U istoj nedelji kada je održana premijera svetskog filmskog hita “Dedpul 2” objavljeno je da će naš glumac Stefan Kapičić igrati i u jednoj popularnoj američkoj seriji, a s njim smo pričali o putu da stekne svetsku slavu, podršci koju mu pruža supruga Ivana i stvarima zbog kojih žali što nije više u Beogradu
Kada je stigao na specijalnu projekciju nastavka hit filma “Dedpul” koja je održana u TC “Ušću”, gde će potpisivati postere i davati autograme, glumac Stefan Kapičić (39) bojažljivo je upitao organizatore: “Da li je uopšte neko došao”? Mada nimalo toga nije bio svestan, ubrzo će shvatiti da je u Srbiji nedavno vladala velika pompa oko uspeha koji on postiže u Americi, gde inače živi već dvanaest godina. Dugo nije mogao da se “izbavi” od najezde tinejdžera koji su ga opkolili kako bi se slikali s njim, a sve zahvaljujući tome što u novom ostvarenju, koje je samo tokom premijere u Njujorku inkasiralo više od 50 miliona dolara, ima značajnu ulogu. Gotovo istovremeno, do medija je stigla i informacija da će Stefan igrati u novoj sezoni hit serije “Better Call Saul”, kao i da priprema još jedan veliki projekat koji će “prštati” od svetski slavnih imena. Naša publika prepoznala je važnost ovih vesti pa je glumčev uspeh proslavljen poput medalje nekog sportiste. Niz tekstova o njegovim dostignućima preplavio je društvene mreže, a utisak je da sreća koju oseća zbog svega o čemu je sanjao, a što se sada zaista dešava, preplavljuje i samog Kapičića.
Čini se da ste bili iznenađeni dajući sve te autograme.
– S obzirom na okolnosti u našoj zemlji, jesam, veoma prijatno. To je strip film, nije domaći, ali reakcije su fantastične. Ljudi su predivni prema meni. Već dvadeset godina, od kada sam upisao Akademiju, radim na ovome što danas postižem. Kada je reč o “Dedpulu”, to vidim i kao ostvarenje dečačkog sna jer sam pasionirani ljubitelj stripova.
Kako ste odlučili da se pre dvanaest godina otisnete u Ameriku?
– Tada sam snimao “Vratiće se rode” i “Čarlston za Ognjenku”, igrao sam sedam naslova u pozorištu i predivnu karijeru. Međutim, jednostavno sam se našao u situaciji u kojoj sam mogao da biram da odem i probam nešto novo ili se probudim sa četrdeset godina, koliko ću uskoro napuniti, i pomislim zbog čega nisam iskoristio šansu kada sam mogao.
I niste zažalili.
– Iz današnje pozicije očigledno je da nisam, ali bilo je ovo dvanaest godina ozbiljne borbe, mnoštva audicija i najteže je bilo izdržati sve to. Veoma mi je nedostajala kuća, prijatelji koje ovde imam, komadi koje sam ovde igrao, naš jezik. Jesam od početka radio u Holivudu, snimao sam serije “Unity”, “Numb3rs”, “24”, snimio sam film sa Dru Barimor i Džonom Kasinskim, ali onda je nastupila velika kriza. Usledio je štrajk pisaca u Holivudu i tada sam bio na prekretnici. Odlučio sam da se malo više vratim našem regionu, pa sam snimao neke serije u Hrvatskoj, nešto i kod nas. Ipak, ideja o holivudskoj karijeri nikada me nije napustila. Uvek sam išao na audicije odavde i kada se desio prvi deo filma “Dedpul”, to me je trajno vratilo u Ameriku.
Kako vam je pošlo za rukom da ostvarite ovaj uspeh?
– Radio sam predstavu “Romeo i Julija” s Jagošem Markovićem u Dubrovniku kada mi je stigla ponuda da igram lika s ruskim akcentom koji je pritom pozitivac. Uradio sam 140 “tejkova” da bih odabrao četiri koja ću poslati. Zamolio sam i svoju suprugu Ivanu da mi pomogne u tom teškom odabiru. Stigao sam do četvrtog kruga kada su me pitali kada bih mogao da doletim u Los Anđeles. Otišao sam u taj ogroman studio u kojem su se nalazili Rajan Rejnolds i čitava ekipa. Trebalo je da snimamo četiri sata, ali to se odužilo na devet, što je obično dobar znak. Posle sedam dana, sedeo sam u kafiću u Beogradu s prijateljem Markom Janketićem, sećam se da je bilo tri ujutru. On je otišao po cigarete, a meni je zazvonio telefon. Bio je to moj menadžer i rekao mi je da sam dobio ulogu. Sećam se tog nadrealnog stanja u kojem sam se nalazio sam, usred noći. Sutradan je za mene počeo jedan novi život.
Deluje da sve pripisujete talentu i sreći, ali biće onih koji smatraju da naš čovek ne može tek tako da napravi karijeru u Holivudu ako je potpuno sam u tome.
– Dani u kojima se tamo vrednovalo odakle dolazite odavno su iza nas. Danas se isključivo gleda nečiji talenat i kompatibilnost s likom. U našem narodu postoji teza da su vam šanse umanjene kada čuju da ste sa ovih prostora, međutim, istina je da oni i ne znaju gde je Srbija. Moram da priznam, Amerikanci malo toga znaju kada je reč o stvarima izvan njihove države, pa je sreća ako pogode gde se nalaze Italija ili Francuska.
Danas imamo glumce poput Bikovića, Marića, Radojičića, koji veoma uspešno grade svoje karijere na ruskom tržištu. Međutim, deluje da ste maltene jedini naš glumac koji se ostvaruje u Holivudu. Smatrate li svoj uspeh utoliko većim?
– Ne bih želeo da se poredimo. Miloš Biković postiže vanserijski uspeh u jednoj od najvećih svetskih kultura i na dobrom je putu. Mnogo radi na sebi, intelektualac je za primer i čak planiramo da sarađujemo. Između nas je deset godina razlike pa ne bi bilo u redu da se poredimo.
Ne treba vas porediti, jer ipak Holivud ništa ne može da zameni. Slažete li se? Da li ste vi sada Novak Đoković naše glumačke scene koji nas predstavlja u svetu?
– Neko mi je nedavno rekao da sam trenutno najpopularniji srpski glumac na svetu. Spletom okolnosti, američke filmove gleda čitava planeta, dok to nije slučaj s nekim drugim produkcijama. Ali to je već politika. Mi imamo brojne ekstremno uspešne ljude u Holivudu samo što se za njih nije dovoljno čulo jer rade iza kamere. Ne bih govorio previše o sebi u tom kontekstu, mislim da treba proslaviti uspeh svakog našeg čoveka – matematičara, sportiste, glumca...
Premda vi jeste imali zapažene uspehe u Americi i ranije, imajući u vidu šta vam se sve danas dešava, gledate li na to kao na novi životni početak u četrdesetim?
– Ovo je novi nivo, ne bi baš mogao da bude početak. Ipak, ovo jeste sledeći nivo i očekujem da će uslediti vrhunske stvari. Međutim, kao što sam rekao svojoj Ivani i roditeljima, čak i kada bih sad prestao da se bavim glumom, ja sam već dovoljno uradio u svojoj karijeri. Znate, predivno su mi se posložile zvezde. Postoje ljudi koji se podjednako krvavo bore pa opet ne uspeju.
Nedostaju li vam Srbija, roditelji, prijatelji?
– Mnogo mi nedostaju. Evo, pre ove posete, u našoj zemlji bio sam pre godinu dana. Ne znam kako sam izdržao tu odvojenost i verovatno mi je najteže pala od svega drugog. Interesantno, pored te emotivne veze koju imam prema roditeljima i okruženju, nedostaje mi i naša hrana. Kao da ne jedem dok ne dođem ovamo. Tamo samo preživljavam koristeći namirnice, ali ja tamo ne jedem u pravom smislu te reči.
Šta vam govore roditelji zbog svega što vam se dešava i da li ponekad “zakukaju” da ih češće posećujete?
– Beskrajno su ponosni na ono što postižem i to im daje kiseonik, govori im da je vredeo sav moj trud. Ono zbog čega sam presrećan u čitavoj ovoj priči koja mi se događa, nije ni novac, nije ni život u Americi, već upravo to što su moji roditelji ponosni na mene i što vidim da im moj uspeh daje želju i volju za životom. Ne postoji nikakva nagrada koja može da nadmaši to osećanje.
Ponosni su oni, ali i vaša supruga Ivana, s kojom ste se venčali prošle jeseni. Šta vam je ona rekla?
– Pošto je ona takođe glumica, dobro zna i razume sve što podrazumeva ovaj posao. Njena podrška uvek je bila maksimalna u svakom smislu. Takođe, ja nju podržavam na svakom koraku. Sada je dobila agente i papire i slede neke veoma važne stvari za nju, a veoma mi je drago zbog toga. Želim joj da iskaže svoj talenat do kraja i iskoristi svaku priliku koja joj se ukaže na tom putu.
Ipak, verovatno vi trenutno imate više obaveza od nje. Kako vaš odnos funkcioniše usred čitavog haosa u kojem se nalazite?
– U većini situacija, Ivana je uvek sa mnom. Mislim da to i jeste suština partnerskog odnosa. Kada i ona krene da radi sve te velike stvari koje je očekuju, ja ću biti uz nju. Trudićemo se da uskladimo zajedničko vreme kada obaveze pogode i njen i moj raspored, ali i to ima svoju draž. Najvažnije je da ima šta da se radi, a lako ćemo se dogovoriti za sve. Ona mnogo voli Ameriku, a i nju ljudi tamo vole, što je veoma bitno.
Kako izgleda vaš prosečan slobodan dan u Los Anđelesu?
– To pitanje sam često dobijao, a teško mi je da na njega odgovorim jer meni nijedan dan tamo nije isti. Nemam stalan posao od devet do pet, pa to sve dosta varira. Trudim se da budem fizički aktivan koliko god mogu pa mi svaki dan počne treningom. Ili makar prošetam, čisto da probudim telo. U Los Anđelesu vlada kult lepote i savršenog izgleda, mada, s druge strane, tamo stalno vozite i ne krećete se dovoljno. Kada ne radim, imam čitav dan pred sobom pa odem na plažu, a odlično je što taj grad ima najbolju klimu na svetu, pa je temperatura cele godine između 20 i 30 stepeni. Los Anđeles ima toliko toga da vam ponudi. Često idem s prijateljima u bioskope, na koncerte, večere.
Da li vam je “legao” mentalitet američkog naroda?
– Imam divne američke prijatelje, mada u svakom žitu ima kukolja. To su ljudi koji na potpuno drugačiji način vode život, nisu opterećeni dnevnopolitičkim pitanjima, imaju dobar standard i ne zanima ih ono što ih se direktno ne tiče. Treba imati u vidu da je ta zemlja sastavljena od različitih nacija pa nisam sklon generalizacijama.
Uglavnom se družite s ljudima iz sveta filma, kakav ste odnos uspostavili s kolegom Rajanom Rejnoldsom?
– Imamo čisto poslovnu komunikaciju. Pošto on živi na suprotnoj obali, u Njujorku, ne stižemo mnogo da se viđamo. Jednostavan je, normalan, veliki šaljivdžija. Visok je kao ja, perfektno je građen, šarmantan i sećam se da sam imao tremu kada sam ga upoznao. Najveće zvezde obično su najnormalnije, mada ima i neviđeno bahatih ljudi, koje neću imenovati, i teško je posmatrati kako se ophode prema ljudima.
