Glumac čiji su stavovi podelili domaću javnost ističe da ne želi da se bavi politikom, već da svoj uticaj iskoristi u humane svrhe, da se odlično oseća u svojim godinama i kako je naučio da je u životu najvažnije birati ljude kojima ćete pokloniti vreme
Ako je put do pakla popločan dobrim namerama, onda je glumac Sergej Trifunović (46) svoju životnu trasu stavio na nezgodan kolosek. Ko bi rekao da tako mora biti kada je osnovao humanitarnu fondaciju „Podrži život“ pre više od četiri godine i omogućio da ljudi dobre volje SMS porukom na broj 5757 pomognu lečenje bolesne dece. Mada za to jeste dobio brojne pohvale, istovremeno je sve snažnijim izražavanjem svojih društvenih kritika na socijalnim mrežama izazvao revolt onih koje njegova dobrota nije „kupila“. Kako se to desilo da intervju o životu našeg proslavljenog glumca danas ima najmanje veze sa glumom? U nekom trenutku, svesno ili nesvesno, postao je asocijacija za nešto drugačije teme, iako se on ne slaže s takvim utiskom. Zato je razgovor zakazao u pozorištu. Šalje poruku svima koji su zaboravili – to je i dalje njegov život. Mada je po 150. put izveo predstavu „Voz“ u Zvezdara teatru, preslišava se i šali se da je zapravo njegov glumački partner Voja Brajović taj koji nikako da ga zapamti. Sedimo na pozorišnim daskama, ali cvrkuti Tvitera još uvek odzvanjaju.
Ne dajete mnogo intervjua, ali to vas ne sprečava da gotovo svakog dana budete na nekoj naslovnoj strani, mahom u negativnom kontekstu. Kako se osećate zbog toga?
SERGEJ TRIFUNOVIĆ : Ne dajem intervjue jer ne dobijam previše poziva, da budem iskren. Jasno je da me ne možete očekivati u određenim medijima, a nakon što su kupljene još dve televizije, očigledno se dodatno smanjuje medijski prostor u kojem bi neko poput mene imao šta da kaže. Međutim, kontekst o kojem govorite ne doživljavam kao negativan. Kako može biti negativno kada neko spase toliko dece? Nađite mi jednog, od svih onih koji su takvu atmosferu o meni kreirali, da je spasao makar jedan život. U poređenju s njima, ja ne mogu biti negativac.
Ipak, sigurno nije lako biti izložen takvom pritisku. Da li ste ikad pomislili „šta mi je sve ovo trebalo“?
S. T. : To za mene nije pritisak, već ujed komarca, koji pritom i ne svrbi. Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka životinja pokaže svoj trag. Ja samo bacim udicu, a oni se pecaju. Nisam pomislio to što navodite, jedino sam zažalio što se nisam rodio negde drugde.
Da li vaši društveno angažovani istupi utiču da vas javnost sve više percipira kao političkog aktivistu umesto kao glumca i umetnika?
S. T. : Tako verovatno razmišljaju ljudi koji ne dolaze u pozorište i ne gledaju filmove. Sebe vidim kao glumca, nikako kao političku ličnost, niti imam želje da se time bavim. Samo želim da doprem do mladih i poručim im da država postoji da bi služila nama, a ne mi njoj. Ne želim da budem politički angažovan, ali socijalno jesam.
Mnogi vole da s vremena na vreme učine neko dobro delo, ali vi ste otišli korak dalje i osnovali fondaciju „Podrži život“. Šta vas je motivisalo na to?
S. T. : Počelo je kada sam iskoristio gostovanje u onoj glupoj emisiji „Veliki brat“ da pozovem dobre ljude da umesto glasanja za takmičare pošalju SMS za lečenje jednog bolesnog deteta. Za samo četiri dana od tog trenutka prikupljeno je milion dolara i onda sam shvatio kolika je to snaga i da samo treba sistematizovati želju drugih da pomognu. Bio sam taj koji će to uraditi i to je bila čitava moja uloga u svemu tome. Ponosan sam što smo od tada zajedno spasli desetine dečjih života.
Dogovarali smo ovaj razgovor još dok je mali Dušan Todorović bio živ. U kojoj meri dozvoljavate sebi da lično proživite drame svih tih porodica i kako se nosite kada neko od te dece izgubi svoju bitku?
S. T. : Ne unosim se previše, jer sam retko koje od te dece uopšte upoznao. Ne dozvoljavam sebi da se vežem za njih. Bio sam na prvom rođendanu deteta za koje sam znao da neće dočekati drugi. Bilo je to na Onkološkoj klinici. To je možda najtužnija slika koju sam doživeo u celokupnom bavljenju humanitarnim radom. Znate da gledate u jednu kiflicu za koju je izvesno da neće moći da izdrži, i zbilja nas je napustilo posle desetak dana. To je veoma teško. Međutim, takve situacije nisu me pokolebale u onome što radim, naprotiv, motivisale su me da nastavim dalje.
Utisak je da previše vaših kolega glumaca kuburi sa zdravstvenim stanjem te su nas mnogi, nažalost, prerano napustili. Vama se dogodilo da vam pred sam početak predstave pozli na bini. Šta je to u vašoj profesiji?
S. T. : Istina, imali smo lošu godinu ili čak nekoliko prethodnih, ali možda sad u Americi neko intervjuiše nekog muzičara i postavlja mu isto pitanje. Ne treba generalizovati. Smrt je neminovnost. U mom slučaju nije to od glume, mene ova umetnost može samo da izleči. Dogodio mi se zamor materijala, a uz to i virus koji je tada vladao. Moj slučaj bio je, kao i sve drugo, prenapumpan u medijima. Moje zdravstveno stanje trenutno je fantastično, jak sam kao čelik. Posao mi možda jedino otežava organizaciju ličnog vremena.
Kako ga provodite?
S. T. : Volim da meditiram, dosta čitam, vozim bicikl, snoubord, družim se s prijateljima. Počeo sam da izbegavam mesta s puno gužve i nepotrebne buke jer me zamaraju.
Ima li tu vremena za ljubavni život?
S. T. : Ima, ali znate da nikada nisam govorio o intimi. Ne mogu vam odgovoriti da li imam partnerku, ali znam šta ćete me dalje pitati i odgovor je da – planiram porodicu.
U septembru ste napunili 46 godina, kako se takvi planovi uklapaju s tim brojem?
S. T. : Pitajte mog dedu, on je svog poslednjeg sina napravio sa 56 godina, tako da valjda ima vremena i za mene. Osećam se vrlo dobro u svojim godinama, čak bolje nego ikada.
Šta ste u njima naučili?
S. T. : Da više cenim svoje vreme i da izaberem s kim ću ga provoditi. Lakše selektujem ljude koji mi prijaju, dok onim drugima lakše kažem „doviđenja“. Dosta sam svog vremena izgubio na nebitne ljude i situacije, baš mnogo. Ali svi se mi menjamo i to je dobro, inače s nama nešto ne bi bilo u redu.
Kako biste opisali svoj odnos s bratom Branislavom, ume li da vam sugeriše da nekada malo „prikočite“ i čuvate svoje zdravlje?
S. T. : Mada je zvanično mlađi, volim da kažem da je Bane zapravo moj stariji i pametniji brat. Tu je da mi da mnoge životne savete.
Prišivaju vam imidž „gradske face“, da li ga prihvatate i šta on podrazumeva?
S. T. : Ne mogu da se bavim time kako me drugi vide, to je najuzaludnije potrošeno vreme. Ne mislim da je to moj imidž, niti tačno znam šta to znači. S obzirom na to koliko seljaka ima oko nas, možda sam se lakše izdvojio kao urban lik. Međutim, ja sam zapravo dete odraslo na selu, u provinciji. Mislim da sam zdrava faca. Imam zdrave svetonazore, znam šta je pravo a šta nije, znam kako se treba ponašati prema ljudima, umem da poštujem stvari, da poštujem život, dobrotu, takođe umem da ne poštujem nedobrotu i sve je to veoma važno.
