Pevačica grupe Lollobrigida Ida Prester otvara vrata svog maštovitog porodičnog doma s predivnim poledom na Beograd, govori o životu u Srbiji, u kojoj je svila gnezdo sa suprugom i dvojicom sinova, objašnjava zbog čega joj je žao što nije dobila devojčicu i zašto ne bi imala ništa protiv da njeni naslednici budu gej orijentacije
U Beograd je prvo dolazila zbog ludih provoda, a kod pevačice Ide Prester (38), oni su stvarno bili “ludi”. Bilo je to vreme kad je bila “samo” pevačica poznatog benda “Lollobrigida”, povremeno TV voditeljka, a uz to i diplomirana ekonomistkinja, jer je uprkos dinamičnoj mladosti, uspela da završi Ekonomski fakultet, pa čak i da dođe do treće godine političkih nauka. Onda je pre pet godina upoznala Ivana Peševskog, zaljubila se i preselila u Beograd. U februaru 2014. godine, posle rođenja sinčića Roka, njen život bitno se promenio, a kada je prošlog novembra postala mama i malog Rija, htela – ne htela, morala je da uvede mnoga nova pravila.
- Potrebna je velika logistička podrška da bi moglo bilo šta da se obavi, a ja zbog posla moram i da putujem – priča nam Ida, koja živi u beogradskoj Ulici 27. marta.
- Pomoć stiže od naše bebisiterke Goce, a kad ona ne može, tu je Milica. Moja svekrva živi dva sprata iznad nas i to na moje insistiranje. Stanove smo menjali sve dok nismo došli do te kombinacije. Evo, danas ni Goca ni Milica nisu mogle da čuvaju Ria, ali tu je nona.
Žene nastoje da svekrvu što ređe viđaju, a vi ste hteli da s vašom budete u istoj zgradi.
– U Beograd sam došla, što bi se reklo, bez kučeta i mačeta. Osim supruga, ovde nisam imala nikog svog, a u takvim okolnostima, s dvoje dece i poslom kao što je moj, skoro da je “nemoguća misija” ostati psihički zdrav. Svekrva i ja uzajamno se poštujemo i odlično slažemo. Ona putuje svuda s nama. Svaka majka zna da, kad je s decom, mora da potisne sve svoje stresove i umor i da im bude potpuno na raspolaganju. Prvih godina mi smo njihovi “robovi”, a u starosti će nam, valjda, sve to vratiti. Često u šali kažem: "Ne dao mi bog da nas posle sveg tog truda deca smeste u neki starački dom i zaborave, a ako baš i bude dom, bar neka bude neki luksuzni”.
Svojevremeno ste govorili da vam ne bi smetalo da imate petoro dece ako će peto biti devojčica. Kako vam sada zvuče te reči?
– Sigurno sam to govorila dok sam imala samo jedno dete. Ne pada mi na pamet! Dvoje koje imam sasvim mi je dosta za ovaj život. Zaista mi je žao što nismo dobili devojčicu, jer mnogo volim žensku energiju. Sa ženama se super slažem, kao i sa svojim gejevima iz umetničkog sveta, ali sa strejt muškarcima koji su patrijarhalno vaspitani često nemam mnogo zajedničkih tema. Muškarce na Balkanu, generalno, odgajaju da budu prilično grubi. Ne pronalazim se u tome, a ako obojica budu strejt, nadam se da neće robovati rodno-polnim stereotipima, da će poštovati žene, biti dragi i empatični, da će ih zanimati i moda, i muzika, i umetnost, a o kolima i utakmicama nek pričaju s tatom.
Nije teško zamisliti kakve su komentare, i ovde i u Hrvatskoj, izazvale vaše reči: “Ne bi mi smetalo da mi sin bude gej”.
– Stvarno ne bih imala ništa protiv te opcije. Neverovatno mi je da je to kod nas još uvek tabu tema. Doduše, kod Roka ne vidim takve naznake, ali to u našoj kući ne bi bio nikakav problem. Pričali bismo o tome sasvim normalno. Volela bih da Roko i Rio budu različiti... Vizuelno su vrlo slični i obojica dosta liče na mog muža, a za karakter i interese tek ćemo videti.
Šta vaš muž kaže kad na ovaj način pričate o sinovima?
– Ni on nema ništa protiv. Naravno, to što ja govorim nema veze s onim što će zaista biti, a najvažnije je deci pružiti mogućnsot izbora – šta vole, šta ih “loži”, gde hoće da žive, čime žele da se bave... Usmeravaš ih po svom svetonazoru, ali finalna rešenja biraju sami, čim malo porastu, a danas je to sve ranije. Protiv toga ništa ne možemo. Važno je samo da odluke donose u skladu sa svojim osećanjem i da budu srećni.
Selidba u drugi grad spada u velike odluke. Da li ste je lako doneli?
– Nimalo se nisam dvoumila... Mislim da čovek mora sebi da dozvoli da izađe iz zone komfora. Naravno, ne bih imala ništa protiv ni da mi je muž Šveđanin, pa da živimo u Stokholmu, ali Beograd mi je oduvek bio drag. Grad je velik, u njemu je mnogo je pametnih, dragih ljudi, vode se iste priče kao u Zagrebu, kad je o mentalitetu reč ne vidim neku bitnu razliku. Nama sa “ostatka Balkana”, noćni Beograd veliki je fetiš. On je sinonim za egzotiku, fantastičan provod, glamur, splavove, ali kad živiš u nekoj zemlji pa se susrećeš sa zdravstvom ili vrtićima, vidiš i drugu stranu medalje. Nekad je predivna, a nekad – rečeno žargonom političke korektnosti – vidiš mogućnosti za napredak. Jedno je sigurno, nikada nisam zažalila zbog svoje odluke.
Da li ste odmah počeli da živite u ovom stanu?
– Prvo smo bili podstanari, a kad sam zatrudnela, shvatili smo da moramo da se skućimo. Obožavam “salonce” i njihove visoke plafone, a takvih stanova ima mnogo na Dorćolu. Drugo, bilo mi je bitno da ima mnogo svetla. Mada u drugom stanju, mesecima sam pokušavala da nađem tu kombinaciju, ali ispostavilo se da je nema. Kad smo krenuli da pogledamo ovaj stan, nije mi se dopadalo što je u soliteru, jer su me oni uvek asocirali na “masovnost”. Međutim, čim sam stala na terasu i videla veliki deo grada kao na dlanu, shvatila sam da mi nisu potrebni ni visoki plafoni, ni mermer i gvožđe.
Vaš dom liči na vas. Da li podjednako liči i na supruga?
– U velikoj meri nas dvoje podudaramo se u stavovima i ukusu. I on voli tu, nazovimo je, pop-zabavnu-kreativnu priču. Moj muž je pre godinu dana stavio zlatan zub. Možete onda zamisliti koliko voli da se zeza i eksperimentariše. Želimo da sve pršti od boja, dezena, veselja i da slika koju prikazujemo javnosti nosi poruku – ne shvatajte nas preozbiljno. Nismo seriozni ljudi koji drame, već volimo da se igramo.
Kako ste došli na ideju da LP ploče stavite na pod u kuhinji? Koji su izvođači u pitanju?
– Dopao nam se “epoksi” pod, a zapravo je reč o plastičnoj, providnoj smoli. Super je što imate mogućnost da ispod nje stavite sve što vam padne na pamet, a veoma je praktična za održavanje. Imali smo mnoštvo ideja – od kovanica novca do nacrtane školice, pa da deca skakuću. Odjednom nam je palo na pamet da stavimo LP ploče, a uzeli smo ih od suprugovog tate. Ima tu svega – od Šemse, preko “Novih fosila” i “Zane”, do Lepe Brene. Roko se sada igra, zamišljajući da su to ostrvca i da treba da ide od jednog do drugog, pazeći da ne nagazi “more”.
Jednom prilikom rekli ste da vam je bilo najbitnije da imate skup kauč, jer ste želeli udobnost “kad se izvalite i gledate televiziju”. Da li je to ova tirkizna, ugaona garnitura?
– Mnoštvo stvari koje vidite kupljeno je preko sajta “Kupujem-prodajem”. Mnogo volim te second hand varijante. Međutim, za kauč smo se dogovorili da mora da bude najudobniji na svetu. Kućni sam tip i lepo mi je kad u našem stanu provodim vreme. Kad uspavam decu, čitam knjige, pravim muziku, pa mi je važno da mi je udobno. U taj kauč poprilično smo investirali, ali vredi. Eto, lampe su s “Kupujem-prodajem”, a divne su mi i starinske industrijske lampe koje su iznad stola.
Kažete da ste “kućni tip”, a nekad ste bili poznati po “tulumima”.
– Do svoje trideset treće godine živela sam vrlo neuredno. Ništa nisam znala da skuvam, a četkicu za zube imala sam kod svih svojih prijatelja, jer nikad nisam znala kod koga ću se zateći kad dođe vreme spavanja. Napartijala sam se i bila luda do mile volje, a onda sam upoznala svog sadašnjeg muža. Otkad smo počeli zajednički život, idem samo na koncerte, koji su mi veoma bitni, i na svoje nastupe. Kad odem na festival, to više ne činim da bih “rejvovala” do pet ujutru, već da bih čula kako zvuče određeni izvođači. Deca te fantastično disciplinuju. Jednostavno, više ne mogu sebi da dozvolim da dva dana bolujem zato što je provod bio fantastičan. Do pola dva moram da budem kod kuće, jer je ustajanje najkasnije u pola sedam.
Nastupali ste u devetom mesecu trudnoće. Kada ste počeli da radite posle porođaja?
– Posle prve bebe, već nakon mesec dana, ali drugi put bila sam pametnija, pa sam sačekala skoro tri meseca. Dve nedelje pred porođaj snimala sam spot, što mi uopšte nije bilo teško, ali taj preuranjeni nastup posle Rokovog rođenja bio je takav da sam rekla – nikad više. To je bila ludost.
Da li vam je bilo komplikovano da odjednom potpuno promenite životni ritam?
– Rođenje dece dočekala sam potpuno nespremna. Dovoljno je da vam kažem da su dotle moji kulinarski dometi bili “čokolino” i slani štapići s jogurtom. Kad odjednom imaš obaveze koje se vrlo precizno smenjuju – hranjenje, presvlačenje, hranjenje – momentalno se promeniš, jer tu nema “poštede”. Ima dana kad je sve lako, a ima i onih kad baš ne ide. Naravno, ima i noći poput prošle, kad nijedan od njih dvojice nije hteo da spava, pa sam ih nosila i eto, sad su mi leđa ukočena. No, nisam baš bila klinka. Čekala sam do trideset pete da rodim.
Znate li danas da kuvate?
– Deci spremim hranu, a to su u osnovi supice, samo što ih Riju izblendiram. To nije problem, a muž drži restoran “Bistro grad”, pa nas dvoje imamo gde da jedemo. On, hvala bogu, nema ovako nestabilne, slobodne profesije, već restoran, prodavnicu i brend garderobe. Neko u porodici mora da bude s obe noge na zemlji.
“Lollobrigida” je često menjala “lični opis”. Kakva će sada biti?
– Svašta radim. Pripremam i novi projekat, “Maika”, na engleskom jeziku. To je istraživanje balkanske pop-pank muzike. Ozbiljno smo krenuli, ovog leta svirali smo na “Exitu”, na “Revolution” festivalu u Temišvaru, Festivalu “Devet”... Ideja je da što više nastupamo po stranim festivalima, a aktuelan je i projekat “Frau Casio”. “Lollobrigida”, naravno, ide dalje. Dođite na neki od koncerata da se družimo – obećavam da ću se pomeriti s kauča.
