Poznati glumac govori o sopstvenom sagledanju uspeha koji postiže, situacijama u kojima je to moglo da mu izmakne iz ruku, osobinama koje su ga učinile miljenikom publike ali i večnim temama - ljubavi, porodici i emocijama
Dok uživaju u sjajnim izvođenjima našeg proslavljenog glumca Andrije Miloševića (39), mnogi gledaoci njegovih televizijskih serija ili pozorišnih predstava pitaju se u tim trenucima odakle ovaj čovek crpi pozitivnu energiju kojom toliko pleni. Kakve li on probleme, uz takav osmeh, ikada može imati, pomisli publika dok vrelih dlanova posmatra kako se zavese spuštaju. Ali iza njih, Andrija je samo običan čovek koji, po sopstvenom priznanju, ume da pusti suzu, zna da oseti bol i živi jedan običan život pun neobičnih sitnica koje ga na kraju i čine. Istina je da najveći komičari često imaju najtužnije priče, a glumac sa Cetinja preživeo je svoje sledovanje tuge, kako bi danas, najzad, bio srećan. O tome se nije libio da govori, smatrajući da možda svojim primerom može uticati da još nečija perspektiva bude promenjena uz samo trunčicu optimizma. Nekada je znao kako izgleda kada je čovek gladan, snalazio se, prodavao novine na ulici, a danas za te iste novine daje intervjue. Ne postoji jasnija definicija uspeha od te, mada glumcu skromnost, koja je duboko usađena u njega, nalaže da od toga ne pravi veliku stvar. Razgovaramo o uspehu sa čovekom koji sa obe noge stoji na zemlji, što u današnje vreme sve više postaje kontradiktornost.
Kažu da ste trenutno jedan od najtraženijih glumaca na ovim prostorima. Kako se osećate kada to čujete?
- Ima mnogo drugih traženih glumaca, nemam neko specijalno osećanje povodom toga. Mnogo toga se govori, ali život je nešto sasvim drugo i uvek može poći u neželjenom pravcu. Morate biti spremni na to. U samom vašem pitanju je i odgovor, "trenutno". Morate biti svesni da je sve trenutno i prolazno. Ja dajem ono što imam, što je moj dar, moj krst, i to je to. Ni više, ni manje.
Nedavno ste dali jedan neočekivano iskren i emotivan intervju. Govorili ste o teškom odrastanju i tome kako danas više cenite stvari koje imate. U kontekstu prethodnog pitanja o tome da ste najtraženiji glumac, kako se osećate kada se osvrnete na put koji ste prevalili, da li je to osećaj ponosa ili nečeg drugog?
- Iskreno, nemam kad da se osvrćem. Mogu biti srećan što sam živ i zdrav, što sam sačuvao tu iskru koju sam oduvek u sebi nosio i po kojoj me prijatelji prepoznaju, a publika voli. Možete postati, a isto tako nestati, kao glumac ili kao bilo koji drugi profesionalac, ali čovek biti i ostati je nešto najvažnije.
U kojim trenucima ste pomislili da se vaše želje možda neće ostvariti i šta vas je držalo da na tom putu ipak istrajete?
- Celokupna kultura na Balkanu opstala je uprkos mnogim društvenim potresima. Tako smo i ja i moje kolege, i pre 20 godina i dan danas, uprkos svemu, još uvek tu gde jesmo. Sa narodom i uz narod. Nikada nisam posustao. Nikada nisam pomislio da neću uspeti. "Ne mogu" ne postoji kao reč u mom mozgu.
Pomalo ste ovde zvučali kao političar. Čini se da, nalik njima, umete da pridobijete ljude koji vas čak i ne poznaju, da vas zavole i veruju vam. Kako ste uspeli da, osim što ste se putem televizije uselili u domove ljudi, uđete i u njihova srca? Da li je to najveća nagrada u vašem poslu?
- Ne znam. Ljubav nema definiciju. Od prvog trenutka, kada sam '95-te kročio na scenu, taj odnos sa publikom bio je sjajan. Ljudi su osećali dobru energiju i ja sam, kako tada, tako i sada, nesebično davao sve najbolje od svoje duše. To je poenta u radu svakog glumca, što nam je duša "na izvol'te“. To nije lako, biti zauvek na sudu publike, a nemate prava da se branite. Imate samo jedno oružje - talenat i rad. To je sve.
Izjavili ste i da se lako rasplačete na neki romantični film, ali kako se držite kada se dogode loše stvari koje utiču lično na vas?
- Uglavnom stoički podnosim loše stvari. Nekako baš u tim momentima sam racionalan i jak. Kasnije, naravno, sve vas sustigne. Nevolja vam uvek dovikuje - "trči trči druže, stići ću te ja“.
U novoj seriji "Mamini sinovi" publika vas može gledati u nešto drugačijem izdanju nego što je do sada navikla. Koliko je za vas ova uloga drugačija?
- Ona je bitno drugačija od svih dosadašnjih i zato mi je draga i uzbudljiva. Priča je u osnovi dramska, pa su tako ova komedija i njeni protagonisti duboko povezani emocijom i ličnim potrebama, nadama i mogućnostima. Milentije Beba je sužanj svog karaktera. Simpatično spetljan u svojoj mreži neispunjenih snova i samo jednog prioriteta, svoje majke.
Postoje li sličnosti u odnosu sa vašom majkom Verom sa onim koji imate sa televizijskom majkom u novoj seriji? Možete li, hipotetički, da zamislite situaciju u kojoj biste svoju majku poslali u starački dom?
- Nema baš nikakvih sličnosti. Vera i ja smo majka i sin, drugari i iskreni sagovornici. Davno sam otišao od kuće, ali imam duboko urezan osećaj za zaštitu porodice.
Da li su svi ljudi mamini sinovi, više nego što bi voleli da priznaju?
- Majka je majka. Otac je otac. Mi smo mi. Život je život.
Rekli ste da o ženidbi sa devojkom Aleksandrom i dalje ne razmišljate, iako biste time svojoj majci ispunili veliku želju. Koliko je uporna sa željama da postane baka i kako izlazite na kraj sa tom temom?
- Verujte da mi ona uopšte ne pravi pritisak koliko mediji. Meni je ta tema postala dosadna. Stalno ponavljam isto, da više ne znam šta da kažem.
Kako se ona slaže sa Aleksandrom?
- Odlično.
Često govorite o tome da ne žurite da postanete otac i da vas mediji obasipaju tim pitanjima. Međutim, dajte iskren odgovor, koliko vam ta tema uopšte znači i da li bi za vas bilo potpuno u redu kada se roditeljstvo ne bi dogodilo?
- Vidite, šta bi bilo kad bi bilo. Nemam pojma kada ću postati otac ili umreti ili bilo šta. Nisam prorok. Jednostavno živim.
Budući da su se uspeh i popularnost nametnuli kao lajtmotiv ovog razgovora, da li oni ikako utiču na vaš odnos prema ljudima iz privatnog života, posebno u vašoj ljubavnoj vezi?
- Dugo sve ovo traje da bih pričao o neprilagođenosti i ceni koju plaćam. Čitava moja priča, privatna i poslovna, jednostavno se dešava. Ja je živim i kao i sam život, podnosim najbolje što znam i mogu. Ne može vam niko definisati sve ono što osećate ili trpite u trenutku kada vas javnost tako nedvosmisleno posmatra. Možete samo biti iskreni prema sebi i prihvatiti sopstvene limite. Kada ih prihvatite, bliže ste sreći.
Čini li vam se da cena uspeha nekada može biti preskupa i kako je vi plaćate? Gde vaš privatni život najviše trpi na tom rolerkosteru slave?
- U Goldonijevoj "Mirandolini" jedan od likova kaže: "Između načina i načina, ima neke razlike". Držim da sve moram platiti, sve dobro i loše. Način na koji se borite za svoju sreću, proizilazi iz karaktera. Moj karakter je blag i pravičan, pozitivan, to mi omogućava da amortizujem nepravde i što je lakše moguće svarim svakodnevnicu. Moj privatni život je onakav kakav mora biti, u ovom momentu.
Kada se kaže da je neko "ispunjen na privatnom planu" šta se tu, po vašim kriterijumima, podrazumeva? Da li možete reći to za sebe?
- Ispunjen valjda znači da neko voli i da je voljen. Teško je to postići. Ljubav je teška i obavezujuća, traži žrtvu. Ljubav nije za svakoga, zato samo retki dožive istinsku sreću. Ali ja sam redak tip, tako mi je majka rekla i ja joj verujem.
Saradnju sa Cecom Bojković opisali ste kao vaše veliko oduševljenje, šta biste posebno izdvojili u vašem odnosu na setu?
- Međusobno poštovanje i simpatije za ono što radimo. Ceca Bojković je elita među glumcima, a opet, tako jednostavna i životna. Ona je dobra duša koja uvek ima strpljenja za sve. Prati me i podržava.
Opis najtraženijeg opravdava i izbor produkcije šou-programa "Tvoje lice zvuči poznato" da se vi nađete u ulozi novog člana žirija. Nakon dve snimljene emisije, kako ste se, po vašem mišljenju, snašli?
- Mi smo jedan veseli žiri, nekonvecionalan i nasmejan. Jako se udobno osećam između Đure i Aleksandre. Oni su divni i zabavni.
Osećate li ikakav pritisak kao član žirija, znajući da od vas svi stalno očekuju neku foru? Da li je posao komičara teži nego što ljudi zamišljaju?
- Ja sam naučio da se relaksiram od tog opterećenja večne šale. Kada mi je do toga ne treba niko da me moli kako bi kod mene izazvao neku reakciju, ali kada nije nema toga ko me može isprovocirati na šalu. Srećom, uvek sam veseo. Tako doživljavam život.
