Tanja Vojtehovski – Oblikovali su me životni lomovi

28/12/2018 | 18:15

Televizijska autorka i novinarka otkrila nam je da već godinama izučava mnoge psihološke metode koje su joj pomogle da pronađe unutrašnji mir i da se lakše nosi s velikim gubicima koji je nisu zaobišli ni ove jeseni

Za Tanju Vojtehovski (48), autorku i voditeljku emisije “Život priča”, oktobar je bio vrlo buran. Prvo je, zbog načina na koji radi svoj posao, bila suočena sa optužbama, polemikama, čak i protestima protiv nje, a onda je izenada preminuo njen dobar prijatelj i kolega Boris Trivan. Svakoga ko je prošao kroz toliko stresnih situacija ima smisla pitati – kako ste se s njima nosili? Kad se s Tanjom priča o tome, dobije se i svojevrsna pouka, jer je završila master neurolingvističkog programiranja, kao i tehnike emocionalnog oslobađanja, za šta poseduje američku licencu.

– Veoma je važno da ljudi ne žive u začaranom krugu istih emocija i misli. Kada se stalno osećamo isto i fiziologija tela postaje ista. Svaki put kada se javi neka emocija, u našem telu luče se određeni hormoni. Upravo zato ljudi vremenom postaju zavisni od određenih osećanja, jer se naše telo naviklo na sastav hemije koja se stvara kao njihova posledica. Poput narkomana, tražimo situacije koje će izazvati stvaranje te iste hemije. Zato postoji armija ljudi koji su zavisni od besa, tuge, radosti, uzbuđenja, strahova… Sada već i kardiolozi priznaju “sindrom slomljenog srca”. Dokazano je da posle teških gubitaka i lomova i fizički može da nam se desi nešto loše.

Kako reagujete kad se vaše srce približi tački lomljenja?

– Ne pravim se da je sve u redu, jer kako možete očekivati da će se nešto rešiti ako se ponašate kao da problem ne postoji. Imam sreću što ne moram da se pretvaram da sam neko drugi. Loše je što najveći broj ljudi ne ispunjava svoja nadanja i snove, već tuđa očekivanja. Kad okolina od nas očekuje da smo jaki, mi počinjemo da se pravimo da smo takvi, a kad to činimo, ne možemo da izađemo iz postojeće situacije.

Šta ste, konkretno, radili kada su vam se nedavno zaređali loši dani?

– Zaista se mnogo toga skupilo… Nikada se na svetu nije dogodilo da radnici jedne fabrike protestuju protiv novinarke koja se zalaže za njihova prava i istražuje nepravilnosti u poslovanju koje dovode čak do smrti. To je bila sumanuta situacija, koja me je terala da ne verujem sopstvenim očima i ušima dok gledam priloge i čitam vesti. Međutim, najblaže rečeno, postao je deo verbalne mode da svako može o vama da napiše šta hoće, da ljude pozove da vam urade ovo ili ono, da vas vređa… Tako je i neki sindikalac tražio da me uhapse. Ali kada znate ko ste, lako vam je da se od svega distancirate. Ako svako svojim komentarom na društvenim mrežama može da vas poljulja, onda vam je sve džaba. Da se ovog trenutka desi zemljotres i da sve nestane, doći ćemo dotle da se ne broji ni šta ste stekli ni šta ste postigli, već kakvi ste postali. To je jedino bitno! Sve drugo može da nestane preko noći.

Koje pouke možemo da izvučemo kad shvatimo koliko brzo nestane čovek?

– Strašno je ako nam to postane jasno tek kad doživimo nešto traumatično. Za mene, gubitak Borisa Trivana jeste trauma. Ranije, dok smo razgovarali, oboje smo shvatali da postoje samo dve suštinski važne teme – ljubav i lepota življenja. Bitno je da je čovek zdrav, da ima gde da legne, čime da se pokrije, da nešto pojede, da postoje ljudi s kojima deli divnu energiju, da nema konflikte. Ništa drugo nije važno. To sam znala i pre no što se ovo dogodilo, a takve stvari vas toliko jako udare, kao da vam je neko bejzbol palicom raspolutio grudnu kost. One na najjeziviji način podsete da u ovom životu, suštinski, ništa nije važno osim da se volimo.

Kad prođe neko vreme od traume, ljudi to obično zaborave.

–  To čine zato što su nezahvalni, a zahvalnost može da se vežba kao i “trbušnjaci” – počnete od pet pa dok ne dođete do 350 u jednoj seriji, ništa niste uradili.

Kada ste vi počeli da budete zahvalni?

–  U periodu u kom sam osetila nezadovoljstvo svojim životom, mada je gledajući spolja, po kriterijumima koji zadovoljavaju formu o dobrom životu, sve bilo u redu. Međutim, osećala sam rupu u stomaku, pa sam počela da istražujem zašto je tako. Kasnije sam shvatila da armija ljudi živi s tom “rupom”, čak nemaju ni kome da kažu kako im je. Niko ih ne sluša, a i kad ih čuje, kaže im – šta se ti žališ kad ti je sve super. Počela sam da proučavam literaturu, pa sam tako i stigla do mastera neurolingvističkog programiranja, tehnike emocionalnog oslobađanja, učenja transcendentalne meditacije… Radila sam mnogo toga da bih postigla unutrašnju ravnotežu, a tu se vraćamo na ono što često pominjem – ne možemo da promenimo okolnosti, ali možemo sebe. Ako sada počne zemljotres, ni vi ni ja ne možemo to da promenimo, ali možemo da sačuvamo duhovni mir i prisebnost. Pre će se spasti onaj ko je miran nego onaj koji paniči. Naučila sam kako da ostanem u miru sama sa sobom, bez obzira na to šta se oko mene dešava. Budući da jedno vuče drugo, kada ste u miru sa sobom, na dnevnom nivou ne privlačite toliko nemirnih događaja.

Da li vam je to što ste naučili vredelo i u situacijama koje smo pominjale?

– U poslovnim stvarima i nije bilo toliko velikog stresa. Veći problem je pravilo to što sam usled svega imala mnoštvo dodatnih obaveza, zbog kojih sam morala više da radim i manje da spavam. Polazila sam od toga da sve prolazi, pa će i to. Privatno mi je pomagalo samo saznanje kako ne moram da se pretvaram da sam dobro, jer upravo to ubija. Ljudi neretko, zbog silnog pretvaranja, ne znaju da li su onaj lik koji dolazi kod roditelja, onaj koji živi s partnerom, onaj koji na poslu komunicira sa šefovima i saradnicima… Hodaju svetom i uopšte ne znaju ni ko su, ni gde mogu da budu ono što stvarno jesu. Na kraju to i zaborave. Kad držim kurseve, odmah kažem ljudima da slobodno odustanu od onoga ko misle da su kako bi mogli da postanu ono što mogu da postanu.

Brankica TreskavicaPetar Đorđević

Još iz rubrike