Tamara Grujić: Žao mi je što još nisam postala majka

05/10/2017 | 19:17

Popularna voditeljka prvi put otvoreno govori o tome zašto se još nije ostvarila u ulozi roditelja, šta majčinstvo znači za nju, kao i o odnosu sa suprugom s kojim zajedno radi na emisiji te posledicama koje njihov način života ostavlja na brak

Intervju s našom poznatom voditeljkom Tamarom Grujić (40) dogovaramo već neko vreme, ali njen specifičan posao ne dozvoljava da se sve kockice poklope tako lako. Naime, veći deo godine ova simpatična plavuša provodi na terenu, marljivo snimajući svoju hit emisiju “Sa Tamarom u akciji”, koja ide već četvrtu sezonu na RTS-u. Toliko je domova izgradila uz svoj nezamenjivi tim da ne može biti ponosnija, ali opet, tako plemenit posao iziskuje žrtve na privatnom planu. Kada smo se konačno susreli, Tamara kaže da se oseća neobično dok ispija kafu u centru Beograda, jer nije navikla da ima slobodnog vremena i razgovaramo o posledicama takvog životnog stila na nju i supruga Vuka, koji zajedno s njom radi na produkciji emisije, što okolnosti za njih čini donekle olakšavajućim. Ipak, saznajemo da takav tempo života zahteva određene žrtve.

Pored toga što u svojoj emisiji činite veoma plemenitu stvar svake nedelje, ljudi su vas zavoleli zbog vaše ličnosti i proglasili vas “ženom iz naroda”. Čime ste to osvojili publiku?

– Ljudi vole moj karakter i kućno vaspitanje koje se očigledno vidi. Uvek sam se javljala svima na ulici, bila sam predsednik odeljenjske zajednice i sve se to prenelo u ovu emisiju i moje ponašanje pred kamerom. Svi mi kažu da sam ista pred kamerama i privatno. Koncept rijalitija upravo čini to što ne glumimo, već smo svi takvi kakvi jesmo, a jedino mi je žao što tu prirodnost majstori još nisu uspeli da razviju. I dalje ne mogu da snimaju bez mene, nisu dovoljno opušteni.

Vaš posao zahteva konstantna putovanja i mnogo više vremena provedenog na točkovima nego kod kuće. U kojim situacijama vam to pada najteže?

– Ponekad ne mogu da se setim u kom sam gradu juče bila i liči mi kao da imam pamćenje zlatne ribice. Nekad mislim da je to zbog starenja, ali vidim da se isto dešava i mojim kolegama. Zaboravljam rođendane, slave, bitne događaje ljudi u mom životu. Zbog toga se desi da i, kada sam u Beogradu, ljudi zaborave da me pozovu negde jer misle da nisam tu. Mada, trudim se da ispratim neke stvari. Imam druga s kojim uvek idem u pozorište, on stalno kupuje karte i podseća me. Onda se dogodi da brže završim sa snimanjem kako bi me vozač dovezao u Beograd na predstavu, a potom nazad na set. Takođe, teško mi pada kada ne mogu da odem na trening, vidim drugare iz grupe da idu na vežbanje, a ja ne mogu s njima jer nemam ustaljene navike.

Kako izgleda vaš život kada ste na snimanju?

– Ustajemo oko sedam-osam ujutru, odmah počinjem sa sređivanjem lica kako bi me prošla jutarnja nadutost. Od devet snimamo, sve do sedam uveče. U dva je pauza za ručak. Zato uveče dolazim mrtva umorna i nemam snage da treniram nešto u svojoj sobi, eventualno pogledam seriju preko interneta ako neku pratim ili čitam knjigu. Čak me i telefonski razgovori danas veoma umaraju jer tokom dana konstantno pričam s ljudima.

Kada toliko vremena provodite s jednom ekipom, sigurno prestajete da budete samo kolege. Da li vaš odnos s produkcijskim timom emisije sve više liči na porodičan?

– Toliko smo bliski da najčešće u kolima samo ćutimo. Idemo od tačke A do tačke B uglavnom u tišini, ali ne zbog bilo kakve neprijatnosti, već to je valjda onaj krajnji stadijum prijateljstva kada ti nije neprijatno da s nekim ćutiš. Ili se dešava da se ja s mužem posvađam u kolima, a onda oni moraju da to slušaju i naravno da uvek budu na mojoj strani (smeh). Naša bliskost baš je velika. Dešava se da nečija majka ili sestra ima neki problem i onda se svi upuštamo u traženje rešenja, pa tako zaista funkcionišemo kao jedna velika porodica.

Mada zbog zajedničkog posla na putu niste razdvojeni od supruga, moglo bi se reći da zbog takvih okolnosti imate specifičan odnos. Kome taj nomadski brak teže pada?

– Mislim njemu, jer on ranije nije radio „Radnu akciju“, već je počeo sa mnom, a nikada nije morao da nekome polaže račune. Danas ako nešto ne uradi na vreme, ja se odmah iznerviram i dolazi do sitnih čarki između nas. Potrebni su velika ljubav, tolernacija i razumevanje da možete da živite i radite zajedno s nekim. Mislila sam da je to nemoguće, ali s druge strane, teško bi bilo da ovakav posao ne radimo zajedno. Takođe, slatko mi je što na ovaj način delim uspeh sa onim sa kojim živim i radim, nije samo moj.

U kojim situacijama najčešće dolazi do tih sitnih razmirica i da li su uvek vezane za posao?

– Svode se uglavnom na teme oko posla i ni na šta drugo. Obično sve kreće od temperamenta. Vuk je staložena i inertna osoba, što je sjajno za posao, ali ne i za moj karakter. Ja sam kolerik, ekstrovertna sam, uvek hoću više. Nakon pet godina braka, mogu da kažem da je Vuk moj partner i da ta reč govori mnogo više od neke druge. Smisao za humor je najvažnija stvar i ako partner može da vas zasmeje, to je neprocenjivo. To je ključno za dobar brak.

Važi li za vaš odnos ona izreka da se suprotnosti privlače?

– Po temperamentu jesmo različiti, ali imamo i neka zajednička interesovanja. Volimo slične filmove, dok nam je, recimo, ukus za muziku ili način oblačenja bio potpuno različit, pa ga ja sada malo menjam u tom smislu. Ja sam rokenrol, on je više bio dens, što je za mene strašno. Takođe, naše suprotnosti biće veoma kompatibilne na nekim poljima. Bože zdravlja, kad budemo imali decu, on će stalno provoditi vreme s njima i želeće da ih čuva jer je kućni tip, dok ću ja moći da izađem kada se toga uželim. Smejali smo se da nikada nećemo imati taj problem jer će se znati ko želi da ostane kod kuće s decom, jer on ne voli da izlazi, a ja obožavam.

Na koji način on uspeva da menja vas?

– Staloženošću. On ima veoma oslobađajući pogled na svet, neverovatnu lakoću življenja, prihvatanja stvari, on smrt prihvata kao deo života, dok je ja podnosim veoma tragično. I ne folira se. Kada su mi umrli baka i deka, posebno baka koja me je odgajila, nisam uspela s tim da se pomirim, i ne mogu ni dan-danas, iako su mi roditelji, naravno, živi i zdravi. Onda me on teši. Bilo koju lošu vest on mnogo smirenije prihvata od mene i uči me kako da i ja budem malo staloženija.

Da li vam više znači njegova reč ili zagrljaj kada treba da vam pruži podršku?

– Mi se stvarno grlimo dvesta puta na dan. Kada me najviše iznervira, on onda kaže nešto smešno i zagrli me i onda se svi smeju, jer to stalno radi pred ekipom. Mislim da takva bliskost, u smislu sitnih poljubaca i čestih zagrljaja mnogo znači.

Venčali ste se na Gibraltaru 2012. godine, bez zvanica, zbog čega ste odlučili da tako bude?

– Nikako nismo mogli da se dogovorimo oko broja zvanica koji bi prisustvovao našoj svadbi, on je želeo skromniju proslavu a ja dvesta ljudi. Bili smo tamo na letovanju i odlučili da se venčamo jer imaju zakon po kome je strancima dozvoljeno da se uzmu.

Da li i nakon pet godina braka uspevate da iznenađujete jedno drugo?

– Pokušavamo, mada su sada ta iznenađenja već predvidiva. Ali to jeste veoma važno. Mi ne gubimo bračnu nit pomoću šale, mislim da je to naša prednost.

Napunili ste 40 godina ovog leta, a opet, zbog haotičnog rasporeda, to ste stigli da proslavite tek prethodne nedelje. Da li ta brojka za vas menja bilo šta?

– Ništa, srećna sam što imam jaku genetiku. S mamine strane, deda je Hercegovac a baka Hrvatica, ima te mladalačke energije, a tata je Vojvođanin i veoma je stamen. Imam baš mešanih gena, krupna sam, visoka, izdržljiva, jaka, pa sam i sportski građena. Jedino mi je žao što još nisam postala majka. Ali ja nijednu svoju drugaricu koja pređe 35. nikada ne pitam zašto nije, jer tu obično uvek ima neki razlog. U mom slučaju, tempo života nalaže mi da se više osvrnem na karijeru i kada zatrudnim, moraću da imam nekakav plan B, šta bih drugo mogla da radim, a trenutno ga nemam. Žao mi je što nemam manje godina zbog materinstva i razmišljam koliko ću imati kada moje dete napuni dvadeset, a inače s godinama nemam problem.

Da li ste spremni i za mogućnost da vam se majčinstvo ne dogodi?

– Kada se ne bi dogodilo da postanem majka, ja bih to shvatila kao da mi nije suđeno. Alergična sam na izjave žena koje kažu da im je samo dete bilo potrebno da bi njihov život bio potpun. Ne slažem se, treba najpre upotpuniti samog sebe. Mene ni moji roditelji nikada nisu davili s pitanjima kada ću da rodim, svesni su da će se to dogoditi kada budem spremna za to. Imam i nekoliko prijatelja koji su sasvim srećni zajedno i jednostavno ne žele da imaju decu. Mislim da je strašno kada čovek silno želi da ima decu, a ne može.

Da li je to možda vaš slučaj?

– Nije, zaista nije. Imala sam divan razgovor sa endokrinologom, doktorkom Svetlanom Vuović, kod koje sam otišla da se proverim, da vidim da li je sve u redu. Rekla mi je da je sa mnom sve u savršenom redu, da su mi zalihe jajnih ćelija na odličnom nivou i da nema mesta brizi. Takođe, otkrila mi je da je ona ostala u drugom stanju prirodnim putem sa 48 godina, jer je želela da se pre toga posveti karijeri i bude jedan od najboljih endokrinologa. Rekla mi je da joj se uopšte ne pravdam zbog svojih godina i da je to potpuno normalno. Nemam bogatog muža, čitava moja egzistencija zavisi od sopstvenog rada i u tom smislu opterećuje me što trenutno nemam plan B u životu, što ne znam čime bih zamenila svoj posao na dve godine nečim od čega bih mogla da živim. Ne plašim se da će me ljudi zaboraviti, već jednostavno, kada ja ne radim, ni naša firma ne radi, a emisija je sjajno krenula i grehota je da je prekidamo.

Da li ste ranije pokušavali?

– Imala sam jedan pobačaj nesrećnim slučajem sa 33 godine, čim smo suprug i ja počelili da se zabavljamo, a jednom sam morala da prekinem trudnoću zbog druge produkcije u kojoj sam tada počinjala.

Kako je to uticalo na vas?

– Danas svaka druga žena ima pobačaj i to nije ostavilo veliki trag na meni, čak sam u tom periodu mislila da sam prerano ostala trudna jer smo tek počeli da se zabavljamo.

Zbog čega se pitanje majčinstva kod nas stalno nameće ženama koje ne rode?

– Naše žene previše se opterećuju nepotrebnim stvarima zbog podneblja u kom živimo i čim stvari ne krenu kako bi trebalo, javljaju im se frustracije. Da li su rodile, ako jesu, kada će drugo dete, da li su zgodne, da li su ostvarene ili ne. Nažalost, nije samo kod nas to tabu tema. Ne mogu ni da zamislim kako je pripadnicima LGBT populacije koji kod nas ne smeju da žive slobodno, a kamoli meni koja nemam dete. Imamo mnogo ugroženije grupe ljudi na koje niko ne obraća pažnju. Imamo decu s posebnim potrebama koje roditelji ne smeju da izvedu u park zato što ih tamo svi čudno gledaju. Stoga, kod nas ima ugroženijih ljudi od žena koje ne rađaju, ali o njima niko ne priča.

Osećate li pritisak okoline kada je ta tema u pitanju?

– Stvarno ne, ni od porodice, ni od supruga i na tome sam im veoma zahvalna. Volela bih da budem majka, ali trenutno stvarno nemam izbor. Kod nas se to ne dešava jer nismo koncentrisani na to, već smo posvećeni poslu. I ne razumem zašto ljude toliko zanima ta tema.

Kako zamišljate sebe u ulozi majke u vašim godinama?

– Mislim da ću biti bolja majka kao stariji roditelj jer ću imati životno iskustvo. Time ću kompenzovati neke druge stvari. Mada znam žene koje su rodile u 24. pa su opet imale probleme, tako da tu nikada nema pravila. Maštam da naše dete odrasta uz našu emisiju, u prirodi, na čistom vazduhu, stalno po selima, da se šeta, igra s drugom decom, a neće biti odviknuto od modernih tehologija, ne ide u obdanište već je stalno s nama, što danas često nije slučaj.

Boris PopadićMiša Obradović

Još iz rubrike