Osmeh je oduvek bio zaštitni znak pevačice Tijane Dapčević (41). Uz njega, večita pozitivna energija, humor i lucidnost koji njenu autentičnost čine uvek svežom. Suštinski ista, otvorena, glasna, emotivna, na prvu loptu, spontana i svoja, u isto vreme zbog svega toga drugačija, ona godinama pleni pojavom, šarmom i muzikom. Sigurno jedna od najharizmatičnijih osoba na regionalnoj javnoj sceni, u intervjuu za magazin "Story", na drugačiji način, dubok i veoma ličan, opisuje svoj život i karijeru, bojeći svaku reč važnim iskustvima bez kojih ne bi bila takva kakva jeste. Njena ozbiljnost, u stvari, osnov je njene vedrine koja nikada nije bezrazložna, već ima temelj u ogromnoj ljubavi prema svom poslu, suprugu Milanu, s kojim više od petnaest godina deli dobro i zlo i sinu Vuku koji je njen dečak iz snova. Nisu je zaobišle ni one tamnije strane života u kojima je ponekad bila stepski vuk, ali shvatila je šta je njen "reset" potreban za sreću.
Kako danas izgleda zemlja vaših snova i koji su najvažniji snovi koje ste do sada ostvarili?
– Zemlja (mojih) snova uvek je ona u kojoj možeš da ostvariš sve ili bar neke svoje snove, a ja sam mnoge ostvarila upravo u Srbiji i Makedoniji. Što se posla tiče, ostalo je još da održim koncert i dobijem Oskar, ali doći ćemo i do toga. Od životnih snova, ostvarila sam onaj najvažniji – postala sam majka, imam divnu porodicu i srećna sam, tako da mi uopšte nije važno u kojoj zemlji se fizički nalazim dokle god imam one zbog kojih ne moram ništa da sanjam jer je sve tu.
Kada ste bili jači od sudbine i kako su vas ti trenuci obeležili?
– Nisam imala mnogo takvih momenata u životu, hvala dragom Bogu, ali i kada se dogode, a svi ih imamo, trudim se da učinim sve da to prođe. Nisam od onih koji bi za svaku situaciju rekli: `Ko zna zašto je to dobro`, jer ti u tom trenutku nije dobro, ali s druge strane, ne verujem u slučajnosti i kad malo bolje razmislim, stvarno se sve dešava s razlogom i apsolutno iz svega možeš nešto da naučiš. Ako hoćeš, naravno.
Kako ste prevazilazili brodolome u životu i karijeri i šta su bile vaše obale i sigurne luke?
– Sigurna luka jeste, i biće uvek, porodica koja je za mene najveća sigurnost i oslonac i kroz sve što nam se dešava uvek prolazimo zajedno. Tako je i najbolje i najlepše.
Jeste li nekada u životu bila marioneta i šta vam je donelo to iskustvo?
– Živimo u takvom vremenu kad se često dešava da neko bude nečija marioneta, a da ponekad nije toga ni svestan. Kao neko kome je gluma velika strast, mogu slobodno da kažem kako je ceo život pozorište, s veoma šarolikim repertoarom, a najbitnije je da se boriš za svoj lik i da ga čuvaš. Svaki lik ima dobrih i loših strana, nešto svoje, osim marionete. Ona se samo pomiri s tim da s njom rade šta hoće. Srećom, marioneta nisam nikad bila, a nadam se i da neću. To je stvar izbora.
Koliko je i u kojim situacijama vaša pesnica čelična i da li se iza nje krije srce od pamuka?
– Ne dozvoljavam sebi takve situacije. Čvrsto stojim na nogama i uvek dobro znam šta hoću, ali nikada ne krijem emocije. Takva sam, tako sam vaspitana i drugačije ne bih ni umela. Ne foliram se i ne pretvaram se da sam nešto što nisam niti rasipam energiju na one za koje bi mi bila potrebna ta pesnica.
Šta je bila vaša najveća greška a šta pobeda u karijeri i životu?
- U karijeri sam imala dosta pobeda, počevši od momenta kada sam prvi put uzela violončelo u ruke, preko sviranja u Makedonskoj filharmoniji i rada na radiju, pa sve do dolaska u Beograd i svega što se desilo kasnije, uključujući i glumu, i ne verujem da bih mogla da izdvojim samo jednu stvar. Sve je važno i sve me je dovelo do toga gde sam sada. Manjak ambicije možda je moja najveća greška, dobro bi mi došlo da je imam bar mrvicu više. Što se života tiče, moja najveća pobeda svakako je moja porodica. Ništa nije važnije od toga.
U skladu s nazivom vaše pesme "Priča o nama", kako opisujete svoju ljubavnu priču i koja su njena najvažnija poglavlja?
- Moja majka Brana tokom svojih tinejdžerskih dana čitala je jednu pripovetku Đure Jakšića koja se zove `Neverna Tijana` i mnogo joj se svidela. Zbog te Đurine Tijane koja je bila zaljubljena u Milana, Brana je kasnije odlučila da se i ja zovem tako. Mnogo godina posle toga ja sam upoznala mog Milana na košarkaškom turniru iako sam najveći sportomrzac na svetu. Sutradan smo izašli, mesec dana posle toga počeli da živimo zajedno i, eto, prođe već šesnaest godina. Sudbinski smo vezani on i ja. Volimo se, nema ničeg važnijeg od toga.
Otvoreno govorite o tome da ste prolazili kroz krize i probleme. Kako ste, uprkos njima, sačuvali stabilnu ljubav i srećan brak?
– Uvek ponavljam ono što valjda svi znamo, a to je da ama baš ništa na svetu nije idealno, pa samim tim, to ne može biti ni brak. Milan i ja nismo samo supružnici nego i najbolji prijatelji i poslovni partneri. Kroz sve prolazimo zajedno, o svemu se uvek dogovaramo i ne postoji ništa što se prećuti ili ostane nedorečeno. Volimo se, zaljubljeni smo jedno u drugo i dalje, poštujemo se međusobno i još iznenađujemo jedno drugo. Ljubav čuva sve, zato i ne volim kad neki kažu da je za dobar brak najvažnija tolerancija. Ma, važi. Ako nekog ne voliš, nema te tolerancije koja će magično promeniti sve.
U čemu je vaš suprug vaša druga polovina?
– Milan je ona strpljiva strana. Mnogo puta desilo se da reagujem ishitreno ili da nemam strpljenja za neke stvari, ali on je uvek tu da smiri situaciju i pomogne u tome da sve uvek sagledamo iz dva, tri, pa i pet uglova ako treba, pre konačne odluke. Ja uglavnom prvo odreagujem emocijom, a to nije uvek najbolja opcija, tako da je on naša racionalnija strana. On je glava kuće, ali ja sam vrat – zato se tako dobro slažemo i ne možemo jedno bez drugog.
Koliko je teško ili lako vas voleti a na koji način vi volite?
– Kad nekoga volim, to je beskonačno i bezrezervno i spremna sam da uradim apsolutno sve za tu osobu, bez obzira na to da li je reč o partneru ili prijatelju. Mnogo volim ljude, ne mogu bez njih i uglavnom svima verujem i naravno da mi se to mnogo puta obilo o glavu, ali bože moj.
Da li je ljubav u današnjem vremenu samo reč ili ipak suština svega?
– Ona je osnov. Šta god radimo i kako god se ponašamo, sve zavisi od ljubavi ili njenog odsustva i niko me neće ubediti da mu ljubav ne treba u životu i da bez nje uopšte može da diše.
Kako se radi "reset" srca i zbog čega je važan u životu?
– Reset je mnogo bitan i svima nam treba, bilo da je neka drastična promena i ono kad ti je svega dosta pa okreneš onaj čuveni novi list ili se radi o nekim sitnicama. Reset može da bude i uživanje s porodicom posle napornog dana, odlazak u pozorište, bioskop, izlazak. Šta god da uradiš za sebe, to je neki tvoj mali reset i svaki je važan jer pomaže da se osećaš bolje.
Da li je Vuk vaš dečak iz snova?
– Nedavno me je pitao: `Mama, dok me nisi rodila, kad si me onako zamišljala, jesi me ovako zamišljala?` Naravno da je dečak iz snova, Vuk je tačno onakav kakav sam htela da bude i svaka stvar koju uradi ili izgovori prava je magija i muzika.
Koje njegove osobine najviše volite i koliko ga ime i karakterno određuje?
– Vuk je to ime i dobio onog trenutka kada sam ga prvi put ugledala, zato što uopšte nije plakao, samo je `kmeknuo` i to je bilo sve, od prvog dana on je hrabar dečak. Mislim da je od Milana i mene pokupio samo ono najbolje i ubeđena sam da će dobro proći jer zna da se snađe, voli ljude i društvo, pažljiv je i ume da pokaže pažnju i emocije.
Plašite li se da ne postane stepski vuk i koliko je teško danas usmeriti dete na pravi put?
– Ne plašim se zato što smo Milan i ja maksimalno posvećeni njemu i svemu što ima veze s njim, a naš način je komunikacija, ljubav i pokazivanje te ljubavi. Razgovaramo o svemu, ništa se ne podrazumeva i sve je predodređeno prvenstveno njegovim potrebama, pa tek onda našim. Najvažnije nam je da Vuk bude dobar i pošten čovek, a čime će se baviti, biće samo njegova odluka. Mi ćemo svakako uvek biti uz njega i pružiti mu maksimalnu podršku.
Šta uvek čitate u njegovim očima, zagrljaju, rečima a šta mu kao majka pružate kroz svoje?
– Majkama ništa ne može da promakne, to nam je `u opisu` uloge. Znam kako diše, tako da mi je sve jasno čim ga pogledam. Ne postoji ništa što bi moglo da se desi da ja to ne primetim, čak i ako nismo jedno pored drugog u tom trenutku. Dovoljno je glas da mu čujem i da znam `koliko je sati`. Vuk je izuzetno talentovano i kreativno dete, duhovit je i ume da se zabavlja, a u isto vreme vrlo je emotivan i pokazuje svoje emocije, ali to je kod nas tako od samog početka. Ne krijemo ništa jedni od drugih, a pogotovo ne osećanja.
Dugo ste čekali na Vuka. Da li je, sa ove vremenske distance, ipak sve imalo svoje razloge?
– Sve što nam se dešava u životu, dešava se sa razlogom. Slučajnost ne postoji, to znam sigurno, jer mi se toliko puta desila da bi bilo glupo da joj još uvek verujem. Vuk se desio u pravo vreme, taman kad treba.
Nikada ne gubite osmeh. Koliko pozitivan stav može doprineti ostvarenju najvažnijih životnih želja?
– Mnogo toga zavisi od energije i stava prema svemu što nam se dešava. Jasno je da je teško u današnje vreme izbeći baš sve negativne stvari, ali ipak mnogo toga zavisi i od nas samih. Ako ništa, uvek možemo da izbegavamo ljude čije društvo nam ne prija, da ne radimo ništa `reda radi` i da ne trpimo neke stvari samo zarad mira u kući. Dovoljno je stresa i bez toga, tako da sam ja uvek za to da sve što ne valja, treba da se menja i da se radi na tome da ti bude lepo, pre svega sa samim sobom, a onda i sa ostalima iz okruženja.
Jeste li suštinski srećna i zadovoljna osoba?
– Jesam, zadovoljna sam sobom, svime što sam do sada postigla i uradila, time što imam divnu porodicu i što smo svi zdravi. Kako god okreneš, to je stvarno najvažnije i sve je baš onako kako i treba da bude.
