Tijana Dapčević: Nisam odustala od namere da Vuk dobije sestru

Poznata umetnica u iskrenom intervjuu govori o aktuelnim izgledima da se njena skladna porodica proširi za još jednog člana i ne krije da joj je san da to bude devojčica, o načinima na koje bi do nje želela da dođe, stavovima o vantelesnoj oplodnji, ali i prošlim trenucima kada se osećala kao loša majka

Pažljiva upotreba terminologije neophodna je kada oslovljavate Tijanu Dapčević (42) jer bi titulu pop pevačice mogla smatrati nedovoljno preciznom. Nama je objasnila da sebe vidi kao umetnicu, te da je ta reč verovatno najbolje opisuje, a razlog tome jeste spektar talenata koje Tijana u sebi ima, a koji nadmašuje domete muzike. Ovih dana podsetiće javnost da se odlično snalazi i kao voditeljka, a u toj koži je otpočela svoju profesionalnu karijeru pre nepunih 20 godina. Novi angažman vodi je u rodnu Makedoniju gde će biti domaćica tok-šou emisije, a posebno se raduje što će više vremena provoditi sa porodicom koju tamo ima. Ipak, pored brojnih artističkih veština, Skopjanka je i dobar organizator, pa neće dozvoliti da sin Vuk i suprug Milan predugo budu bez nje u Beogradu. Obaveze u Makedoniji staviće u pet, šest dana mesečno, a novom izazovu svakako se raduje. Povratak voditeljstvu mogla bi opisati i kao beg iz, kako kaže, odvratne situacije u pop muzici danas, koju, kao i iskusna glumica, opisuje kao film strave i užasa sa tek ponekim lepim kadrom. Uprkos tome, Tijana je optimista, pa kaže da iako joj svaki dan dođe da sve napusti i ode na selo, u sebi pronalazi dovoljno snage da nastavi dalje.

Gde pronalazite taj optimizam kojim plenite?

- U ljudima. Često kažem da sam kao neka dobra veštica koja crpi svu pozitivnu enegiju iz ljudi, a zatim je višestruko vraćam. Mislim da je optimizam veoma važan. Mnogi su danas postali oholi, tvrdi, nezadovoljni, nema empatije. Život je borba koja nikada ne prestaje i tako ga treba i shvatati.

Pre mesec dana i vaš sin Vuk i vi postali ste stariji za jednu godinu. On je sada devetogodišnjak, u kom pravcu su godine počele da ga formiraju?

- Vuk je jedno izuzetno dobro, razumno dete, mada sam ja prema njemu dosta stroga, jer potrebno je da se u odnosu roditelja i deteta zna čija je poslednja. Takođe, veoma je bistar za svoje godine. Za sada nemamo probleme sa školom, a savršeno se snalazi i sa drugim aktivnostima, ide na plivanje, na basket, u muzičku školu, gde svira klavir.

Zvuči da je za taj uzrast možda previše opterećen obavezama.

- Sve je sam tražio i sam izabarao. Vuk je tek sa šest godina krenuo da pliva, a sa sedam u muzičku školu. Nisam ga maltretirala od samog starta da sve to mora da upiše, zaista je sam poželeo. Naučen je tako da sam organizuje svoje vreme. Ipak, mislim da je dobro što svakog dana ima čime da se bavi jer živimo u vremenu kada su njima glavna okupacija mobilni telefoni i tableti. Naravno da i to koristi, ali nema vremena da preteruje. Kada smo zajedno, igramo se na drugačije načine. Redovno igramo monopol, tvister, crtamo, vajamo od plastelina. Svi ljudi u mom okruženju znaju da ja u pet popodne gasim telefon i zatvaram kancelariju. Sve preostalo vreme provodim sa njim i sa suprugom Milanom.

Mislite li da će njegov ekstrovertan karakter, koji je nasledio od vas, biti njegova prednost u životu?

- On je takvo dete da je naučio da uvek bude u centru pažnje i da je on na prvom mestu. Ali, zna se do koje mere, i nju je sam odredio. Vaspitavam ga onako kako su mene moji roditelji, da sam odgovara za svoje postupke. Verujem da će svoj karakter uspeti da prilagodi i pronađe mu meru.

U kojim situacijama, sa kakvim razmišljanjima, vaše devetogodišnje dete uspe da vas iznenadi?

- Uspevao je to i mnogo ranije. Ispričaću vam anegdotu iz perioda kada je imao samo pet godina i kada smo otišli u mesaru. Pred nama su stajali biftek, mleveno, belo meso. On gleda u ono meso, pa u mesara, pa opet u meso i na kraju mu kaže: „Vi ste loši ljudi, vi prodajete mrtve životinje. Ovo što vi ovde prodajete je strah“. Ja sam ostala konsternirana, izgubila sam moć govora. Došli smo kući i pitala sam ga „Dobro, Dapčeviću, što me onako obruka pred onim mesarom“?, a on je odgovorio: „Mama, da ti objasnim. Kada ubiješ životinju, ona se boji i ti jedeš taj strah, a to nije dobro“. Pomislila sam - šta god da kažem upropastiću sve. Na tom primeru sam uvidela da i deca u mnogo čemu mogu da nauče svoje roditelje.

Čemu vas je Vuk još naučio?

- Naučio me je da budem upornija i ambicioznija. Oduvek sam patila od manjka ambicije. Da je ona kod mene samo za mrvicu bila veća, ja bih sada igrala na Brodveju. Ipak, ja sam apsolutno zadovoljna i srećna sa onim što sam danas, pa verovatno iz tog razloga ta ambicija nikada nije ni rasla. Takođe, naučio me je da čvršće stojim na nogama, da broj jedan nisam ja. Pretpostavljam da je to logično za svakog roditelja. On je, od trenutka kada se rodio, postao sve u mom životu.

Jednom ste izjavili da biste sutra bili nezgodna svekrva Vukovoj supruzi, ali protumačio sam da je to bilo u šali.

- Naravno, šalila sam se. Jedino mi je stalo da je moj sin srećan, a onda sam srećna i ja. Poštovaću njegove izbore u svakom smislu. Ono oko čega sam mirna jeste da će on biti dobar suprug svojoj ženi, jer ću ga tako vaspitati. Sve ide iz kuće, pa i to. Neću dozvoliti da Vuka vaspitaju spoljni faktori, a u ovo brzo vreme roditelji često prave tu grešku jer samo razmišljaju kako da decu prehrane, ne i kakve ljude će od njih napraviti.

Ipak, u sopstvenoj gužvi i nekada gustom poslovnom rasporedu, da li ste se plašili da ste loša majka?

- Jedno vreme jesam imala taj problem griže savesti. Kada bih išla da snimam seriju pa sam Vuka viđala samo vikendima. Međutim, onda bih sebe podsetila da sam tamo otišla da radim, ne da se zabavljam, i da je to za njegovo dobro. To je bio proces koji sam morala da prođem i to se sve uči.

Nije bilo lako da ga dobijete, čak sedam godina proveli ste pokušavajući. Kasnije ste izjavljivali da biste voleli da se ostvarite i kao majka devojčice, da li sa 42 godine još uvek održavate taj san?

- Ja bih i dalje volela da se to dogodi, ali to se ne planira već se jednostavno desi ili ne. Brojke i matematiku nikada nisam imala u glavi kada su te stvari u pitanju, pa ne mislim da je za mene sada kasno da rodim. Ta granica se pomerila, pa žene danas i sa 50 godina donose decu na svet. Posebno one koje za to imaju nerava. Ja ih itekako imam, pa tu ideju još uvek nisam odbacila, a i Milan se tu slaže sa mnom.

Ako bi se zaista desilo da sutra rodite ćerku, ona bi punoletstvo proslavila uporedo sa vašim 60. rođendanom. Kako vam izgleda takva perspektiva?

- Ja sada imam 24 godine, izvinite molim vas (smeh). Ne vidim da bi to bio problem. Godine su samo broj, bitno je kako se osećate. Ja sam u jeku mladosti, ako mene pitate.

Danas se sve više parova odlučuje na opciju vantelesne oplodnje, da li bi takav ishod mogao da bude realan i u vašem slučaju?

- Nećemo se za to opredeliti, moja druga trudnoća mogla bi da se dogodi isključivo prirodnim putem. Začetak novog života je proces koji određuje onaj gore, on je inženjer sa plavim očima. To ne znači da sam protivnik takvog načina oplodnje, imam dosta prijatelja koji više nisu imali nijedno drugo rešenje pa su na taj način uspeli da stvore potomstvo. Međutim, Milan i ja koliko god voleli da ponovo postanemo roditelji, želimo da to prepustimo sudbini. Volela bih najviše da Vuk ima brata ili sestru, mada sestru već ima u Tamarinoj ćerki. Ipak, ako bi ostao jedinac u našoj kući i to je sasvim u redu. On meni vredi za šestoro.

Mada smo se složili da imate 24 godine, kakav je osećaj kada na momente sednete i te brojke ipak obrnete? Kako gledate na život u četrdesetim?

- U njima mi se dogodio neki reset, pritom ne mislim na onaj iz moje pesme. Jednostavno sam došla u situaciju da je sav gnoj koji mi je smetao do sada, sam otišao od mene. Napravila se prirodna selekcija onih ljudi koji su oduzimali moju energiju i otišli su. Tvrdim da su godine koje ja sada proživljavam najbolje za jednu ženu.

Da li su ti odlasci bili česti i da li su umeli da vas zabole?

- Hvala bogu, nije ih bilo puno. Valjda zato što sam bila dovoljno pametna da ne pravim greške u proceni ljudi. Možda je umelo da zaboli te koji su odlazili, ali to me ne zanima.

Posle 18 godina života sa Milanom, na koji način i dalje održavate bliskost?

- Ljubav, to je jedina stvar koja može održi brak. Ništa ne može da oporavi neke stvari ako nema ljubavi. Sada kad razmislim, tolike godine zaista jesu ogroman uspeh u svetu u kojem se ljudi stalno razvode.

Nakon toliko godina, koje stvari bi još uvek mogle da poremete harmoniju u vašem braku?

- Upravo prestanak ljubavi. Sve druge sitnice rešavaju se razgovorom, ako je u braku dvoje civilizovanih, normalnih ljudi. Naravno da i kod nas ima razlika, Milan je recimo tvrdoglaviji od mene. Da smo potpuno isti ne bismo ni opstali zajedno. Međutim, sve dok među nama ima ljubavi sve je moguće za nas.

Uspeva li Milan da vas iznenadi i dan-danas?

- Svaki dan, sa raznim gestovima. Ume da rezerviše karte za neko putovanje i samo dođe i baci ih na sto. Ume da skuva nešto, postavi sto i oduševi me. Mene male stvari čine srećnom. Nisam od onih koje se hvale kada dobiju skupe bunde i satove od muža. Nije me razmazio, mada mislim da ja jesam njega. Ipak, moram priznati da i nisam nešto romantična, ja sam više praktičar.