Nakon preseljenja supruga Nikole Rađena u Moskvu, popularna pevačica u intimnoj ispovesti otkriva sve načine kojima se treba boriti da se sačuva brak u današnje vreme i zbog čega se dobro nosi s najvećim izazovima života
Kada nam je pevačica Ana Kokić (34) ispričala kako je provela proteklu nedelju, postalo nam je jasno zašto je njen suprug Nikola Rađen letos rekao da joj se divi, jer sve stiže da uradi. Prvo je njega otpratila u Moskvu, gde on nastavlja sportsku karijeru. Potom je uradila fotografije kojima promoviše svoju kolekciju cipela, rađenu u saradnji sa “Metroom”, a onda je tri dana, iz večeri u veče nastupala, uprkos visokoj temperaturi koju je imala. Čim se vratila s puta, odvela je ćerkice u bioskop, jer nema tog umora zbog kog im neće ispuniti obećanje. Na kraju dana pričala je s nama, a kada smo je pitali kako je, uz osmeh je rekla da se ne žali. Budući da smo dugo razgovarali, Ana je u jednom trenutku usput pomenula da joj je veoma zanimljiva moderna psihologija te kako obožava da čita knjige koje se bave tim temama. Ispostavilo se da je to bio momenat kada je naš razgovor krenuo u smeru koji je, s vremena na vreme, ličio na one koji se vode s bračnim savetnicima. No, krenimo od aktuelnih tema…
Koliko često vam se dešavalo da bolesni izlazite pred publiku?
– Za ovih osamnaest godina dogodilo mi se nekoliko puta da sam jedva izdržala nastup do kraja, a jedan od njih bio je ovogodišnji doček Nove godine. Na reprizi mi je bilo toliko loše da sam mislila kako ću pasti. Sećam se da sam se okrenula ka bendu, razmišljajući da li mi je bolje da padnem na bubanj ili u publiku. Nekad putovanja umeju da budu iscrpljujuća, a kad osetim da mi je imunitet pao, odem da primim infuziju da ne bih dobila neki virus ili bakterije. No, to se desilo svim pevačima bar jednom u karijeri, baš kao i profesionalnim sportistima ili ljudima koji se bave bilo kojim drugim poslom.
Kako sada, kada je Nikola u Moksvi, uspevate da uskladite sve obaveze?
– Devojčice su već porasle, imaju sedam i po i osam i po godina, tako da o mnogo čemu možemo da se dogovorimo. Jasno im je da mi je potrebna pomoć, jer ne mogu sve sama. Uz dobru organizaciju, mnogo razumevanja – mog za njih i njihovog za mene – sve je znatno lakše.
Očigledno se dobro nosite s time što vam se život svake dve-tri godine potpuno promeni?
– Znala sam da će tako biti još pre deset godina, pa sam se pripremila. Ne volim komentare tipa “jadna ona, kako će sada”, jer sve može da se postigne ako se hoće. Hvala Bogu, živi smo, zdravi, radim posao koji volim…
Brak na daljinu iskušenje je samo po sebi, samo je pitanje koliko veliko?
– Čim je jedna moja draga koleginica čula da će Nikola igrati u Rusiji, rekla mi je – odlično! Kad sam je pitala zašto tako misli, odgovorila mi je: Dok smo moj muž i ja bili tako razdvojeni, kad bismo se videli, strast je prštala na sve strane.
Sigurno nije isto kao kad se deli svakodnevica?
– Nije svejedno, ali da nije bilo tih daljina, ko zna da li bi naš brak ovoliko trajao. Baš zbog toga što nismo stalno zajedno, nastojimo da to naše vreme što lepše iskoristimo. Bilo bi nam žao da se, poput mnogih parova koji žive na uobičajen način, prepiremo zbog sitnica.
Svi umemo da budemo posesivni, pa želimo da onaj koga volimo uvek bude tu. Kako ste to prevazišli?
– Tu se opet vraćamo u vreme od pre deset godina. Tada sam shvatila da ćemo voditi život prepun putovanja i da će mi koferi biti stalno u pripravnosti. Naravno, mnogo je trenutaka kad baš jako želim da smo svi na jednom mestu, pa mi sve to teško padne, ali nas dvoje znamo zašto smo nekad razdvojeni. S druge strane, poštujem to što Nikola nikad nije rekao: “Zašto ti ne bi prestala da pevaš i stalno bila uz mene”. To mi veoma mnogo znači, jer da ne radim posao koji toliko volim, verovatno bih bila nesrećna, a onda ni ljudi oko mene ne bi bili zadovoljni.
U jednom intervjuu rekli ste nešto veoma lepo: “U borbi ne dižem ruke tako lako, a naročito ne kada je o mojim najbližima reč. Ne postoji lepši osećaj od uspeha ljudi oko vas, jer to je i moj uspeh.”
– Time sam samo htela da podsetim kako svi imamo uspone i padove, trenutke kad blistamo i kad se saplićemo. Kada znate kakav je neko, kad ste spoznali nečiju suštinu, onda ni slučajno ne treba da odustanete od njega. Ako je neko, u biti, dobar, vredan i borben, jedino što treba da uradimo jeste da ga poguramo u pravom smeru. Sve je to život…
Šta ste pomislili kad ste pročitali intervju, u kome Nikola kaže: “Ana je za mene pravi heroj“?
– Pitala sam ga da li to stvarno misli. Pogledao me je i rekao: “Da li je moguće da me tako nešto pitaš?” Verujem da sam tako reagovala jer se ne osećam kao heroj. Ponoviću još jednom da sam pre devet godina izgovorila “u dobru i u zlu”. Za mene je to stvarno tako! Nažalost, danas ljudi olako daju obećanja. Veoma brzo se menjaju, kao i sam život. Tempo je prebrz, mnogo smo izloženi spoljnim uticajima... Ljudi sve doživljavaju drugačije, nemaju strpljenja, razumevanja, postaju sebični, ne razmišljaju o tuđim osećanjima i kako će neko ragovati na njihove postupke. Možda sam, u tom pogledu, malo staromodna i uopšte mi nije žao zbog toga. Kad nešto stvarno vredi, isplati se prilagođavati se raznim životnim situacijama. Zato mi ni putovanja, ni promene ne padaju teško.
Zbog svega što ste pomenuli, mnogi brakovi “pucaju” čak i kad su uslovi za život naizgled idealni. Šta treba raditi da se to ne bi desilo?
– Uvek treba poći od sebe, zapitati se koliko smo pružili i šta smo sve uradili, pa tek onda sve to gledati kod partnera. Ljudi uvek prvo vide tuđe greške, a svoje postupke zanemare. Sigurno je da ništa ne treba raditi na silu, ali smatram da treba učiniti sve što se može, pre no što se donese odluka o razvodu.
Koliko jedan brak zaslužuje šansi da bismo sutra sebi mogli reći – uradila sam sve što sam mogla?
– Jutro je uvek pametnije od večeri. Odluke treba donositi hladne glave, nikako pod uticajem negativnih okolnosti koje su, možda, samo trenutne. Postali smo sebični, mislimo samo na svoje potrebe i zadovoljstva. Ne krivim ljude, to nam je nametnuto, jer živimo brzo, okruženi svim i svačim. Raskid ili razvod dolaze u obzir jedino ako osetimo da kao čovek ne možemo da napredujemo.
Gde je, po vašem mišljenju, granica između spremnosti za kompromis zarad dobrobiti porodice i gubljenja sebe kao ličnosti?
– Ništa nije idealno i niko nije savršen. Često pridajemo značaj sitnicama, a ne gledamo suštinu. Opet kažem da sebe, kao ličnost, ne smemo da izgubimo, ali to ne znači da se treba strogo držati principa. Ne postoje dve osobe koje o svemu imaju isto mišljenje, ali to ne znači da je jedna u pravu, a da druga greši. U školama su nas učili da postoji samo jedan tačan odgovor na postavljeno pitanje, ali u životu, ipak, nije tako.
Parovima koji imaju potomstvo mnogo je teže, jer moraju da misle kako će se njihove odluke odraziti i na njih. Verujete li da ima smisla čuvati brak samo zbog dece?
– Sve što u životu radimo – radimo prvenstveno zbog njih. Bar ja tako razmišljam, ali vreme prolazi i što su deca starija, više shvatate da će ona jednog dana otići i imati svoje živote, a vi ćete ostati s posledicama svojih odluka. Sigurno je da ih treba zaštititi od negativnih dešavanja te je zato teže supružnicima koji su roditelji. Međutim, često nismo svesni koliko su deca inteligentna i u kojoj meri osećaju sve što se dešava, mada im ništa nismo rekli. Primetiće vaše nezadovoljstvo koliko god se vi smeškali kako biste ga sakrili. Kao što mi želimo da deca budu srećna, tako ona žele da im roditelji budu zadovoljni. Zato, zaista, treba dati prednost istinskoj sreći za koju se moramo boriti, na ovaj ili onaj način – ako je moguće u paru, ako nije, onda sami.
Nema braka bez “tekućih” problema. Kad naiđu, da li tražite savete od prijatelja ili rođaka?
– Sigurno je da bi oni dali dobronameran savet, ali tada treba slušati samo sebe, jer nisu svi sposobni da “pomeraju stene”. Neko pred prvom preprekom posustane, a samo vi znate koliku snagu nosite u sebi i imate li dovoljno hrabrosti da menjate svet. Svoj svet.
Verovatno ste čuli teoriju po kojoj je zabavljanje zabavno, a brak ozbiljan posao. Mislite li da se muževi posle “potpisa pred matičarem” opuste, pa prestanu da se trude, mada su zbog te iste žene nekada “skidali zvezde s neba”?
– Tu dolazimo do muškog i ženskog razmišljanja. Bilo bi pošteno postaviti pitanje: “Koliko se mi žene opustimo posle tog potpisa?” Pođimo od toga… Ne kažem kako treba svakog dana da budemo našminkane, frizirane, u cipelama s visokim štiklama, ali setimo se kako je bilo u periodu osvajanja, zavođenja, zabavljanja. Koliko sve što smo tada radili praktikujemo u braku ili smo se opustile?
Mislite li da se i posle niza zajedničkih godina može sačuvati ili bar povremeno “prizvati” romantika?
– Muškarci nisu baš “ludi” za romantikom kakvu mi želimo, ali ponekad nije loše ni pogledati utakmicu uz pivo i glasno navijanje.
Verujete li da par, kad kriza potraje, treba da se obrati stručnjaku?
– Uvek treba učiniti sve što se može pre no što se donese bilo kakva velika odluka. U stresnim situacijama nismo u stanju da racionalno razmišljamo, pa saveti stručnog lica mogu da nam pomognu. Možda nam se, u tom trenutku, neki problemi čine ogromnim, a zapravo su lako rešivi. Sigurno je da se neke stvari ne rešavaju brzo i lako, ali pre no što povučemo odlučujuće poteze, treba se maksimalno potruditi. Nekada sami razgovori, normalni i mirni, mogu mnogo toga doneti i rešiti. Ne treba biti samoživ. Već sam rekla, sitnice ne zaslužuju da im pridajemo značaj. Treba slušati i osluškivati, voditi računa o tuđim osećanjima, a ne samo o svojim. Važno je da naučimo da kažemo – izvini! Dobro je uvek imati u vidu da brak jese težak posao, koji zahteva mnogo truda i ulaganja. Teško je, znam, ali šta je danas lako?! Ako želiš da menjaš svet – počni od sebe!
Zvučite kao lajfkouč.
– Što bi rekli “vežbala sam” sama sa sobom, jer mislim da niko drugi ne može da mi pomogne ukoliko ja to dovoljno ne želim. Volim da čitam knjige s tematikom moderne psihologije, ali ne da bih citate “kačila” na društvene mreže. Bavim se poslom zbog kog sam, htela – ne htela, izložena pogledima i kritikama ljudi. Naravno, ne mogu svi biti prijatni. Daleko od toga da sam imala neki problem, ali dovoljno je da vam se neko obrati s manjkom poštovanja pa da se osetite bez veze. Morala sam da naučim da se odbranim od osećanja koja se javljaju u takvim i sličnim situacijama. Jasno mi je da se s time suočvaju i ljudi koji nisu poznate ličnosti – u svom poslu, naselju, selu, ulici... Sva ta saznanja pomogla su mi da, pre svega, shvatim da je život kratak. Kad vam ljudi koji imaju mnogo godina i pritom zdravstveno nisu najbolje kažu – jedan je život, iskoristi ga najbolje što možeš – shvatiš koliko je istine u toj rečenici.
