Poznata kantautorka otkrila nam je zašto je odbila stipendiju za školovanje u Njujorku i odlučila da živi u rodnom gradu, prisetila se svog odrastanja u društvu najvećih srpskih umetnika dvadesetog veka i objasnila kako postiže ravnotežu između poslovnog i porodičnog života
Kada je počinjala karijeru, pevačica Lena Kovačević (35) predstavljana je u medijima kao lepa i talentovana ćerka dramskog pisca Dušana Kovačevića. Nekoliko godina kasnije, o njoj je pisano kao o devojci koja je po završetku studija u Amsterdamu odlučila da u Srbiji živi od džez muzike. Kada je pre pet godina rodila Vuka, a dve godine kasnije Teodora, težište se prenelo na majčinstvo. Naravno, sve vreme govorilo se o novim pesmama i činjenici da je, u pravom smislu te reči, žena od stila. Međutim, kada se pre dve nedelje prošetala crvenim tepihom na Sarajevo film festivalu u beloj, atraktivnoj kreaciji Biljane Tipsarević, u fokusu se, s pravom, našla njena privlačnost. Pričom o toj glamuroznoj sarajevskoj večeri počeli smo naš intervju.
– Posebno sam srećna kada se neke dobre stvari dese spontano, jer su one u principu najbolje. Majka sam dvoje dece i nemam vremena da dugo mislim o tome šta ću obući niti da tragam za garderobom, ali znam da uvek mogu da pozovem Biljanu ili Lavani Couture. Ponosna sam što sam bila u modelima naših dizajnera, a slično bih se obukla i kad bi sutra trebalo da idem na festival u Veneciji. Ta Biljanina haljina suptilno ističe sve što je na ženi lepo, a daleko je od bilo kakve napadne provokativnosti.
Da li ste je, pred polazak u Sarajevo, obukli kod kuće, da čujete muževljeve utiske?
– Uvek se slikam kad probam odeću, jer volim da je pokažem i njemu i majci, ali i kumi. Ne pitam ih zato što su mi bliski, već zbog toga što me dobro poznaju, imaju ukusa i znaju šta meni dobro stoji.
Pred kraj fotografisanja šalili ste se da se jedan deo dana privodi kraju, a da se bliži vreme kada ćete sa sinovima krenuti u zoološki vrt.
– To su dva sasvim različita života, u najboljem smislu te reči. Uvek sam težila tome da mi dani budu drugačiji – svakog prepodneva imam sastanak s drugim ljudima, pričam o različitim projektima ili sam na snimanjima, poput ovog današnjeg. Zaista volim svoj posao. Trudim se da sve poslove, naravno ukoliko nemam koncert, privedem kraju u vreme kada to čini i većina zaposlenih ljudi. To mi se dopadalo i tokom odrastanja – obaveze su se svima završavale do popodne, a onda je ostatak dana bio samo za nas. Već od tri-četiri idemo po decu, a što su stariji, sve više smišljamo aktivnosti koje će im biti zanimljive. Iritira me što, zbog mobilnih telefona, vreme više ne može da se striktno podeli na radno i privatno. To je postala svakodnevna borba, moja svakako, ali i svih nas.
Svojevremeno ste rekli da ste se u Beograd vratili da biste bili bliže porodici, da bi jednog dana vaša deca rasla uz bake i deke.
– Kada sam završila prvu godinu mastera, od holandske vlade i mog konzervatorijuma dobila sam punu stipendiju za čuvenu akademiju Manhattan School of Music, za drugu godinu mastera u Njujorku. Međutim, na kraju tog leta pozdravila sam se sa Amsterdamom i Njujorkom i odlučila da ostanem u Beogradu. Zahvalila sam se na stipendiji, a sebi rekla – u Njujork ću ići kad budem nastupala ili sličnim povodom. Zasitila sam se studiranja, sasvim. Te godine trebalo je, tokom mastera, da napišem seminarski rad čiji je obim bio ravan debljoj knjizi, a mene to uopšte nije zanimalo, budući da pripada muzikologiji.
Da li ste se tada i zaljubili?
– Verujem u božju promisao. Tog leta se, odjednom, desilo toliko toga – u Beogradu sam srela svog sadašnjeg supruga, zatim producenta Teodora Janija, koji je došao iz Njujorka, moj brat, koji je već godinama živeo u Americi, odlučio je da se vrati. Pomislili smo – u redu, baš ovako i treba da bude. Nikad se nisam pokajala zbog te odluke. Znam mnogo pozitivnih stvari koje podrazumeva život u inostranstvu, ali i mnoštvo negativnih. Nekad noću sanjam da sam u nepoznatom gradu, da krećem iz početka i da mi Beograd nedostaje.
Kako ste se vi i vaš brat slagali dok ste bili deca?
– Verovatno sam ga u detinjstvu malo nervirala, jer smo moje drugarice i ja nastojale da se kačimo na njegovo društvo. Kasnije su te moje drugarice izrasle u lepe žene, pa smo ih zafrkavale da bi voleli da ih proganjamo kao nekada. Odrasli smo na Dorćolu, koji je bio kao geto. Svi smo se znali, oni su igrali fudbal, a mi smo ih pratile i špijunirale. Generalno, i dalje se družim s ljudima koje znam iz tog vremena, s društvom iz kraja i onima koje sam upoznala najkasnije u srednjoj školi, a moj brat je svoje prijatelje stekao još u tom najranijem detinjstvu na Dorćolu. To je velika privilegija i sreća.
Poznato je da je vaš kućni prag redovno prelazila kulturna elita 20. veka. Sve to moralo je da utiče na vas.
– Sigurno da jeste na nekom podsvesnom nivou. U našu kuću su, između ostalih, dolazili ljudi za koje misliš da s njima ne smeš da sedneš i pričaš tek tako, jer imaš utisak da sve sto kažeš nije dovoljno pametno, ali to `da ne smeš` bilo je uvek samo naizgled. Naši kućni prijatelji bili su Bata Stojković, Borislav Mihajlović Mihiz, Dragan Nikolić, danas i divni Matija Bećković, ali i mnogi drugi sjajni i veliki ljudi iz potpuno različitih profesija. Nažalost, pre dva meseca preminuo je divni Dušan Bataković, neverovatan intelektualac, koji je bio naš veliki prijatelj. Budući da smo uvek imali interne šale, kad god je dolazio kod nas, dok smo se rukovali, govorila sam kako bi bilo divno da malo njegovog znanja pređe na mene, a on je uzvraćao da bi voleo da malo moje lepote pređe na njega. Zauvek ću pamtiti razgovore koje smo vodili.
Kad sve saberete, šta je najdragocenije što ste naučili zahvaljujući takvom odrastanju?
– Pored svih kvaliteta koje poseduju, veliki ljudi su spontani, duhoviti, dobri. Zbog svega toga, ne umem da od bilo koje profesije pravim misteriju. Potpuno mi je svejedno da li se u društvu nalazi `zvezda` ili anoniman čovek. Ne razumem te mistifikacije i nikada neću shvatiti tu pomamu, ali imam razumevanja za one kojima je to interesantno. Moj kum Bora Todorović umeo je da nas iznenadi i `upadne` na moj rođendan, jer smo znali da je uvek neko od dece i roditelja njegov ozbiljan fan. Kad bi on došao, počinjalo bi vrištanje, slikanje, neverica... To je teško opisati. Nije bilo selfija, ni društvenih mreža, ali te fantastične slike ostale su zauvek.
Zanimljiva je vaša rečenica: “Nisam verovala u idole, ali kačila sam postere”. Ko je bio na vašim zidovima?
– Serija Beverli Hils 90210 bila mi je, najblaže rečeno, opsesija. U to vreme išli smo na letovanja koja su bila vrlo duga, a pratili smo i tatu ukoliko bi radio van Beograda. Sećam se da smo, dok se pripremao za snimanje filma Underground sa Emirom Kusturicom, živeli na Kipru. Kad nisam bila kod kuće da odgledam seriju, nastajala je panika. Drugarice su mi snimale propuštene epizode, jer nije dolazilo u obzir da ne znam šta se dešava. Uz postere junake te serije bili su i Kim Vajld, `Duran Duran`...
Kad je reč o vaspitanju, šta “prepisujete“ od svojih roditelja, a šta radite drugačije?
– Čini mi se da je kod nas mnogo toga copy/paste. Porodica je velika, u njoj je sve više dece, pa oni mnogo uče i jedni od drugih. Bake i deka maze decu i to je u redu, ali moji su i analitični. Umemo da pričamo o stvarima koje su se desile, jer su svi oni već mala-velika bića, čije osobine dolaze do punog izražaja. Beskrajno mi je krivo što je otac mog supruga, Miša Brčin, čuveni muzičar i hemičar, preminuo odavno. Prisutan je u našim razgovorima i duhom, a i deci mnogo pričamo o njemu. Može se slobodno reći da je bio zvezda Beograda, onog drugog kojeg više nema. S obzirom na to da sam muzičar, znam bezbroj tema o kojima bismo pričali. Ostala je njegova divna harmonika, kao uspomena, koju sva naša deca vole...
Slušajući vas, stiče se utisak da jednim delom žalite za prošlim vremenima?
– Naravno… Kad već pominjem uspomene, moj otac poklonio je svoju pisaću mašinu muzeju u Šapcu. Onu istu mašinu, čiji sam zvuk slušala od prvih dana života, koja me praktično veže za detinjstvo i odrastanje, pa i više od toga. Poklonio je na koncertu na kom smo, između ostalih, nastupali Nina Janković, Branislav Lečić i ja. Za mene je to bio jedan od emotivnijih trenutaka. Dotakao me je taj njegov gest, ali na kraju smo rekli – u redu, to je tvoja volja.
Nije se desilo čudo, pa da vaš tata počne da piše na kompjuteru?
– Ne, i to potpuno razumem. Postoji strah od gubljenja fajlova, a kad otkucate na papiru, to je tu. Kompjuterom, sigurno, moraš bar da želiš da vladaš i da te to zanima. Mama je savladala sve što treba, jer smo brat i ja rano otišli u inostranstvo, pa je ona preuzela taj tehnički deo.
Vaši roditelji mnogo brinu o životinjama. Da li i vi imate kućnog ljubimca?
– Jedno vreme imali smo fantastičnu družinu koju je činilo petoro kučića. Nažalost, svi su ostarili i jedan po jedan uginuli. Od svoje dvanaeste godine okružena sam životinjama. Tata celog života hrani golubove, i mačke, pa onda te mačke jure golubove... Srećom, nismo razvili lanac ishrane, ali bilo je na ivici.
Često ste u intervjuima govorili da biste, kad bi se ukazala prilika da se bavite nečim što nema veze s muzikom, to bio beauty salon, a otvorili ste poslastičarnicu. Otkud vi u svetu sladoleda i kolača?
– Da je suprugu i meni pre samo dve godine neko rekao da će se to desiti, sigurno mu ne bismo poverovali. To je opet ona priča o spontanim događajima, koji se ni na koji način ne mogu predvideti, a budu toliko zanimljivi. Italijom sam fascinirana odavno – njihovom estetikom, muzikom, modom, hranom, filmovima, ali i morem, obalom... Gelato freedo rodio se zahvaljujući spletu okolnosti, a opčinila me je činjenica da u Beograd donosimo originalne ukuse iz Italije, te da je onaj sladoled koji jedemo na nekom od trgova i piazza sada tu.
Početak školske godine znači i kraj “sezone odmora”. Koje vas obaveze prvo čekaju?
– Za mene je prethodni period bio vrlo dinamičan, jer sam posle objavljivanja singla `Zauvek`, za koji sam napisala muziku, imala mnogo koncerata u Srbiji i regionu. Drago mi je što je ovu pesmu publika sjajno prihvatila. Čeka me objavljivanje novog singla, u septembru ću pevati u čuvenoj `Albertini` u Beču, a za jesen i zimu, ako bog da, isplanirani su nastupi u Americi.
