Budući da reprezentativku Srbije u tekvondou Milicu Mandić (25) odavno nismo videli, susret s njom smo počeli pomalo zakasnelim čestitkama za osvajanje zlatne medalje na Svetskom prvenstvu koje je u julu održano u Južnoj Koreji. Igrom sudbine, na to takmičenje sportistkinja je krenula nedovoljno pripremljena, zbog pucanja ligamenta, a pobedila je sve protivnice. Laici bi rekli da je presudio "faktor sreća", a oni koji se bar malo razumeju u sport, znaju da iza svakog uspeha stoji ogoroman rad.
Kada smo joj, u pauzi snimanja reklame za Nike, rekli da sada deluje mnogo opuštenije nego pre godinu ili dve, ispričala nam je:
– Osećam se rasterećeno, jer sam prvi put u životu shvatila da ne zavisi sve od fizičke pripremljenosti. Pomislila sam da moram ne da usporim, već da na drugačiji način mislim o sebi, a pre svega da potpuno saniram sve povrede. Posle niza godina rada i s trenerom i s psihologom – sve se fino sleglo. Normalno je da na svako takmičenje krećem sa željom da pobedim, ali sada znam da ne mora da bude 20:0, jer je pobeda vredna i kad se osvoji samo s jednim bodom razlike.
Pominjanje psihologa nas je zaintrigiralo, jer se o njihovoj ulozi nedovoljno govori u javnosti. Milica Mandić već devet godina sarađuje sa Marijom Srećo, koja je u svom fahu veoma cenjena.
– U Mariju imam ogromno poverenje, a razgovori s njom se ne svode samo na psihičku pripremu za takmičenja. Nekada problemi u sportu nisu posledica dešavanja na treningu ili borilištu, već onoga što se zbiva u drugim sferama života. Kao što se leče povrede, tako je potreban neko uz čiju ćemo pomoć otkloniti sve sumnje i nedoumice. Kad se obuče oprema i počne trening ili borba, sve ostalo mora da se zaboravi, jer i najmanja dekoncentracija može da dovede do povrede.
Kada smo rekli da je Milica opuštenija nego pre, mislili smo i na to što sada često na njenom Instagram profilu vidimo zajedničke fotografije sa dečkom, tekvondistom Markom Đuričićem. Veći deo njihovog zabavljanja, a zajedno su več četiri godine, za njega nismo ni znali.
– I dalje ne volim da pričam o privatnim stvarima, ali društvene mreže postale su neizostavni deo svakodnevice. Mislim da je u redu da ljudi koji me prate u nekoj normalnoj meri znaju šta radim i kako živim, a on je ne samo deo mog života već i reprezentacije Srbije. Divno je što smo zajedno i na treninzima i na turnirima.
Marko sada karijeru polako privodi kraju, ali budući da život u istom "poslovnom svetu" nameće zajedničke teme, zanimalo nas je da li uspevaju da, bar ponekad, zaborave na tekvondo.
– Sve zavisi kako se u nekom periodu osećamo, da li treniramo ili ne, da li je sezona u toku... Normalno je da smo nas dvoje jedno drugome najverniji navijači, ali s podjednakim entuzijazmom bodrimo i sve naše drugare iz kluba. Ne preterujem kad kažem da smo, zajedno s našim trenerom Draganom Jovićem, jedna velika porodica. On nas drži na okupu i vodi u pravom smeru. Srećna sam što već petnaest godina radimo zajedno.
Na opasku da smo mi, iz medija, ponekad imali utisak da je trener štiti od novinara kao Nikola Kojo ćerku u filmu "Mi nismo anđeli", Milica odgovara:
– Gale se prema nama zaista ponaša zaštitnički, zbog čega smo mu zahvalni. Čak i kad nekome od nas krene loše, sigurni smo da ćemo stati jedni iza drugih. Mislim da je takav odnos i toliko poverenje najbitnije. Tokom takmičarskog perioda moram da odradim dva treninga dnevno, nekad i tri, i da se između njih odmorim, pa je sasvim razumljivo što tada ne treba da radim ništa što će mi remetiti koncentraciju. Zato on ume da kaže – sada je dosta intervjua i slikanja.
Kada smo je pitali da li, čim se završe borbe, zove dečka ili roditelje da im saopšti novosti, rekla nam je da u njenoj sportskoj torbi nema mobilnog telefona. U njoj su samo oprema i hrana, jer u sali provodi sate i sate. Nekad je prva borba u deset ujutru, nekad uveče u sedam, a sve zavisi od žreba. Organizatori uvek za takmičare obezvede hranu, najčešće piletinu i testeninu, ali Milica ponese svoje proteinske čokoladice, keksiće, vodu i obaveznu bananu.
Kada se medalje podele, uglavnom se žuri kući, a za obilazak grdova u kojima su se takmičili neretko ostane samo jedno prepodne ili poslepodne. No, i to malo dovoljno je da neka zavole više od drugih.
– Južna Koreja mi je `srećna zemlja`, jer sam u njoj bila četiri puta i svaki put vratila sam se s medaljom. Ljudi su veoma fini, spremni da ti pomognu. Letos mo bili u veoma malom mestu, tako da nismo baš ni imali šta da vidimo. Međutim, poslednjeg dana posetili smo Seul, koji je impresivan. Da bi ga obišao, treba ti bar nekoliko dana, a mi smo imali nekoliko sati. Mnogo volim Španiju, a Iran pamtim po najneobičnijim uslovima takmičenja. Morali smo da nosimo marame, da se stalo prekrivamo, kontakt s muškarcima bio je ograničen, a rukovanje s njima nije dolazilo u obzir. Međutim, baš sam tamo videla najlepše našminkane žene na svetu. Verovatno zato što im se vidi samo lice, šminkanje su dovele do perfekcije. Divno je što sam, zahvaljujući sportu, obišla veliki deo sveta, a volela bih da više vremena provedem u Španiji, ali i da me put odvede u Njujork, Japan i Australiju – završava lepa sportistkinja.
