dalje biti izvučeno iz konteksta, a ne bih to voleo. Mi smo, na neki način, u konfliktu. Vi biste da vam ja govorim o privatnom životu, a ja bih želeo da vam odgovorim o sebi upravo time što odbijam i zaobilazim tu vrstu komunikacije.
Kada je reč o prilagođavanju životnim prilikama u Rusiji, koliko vam jezik otežava komunikaciju s devojkom i kome od vas dvoje brže ide savladavanje jezika onog drugog, pošto i ona uči srpski?
– Otkako sam stigao u Rusiju, nevezano za to s kim sam se zabavljao u tom trenutku, bilo mi je teško da govorim njihov jezik, jer sam svaku misao morao da prevedem na ruski, a mnogo reči nisam znao i to je bio osećaj kao da sam u kavezu. Učio sam ruski u školi, ali to kako se on kod nas uči uopšte nije primenjivo. Njihov jezik naučio sam tek kada sam otišao tamo. Vremenom sam se tamo, uz vežbu, oslobađao i danas se osećam prilično komotno dok govorim ruski, čak ponekad i zaboravim neku reč na srpskom.
Čime vas privuče osoba suprotnog pola s kojom nemate zajednički govorni jezik, koje njene neverbalne osobine su uticale da se zaljubite?
– Tu baš ne mogu da vam dam odgovor jer to pitanje prilično zadire u moj privatan život, a kao što rekoh, ne bih voleo da se kasnije to izvuče s nekim naslovom „Miloš Biković otkriva istinu o svom odnosu s devojkom“.
Zbog čega vam smeta interesovanje javnosti za taj segment vašeg života?
– Evo nekih razlika između naših i ruskih medija, ako vas interesuje. Kod njih se „žutica“ tretira kao bolest, a ne kao norma. Postoji i tamo vreme i mesto za to, ali nije tako dominantno kao kod nas. Mislim da je to zdravije. Vi kao novinari i mi kao vaši sagovornici imamo odgovornost kakve vrednosti usađujemo i plasiramo i kakve ljude od mladih naraštaja pravimo, dajući im određene primere. Vi kao novinar od mene možete da napravite nadobudnog kretena ili akademskog građanina ove zajednice koji želi da gradi sistem vrednosti kod svoje publike. Ukoliko govorim o svom privatnom životu, onda on postaje javan, a te reči imaju suprotno značenje. Časopis nije moja ispovedaonica.
Ne slažete li se da i ljubav kao tema može biti inspirativna mlađim naraštajima koje pominjete?
– Ako sebe potpuno otvorim medijima, gubim svoj integritet. A ljubav ima mnoge forme.
Izjavili ste da niste romantičan tip, a ne smatrate sebe ni za nekakvog zavodnika. Opet, čime privlačite devojke i koliko dozvoljavate ženskom polu da oseti vašu emotivnu stranu?
– Verovatno da u jednoj strani moje ličnosti postoji crta koja bi mogla da se okarakteriše kao romantična, kao što postoji u svakome od nas. Međutim, nisam siguran da je dominantna. Govoriti o romantici samo po sebi je kliše i kad god je pomenete ili se potrudite da je postignete, ona pobegne, jer mora da bude spontana. Romantika ne trpi čak ni razgovor o njoj. Ne znam čime privlačim devojke, verovatno bi vam one dale bolje objašnjenje.
Kakvi ste kada ste zaljubljeni?
– To opet mora da vam kaže neko drugi. Ja mogu da vam dam odgovor da sam predivan, fantastičan, najbolji na svetu, ali to neće biti tačno.
Da li se u vašem životu sve odvija kako ste zamislili i da li ste srećni?
– Uopšte se ne odvija kako sam zamislio, ali baš zbog toga je lepo, jer sve je improvizacija.
Vidite li sebe u Srbiji u nekom budućem periodu?
– Kao što sam rekao, sve je jedna velika improvizacija ali svakako da vidim. Jesam odlazio iz Srbije, ali Srbiju nikada nisam napuštao i često se ovde vraćam. Recimo da sam pet do deset dana mesečno u Srbiji, a ostatak vremena provodim u Rusiji.
