Poznata glumica, koja igra u novoj hit seriji Istine i laži, otkriva kako provodi svoje penzionerske dane, kakve joj karakterne promene donose godine i zbog čega je ponosna na svoju decu
Iako je ulogama u pozorištu imala prilike da pokaže i tamniju stranu svoje ličnosti, glumicu Ljiljanu Dragutinović (65) televizijska publika pamti po rolama dobrih i fino vaspitanih žena i domaćica. Njena Natalija Šćekić iz serije "Srećni ljudi", kao i Vukosava Šćepanović iz TV sage "Stižu dolari" prepričavaće se još dugo. Ovog septembra, ponovo se našla pred publikom malih ekrana, ovoga puta u ostvarenju "Istine i laži" na Prvoj televiziji, gde tumači ulogu Dane, za koju tvrdi da je takozvana domaćica.
– Igram ženu koja se trudi da živi normalno, ali život koji se odvija mimo nje, a u koji se ona nehotice uplela, zagorčava joj svakodnevicu. Drago mi je što konačno na televiziji imam ulogu malo većeg raspona i mogućnosti, jer još je moj profesor Predrag Bajčetić govorio da mu je dosta da me stalno gleda kako igram dobre žene – objašnjava Ljiljana i ističe da upravo zbog tih blagih uloga koje je tumačila mnogi ljudi žive u ubeđenju da je ona ista i u privatnom životu.
Koliko ima sličnosti između vas i žena koje ste tumačili u popularnim serijama?
– Nakon jedne dramatične scene gde sam igrala ženu koja s velikom dozom razumevanja svom suprugu oprašta sve što joj je ikada uradio, tadašnji kamerman prišao mi je i pitao me: "Bože, Ljiljo, kako divna žena, eh kada bi moja bila takva, jeste li vi i privatno takvi?" Samo sam mu odgovorila: "Nisam".
Znači li to da i vi umete da se naljutite?
– Naravno, umem da pobesnim, doduše, to mi se sve više događa s godinama, kada sam bila mlada, nisam imala takvih epizoda. Čak i kada sam igrala negativne uloge, morala sam to odnekud da izvlačim iz sebe, dok u ovim godinama s mnogo manje poteškoća to radim.
Već odavno ste u penziji, na koji način provodite dane, radno ili se odmarate?
– Penzija mi je donela svojevrsni mir i shvatanje da posle toliko godina sada i ja imam pravo na lenčarenje. Obožavam da se zagledam u jednu tačku i da tako u nju satima piljim. Osim toga, svoje penzionerske dane provodim čitajući i gledajući sve serije koje mladi prate.</strong
Pre nego što ste otišli u penziju potpuno ste napustili pozorište, zašto ste se odlučili na taj korak?
– Došlo je do neke vrste prezasićenja. Smatrala sam da sam došla do vrhunca i da više ne mogu da napredujem, okrenula se i otišla. Danas još radim na televiziji jer tu može i da se zaradi.
Dobro znamo kako umetnici žive, a vaša ćerka Ana krenula je vašim stopama, kako ste reagovali kada vam je kazala čime želi da se bavi?
– Prvo je želela da bude glumica, međutim, vodile smo dug razgovor na tu temu, gde sam joj ja predočila sve mane bavljenja ovim poslom. Nakon dva sata obrisala je suze i rekla: "U redu, završiću Fakultet za medije i komunikaciju u Parizu", što je i učinila. Ali od pozorišta nikada nije odustala te je na nagovor mog profesora Bajčetića ipak završila i pozorišnu režiju.
Prošle godine podarila vam je unuka, kakav je osećaj biti baka?
– Prelep, unuče vas vrati u ono vreme kada su vaša deca bila mala i tada nastupa posvećenost i potreba da mu sve bude potaman. Sad imam mogućnost da uživam u njemu, a ne samo da zarađujem, kako je bilo dok su odrastali Ana i Branislav. Kada sam s njim, potpuno podetinjim, jurimo se, čučimo na podu i šetamo.
Čime se trenutno bavi vaš sin Branislav, ima li on porodicu?
– Takođe je završio Fakultet za medije i komunikacije u Parizu i trenutno radi. Još nema svoju porodicu, ali nadam se da će uskoro to ostvariti i da ću dobiti bar još jedno unuče.
Čini se da vaša deca ne vole da se pojavljuju u javnosti i da ih ta vrsta medijske pažnje ne zanima iako su im oba roditelja poznata. Da li je to zbog dobrog vaspitanja ili je u pitanju nešto drugo?
– Sve polazi iz kuće, ni ja nikada nisam jurila za novinarima, naslovnim stranama i uvek sam odbijala da učestvujem u raznoraznim emisijama. Sve je u vaspitanju koje je, koliko vidim, urodilo plodom. Dok su odrastali, umela sam da pravim "koncentrične krugove" kako bih nešto saznala od njih, osluškivala sam njihove potrebe i način na koji da im priđem. Kako vreme prolazi, shvatam da danas oni mene vaspitavaju, što je dobro jer ukoliko želite da se osećate živim, morate da slušate savete svoje dece.
Na šta ste najponosniji kada je reč o njima?
– Ponosna sam na to što ih imam i što su postali dobri ljudi. Znate, u mojoj porodici bilo je nas šestoro dece i kada smo se okupljali u domu roditelja, otac je, pre nego što ćemo početi da jedemo, govorio da mu je drago kada vidi da smo postali dobri ljudi. Nikad nije tražio da postignemo nešto u životu i možda je to razlog što ja nisam ganjala karijeru. Bilo je dovoljno da budemo iskonski dobri, što je danas veoma teško.
Imate zavidnu karijeru, penziju, dvoje dobre dece, unuka, šta vam još nedostaje za sreću?
– Čoveku je retko kada sve potaman i stalno mu nešto nedostaje. Kada biste me pitali šta je to, ne bih umela da vam kažem, ali nadam se da će moj privatni život ostati lep kao i do sada i da će moj sin uskoro zasnovati svoju porodicu i obradovati me bar još jednim unučetom.
