Poznata voditeljka govori o odnosu s Vladimirom Radmanovićem i otkriva detalje koji su prethodili odluci da na tu etapu života stavi tačku, priznaje da je s rastavom gotovo i objašnjava zašto je morala da nauči da razgovara sama sa sobom
Za fotografisanje i intervju s voditeljkom Marijom Kilibardom (37) potrošili smo bar dvostruko više vremena nego što je uobičajeno, jer ona spada u one retke ljude s kojima vam ništa nije teško, čak ni ako ste umorni. Prvo je tokom šminkanja i friziranja atmosfera bila takva da je trebalo samo uključiti diktafon, pa da se dobije savršena priča o ljubavi, braku, večnim ženskim dilemama… Naravno, nismo to učinili, ali su zato neke izgovorene reči i stavovi bili inspiracija za pojedina pitanja. Nekoliko sati kasnije, kada su fotografije bile završene, umesto da svako požuri kući, ekipa je otišla na večeru, jer bilo je još toliko tema kojima nismo stigli da se pozabavimo. Pričali bismo ko zna koliko da "glas razuma" nije govorio da u novine ne može da ide ćaskanje, već intervju. Doduše, ovog puta priča koja sledi skoro da se uopšte ne razlikuje od one koja je vođena off the record. Budući da je nedavno bila prva epizoda humanitarno-takmičarskog šou-programa "Tvoje lice zvuči poznato", koji će ove sezone proteći bez Marije, počeli smo pitanjem da li njoj TLZP nedostaje onoliko koliko ona mnogim gledaocima.
– Fokusirana sam na druge stvari, pa nedostajanje ne stiže da me preplavi. Budući da Prva televizija želi da investira u dnevne i žive programe, procenjeno je da sam tu potrebnija. S profesionalne tačke to mi imponuje, jer dva i po sata živog programa predstavljaju veliki izazov, ali ako ćemo da govorimo o emocijama, moram da priznam da mi fali TLZP. Toliki sam fan te emisije da bih je, dok sam je vodila, svaki put naknadno odgledala iako sam bila deo njenog nastajanja. Najveći kompliment mi je kad me ljudi poistovete sa emisijom, pogotovo kada ona nije autorska. S jedne strane, puno mi je srce što mi stižu poruke u kojima mi ljudi govore da im nedostajem, a s druge strane, podsećam da novoj ekipi, koja je bačena u vatru, treba dati podršku.
Pričale smo kada ste počeli da vodite "150 minuta", a sada ste se već odomaćili u toj emisiji. Sredinom septembra, kada vam se pridružio Slavko Beleslin, mogli su se čuti komentari da nema lepšeg voditeljskog tandema od vas dvoje.
– Hvala i u moje i u Slavkovo ime. On mi je, pre svega, drugar. Budući da ga dugo poznajem, uvek mi je bilo žao što ljudi, zbog niza godina koje je proveo u informativnom programu, nisu imali priliku da saznaju da je veoma lucidan, veliki zabavljač, svestran, radoznao... Nadam se da će publika emisije `150 minuta` uskoro sve to moći da vidi. Kao profesionalci, mi uvek moramo da budemo na odeređenom energetskom nivou. Niko te ne pita da li si usred ciklusa ili si pred početak emisije čuo neku lošu vest, možda ti je neko blizak, ne daj bože, bolestan, da li si se posvađao s partnerom ili si, opet ne daj bože, u procesu separacije... Niko te ne pita i ne treba da te pita, jer nisi tu da pričaš o svojom osećanjima, ali kad radiš emisiju zajedno sa osobom s kojom se razumeš, reći ćeš - danas sam, energetski, dva nivoa ispod uobičajenog, ako možeš nadoknadi to. Uvek to nudim svom partneru pred kamerama, a od Slavka sam to i dobila.
Rekoste "niko te ne pita...", a mnogi bi vas pitali upravo to, da li ste se posvađali s partnerom ili ste u procesu separacije?
– Nisam u procesu, to je gotovo.
U "150 minuta" rekli ste da ste burmu nosili dok ste bili u braku. Videli ste koliko je to pažnje izazvalo?
– Svi su govorili da sam u poslednje vreme mnogo smršala. Eto, toliko sam smršala da je burma sama spala. Šalu na stranu, nama je `krovna tema` nedelje bila svadbe, venčanja, bračni život i sve što prethodi tom, kako smo ga u emisiji nazvali, `milozvučnom da`. Pričali smo zašto je muškarcima teško da počnu da nose burmu. Ja sam se na nju lako navikla.
Navikla i odvikla.
– To ste vi rekli. Kažu da je potreban 21 dan za sticanje bilo koje navike, počevši od odricanja od slatkiša do nošenja sata ili burme. Prsten spada u tehničke stvari na koje se čovek lako navikne, a za suštinske je potrebno mnogo više vremena.
Mislite li da je to “da” zaista milozvučno?
– To `da` uopšte nije bitno! Volim osećaj pripadnosti, ali ako nešto ne ide, ne treba forsirati po svaku cenu. Svako od nas pronalazi svoju suštinu. Ako je nađemo u partneru – božanstveno je, jer niko ne postoji na ovoj planeti da bi bio sam. Znam da sve mogu sama, ali ne želim. Može to da plaši muškarce, ali želim da kraj sebe imam jaku individuu i da mi, pre svega, bude partner. Ne treba mi dečkić, jer nemam malo godina, već muškarac koji je partner u pravom smislu reči. Ljubav jeste esencija i osnovni preduslov dobrog partnerskog odnosa, ali nije dovoljna za njegovo funkcionisanje.
U ženskim razgovorima, o kojima sam pričala u uvodu, rekli ste da ste nekad verovali da je dovoljna.
– Zaista sam mislila da može da pomera planine, ali me je iskustvo demantovalo. Rekoh, ona je suština, ali nije dovoljna! Izabranik i ja nismo sami na planeti. Mnogo je uticaja, mnogo ljudi oko nas, mnogo različitih okolnosti... Poenta pravog odnosa je da zajedno koračate, da oboje zasučete rukave, a ne samo jedno! Zapravo, moramo da zasučemo rukave i podvrnemo nogavice, jer nikad ne znamo po čemu ćemo hodati, ali ni to nije važno sve dok se držimo za ruke.
Često čujemo da su ljudi danas mnogo spremniji da jedno drugom puste ruku nego što su to činile ranije generacije. Slažete li se?
– Smeta mi kad čujem ljude koji komentarišući moj ili nečiji drugi odnos koji je sa željom ili bez nje istaknut u javnosti, govore da bračni partneri danas prebrzo odustaju. Niko ne zna šta se dešava iza nečijih zatvorenih vrata. Mislim da je i nekulturno i ružno davati sud na osnovu oskudnih informacija, a naročito kad te ljude ne poznaješ. Između ostalog, zato ne volim da pričam o intimnom životu. Kad nisam govorila dok sam bila najzaljubljenija, zašto bih sada. Niko se ne venčava ako ne misli da je to zauvek. Stvarno ne znam nijednu devojku koja je razmišljala u stilu - u nedelju će biti lep dan, nemam pametnija posla, imam zakazan manikir, pa bih mogla da se posle venčam. Niko se ne zaklinje na večnu ljubav ukoliko ne veruje da je u pitanju nešto veliko.
Pitanje je samo da li smo uspeli da nađemo “onog pravog” ili “onu pravu”?
– Više ne verujem u “ono pravo”, jer je svaki naš izbor pravi za određeno vreme, za određenu etapu u našem životu. Svi smo mi nekome bili pravi ili neko nama, u nekom trenutku.
Znači, može da postoji više “pravih”?
– Kad bih drugačije razmišljala, verovatno bih izgubila veru u ljubav, a ja sam neko ko bira da bude vođen osećanjima. Sklad za kojim tragam nazvala sam “vertikala”, a nju čine racio, duša, srce i stomak, kao najintuitivniji organ. Kad je vertikala u ravni, znači da sam svoja na svome i da sam napravila dobar emotivni izbor.
Žensko društvo iz salona u kom ste se ulepšavali šalilo se da se ne zna da li je bolje “dati” dečku ili mužu previše slobode, pa rizikovati da postane “raspušten” ili otići u drugu krajnost, uz opasnost da ga “udavimo”.
– Mislim da ćemo mi žene, prijateljice, drugarice, savetnice, celog života jedna drugoj postavljati pitanje – dokle treba ići u kompromisima, razumevanju, toleranciji, čak i dokle u ljubavi? Bukvalno, do juče sam mislila da tu nema dokle, već ide do Jupitera i nazad, onda četiri puta oko Zemlje, pa do Merkura. Međutim, ljudi se ušuškaju, pomisle `sve je u redu, odnos ne treba da se neguje`, a sve može da uvene, pa i ljubav. Kada ih pustiš, oni se raspuste, a kad ih držiš na oku, onda si `davež`. Gde je sredina – nemam pojma. Svaka osoba, svaki par, ima svoju priču... Neko želi da bude `udavljen`, neko je `kontrol frik` pa ima potrebu da nekoga drži na `kratkom lancu`, bezbroj je opcija.
Kad smo prošli put pričale, rekli ste da ste u svim odnosima prilično posesivni.
– Jesam, ali sam tu svoju osobinu osvestila i sada je kontrolišem. Mnogo sam radila na sebi da bih došla do toga da ljudima oko mene dam onu malu dozu `lufta`. Baš sam ponosna na sebe...
Mnogi misle da smo u dvadesetim mnogo spremniji da se menjamo zbog parntera nego u tridesetim. Da li je to i vaš slučaj?
– U tim godinama imala sam vezu koja je veoma dugo trajala. Čini mi se da mi je sada mnogo lakše da se adaptiram nego tada, pri čemu ne mislim na suštinske kompromise, već one svakodnevne koje konstantno iziskuje zajednički život. Kad me ljubav podstakne, mogu da budem znatno intenzivnija verzija onoga što jesam, ali i mnogo toga što inače nisam. Upravo zato što znam koliko sam spremna da uradim za partnera, od njega mnogo i tražim. Možda je nelogično, ali kad sam bila mlađa, bila sam znatno netolerantnija. Terala sam svoju priču, a on ako se uklopi, uklopi. Sada sam spremna da dam šansu nekom ko mi je donekle sličan. Kad čujem ono čuveno “suprotnosti se privlače”, odmah pomislim – kakve suprotnosti, hoću nekoga ko je isti car kao ja. To sam nedavno negde pročitala i mnogo mi se dopalo. Suprotnosti nas privuku, a sličnosti dugoročno zadržavaju.
Možda problemi nastaju kad shvatimo da nismo toliko slični koliko smo mislili ili koliko smo sebe ubedili das mo slični?
– Imponuje mi kad moj partner poseduje osobine koje ja nemam, ali kojima se divim. To me inspiriše da pokušam da ih probudim kod sebe. Nekoga to može da frustrira, ali meni je podsticajno.
Da li ste skloni idealizaciji partnera?
– Znam da odgovorom ne treba da se ponosim, ali uvek sam bila takva.
Kada donosite odluke koje se tiču emocija, da li se s nekim savetujete?
– Naravno, ali se sve više okrećem sebi. Morala sam da naučim da razgovaram sama sa sobom. Do pre nekoliko godina razmišljala sam u stilu “kako ćemo – lako ćemo”. Ne kažem da sam bila površna, ali prilazila sam problemima po sistemu – sve se može rešiti. Nisam osoba koja sedi i jadikuje, već se isplačem i jurim dalje.
Da li odlukama, o kojimam govorimo, prethode duge konsultacije “sa sobom”?
– Nikad ništa nisam odlučila na brzinu! Uvek sam verovala da će se univerzum potruditi da sve dođe na svoje mesto u pravo vreme. Ako neke bitne faze koje ostavljamo iza sebe doživljavamo kao krahove, teško ćemo se vratiti na kolosek. Sve su to iskušenja koja od nas traže da pokažemo stabilnost, a nju ćemo imati samo ako pronađemo sopstvene modele jačanja svog samopouzdanja, ega, bića…
Dok jačate samopouzdanje, ego, biće, uveliko jačate i telo.
– Postoje periodi kad živim izrazito zdravo, vodim računa o ishrani, redovno treniram, a onda naiđu meseci čistog hedonizma. Sada sam u zdravoj fazi, što je dovelo do želje da moj trener Miljan Zuković i ja reaktiviramo našu fitnes priču koju smo pre sedam godina pretočili u CD “M Power”. Sada će naš program dobiti novu ambalažu, adekvatnu ovom vremenu. Ženama koje nemaju finansijske mogućnosti za teretanu, a imaju dobru volju, želimo da pokažemo kako to može da izgleda bez bilo kakvih izdataka i kako u svakodnevnom okruženju mogu da se nađu rekviziti za treniranje. Osim ovih planova, raduje me što će uskoro startovati “Ko-smo” centar za otkrivanje talenata kod dece od 5 do 14 godina. Tu su moji dragi prijatelji i kolege – Tijana Dapčević, Borka Tomović, Dragan Jović Gale, Petar Pašić… Testiraćemo svako dete da vidimo da li je talentovano za sport, muziku, glumu, javni nastup. Sve naše izveštaje analiziraće psiholog koji će praviti profil ličnosti. Nadam se da ćemo biti uspešni u pomaganju roditeljima da otkriju neke nove talente kod svoje dečice i da ih, samim tim, lakše usmere.
