Direktor „Grand“ produkcije i njegova supruga govore o svom braku, deci koju su izveli na put i tvrde da već kuju planove o tome kakav će život voditi kada reše da se povuku s javne scene
Retko kome pođe za rukom da izgradi pravo poslovno carstvo, po kakvom su danas poznati muzički mag Saša Popović (63) i njegova životna saputnica, pevačica Suzana Jovanović (48). Međutim, nije „Grand produkcija” jedino što ih zaokuplja u životu , tu je i porodica u koju su marljivo ulagali sve ove godine i kojom se danas neskriveno diče. Nju čine njihova ćerka Aleksandra (18) i Suzanin sin Danijel (30) koga je Saša prihvatio kao sopstvenog i večito ga tako i tretirao, ne odvajajući ga nijednog momenta od svoje mezimice. Danas su ta deca već odrasli ljudi za koje se ponosni roditelji nadaju da će nastaviti putem koji su oni prokrčili. U iskrenom razgovoru za „Story“, Saša i Suzana govore o planovima za budućnost i onome što su naučili njihove potomke.
Nedavno je na Prvoj televiziji emitovan serijal o nastanku fenomena koji su izgradili „Slatki greh“ i Lepa Brena, a uspomene su u vama sigurno navirale. Saša, kada pogledate svoju karijeru, da li ste više uživali onda kao izvođač ili danas kao producent?
Saša: Doba „Slatkog greha“ najlepši je period mog estradnog delovanja i rada. To ne može da se ponovi jer više nemamo veliku državu kao tada. Bili smo miljenici svih entiteta, država, neverovatno lepo primljeni na svim stranama. Danas sam i dalje u estradi, doduše u drugačijem poslu, ali zaista ga obavljam sa istom predanošću i ljubavlju.
Suzana, mnogi kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja ga bodri i pruža mu snagu, ali i obrnuto. Slažete li se s tom konstatacijom?
Suzana: Mislim da sam svojim prisustvom, pojavom, time što sam ga u svakom smislu podržavala kao supruga, dokazala tu tvrdnju. Ponosna sam što imam takvog genija pored sebe, a na početku nisam nisam bila ni svesna za koga sam se udala. Međutim, kako su godine prolazile, živeći sa Saletom, shvatila sam koliko je on poseban. On planira po 20-30 godina unapred i zna šta će se tada dogoditi. Ponosna sam što je takav čovek i smatram da bi ga trebalo klonirati. Danas proživljavamo naše zlatno vreme. Saša je sada ostvaren muškarac koji tačno zna šta želi i sve je postavio na svoje mesto.
Ipak, da li vas breme ovog posla ponekad umori, jer čini se da je čitava produkcija na vašim plećima? Razgovarate li o Sašinom skorašnjem penzionisanju?
Saša: Mislim da me ovaj posao na neki način i održava. Kada odete u penziju, imate utisak kao da više nikome niste potrebni. Umor osećam ponekad, ali mi svake godine imamo ogromne audicije, ovo je veoma velika produkcija i to je neminovno. Kada dođe do zamora, kažem da više neću da radim i onda odem 15 ili 20 dana na odmor, dok se ponovo ne zaželim posla.
Suzana: Sale stalno priča o tome kako jedva čeka da ode u penziju i odmori se od obaveza, ali ja mu onda odgovorim da se on nikada neće penzionisati. Uvek će raditi, makar i od kuće, iz fotelje, telefonom. Pravi je radoholičar, ne zna da sedi, ne drži ga mesto. Takav je, to je ta energija. Da on sutra sedi u nekoj bašti, pije kaficu i čita novine s drugim penzionerima, to nećete videti.
Kako izgleda vaš odmor?
Saša: Suzana i ja kupili smo prošle godine kuću u Opatiji, a tamo već godinama idemo na odmor. To je vreme za nas kada „punimo baterije“. Suzanin sin Danijel ima 30 godina, Aleksandra će u martu napuniti 19, i više neće ni da idu s nama. Sada već kažu: „Idite vi matori tamo, mi ćemo na drugu stranu“, što je sasvim normalno i logično za tu generaciju.
Suzana: Sada smo najviše zajedno. Prestala sam aktivno da pevam i posvetila se porodici. Kada se Aleksandra rodila, nešto malo posle onog bombardovanja, poželela sam da ostanem kod kuće i preuzmem ulogu majke i domaćice i nikada nisam zažalila. Kada vidim kako danas funkcionišu stvari na terenu, mislim da me je Bog sačuvao od nekih loših stvari. Ne bih svoj mir menjala ni za šta na svetu.
Ne krijete veliku želju da vaš biznis sutra produže vaši naslednici. Kakvi su izgledi da se to dogodi?
Saša: Za dve godine, američka kompanija „Junajted grupa“ preuzeće stopostotno vlasništvo nad „Grandom“, ali ja ću i dalje biti na njegovom čelu. Naša deca već su deo te priče i naravno da bih voleo da produže moju zaostavštinu, ali videćemo još na koji način.
Suzana: Saša bi bio najponosniji da Aleksandra nastavi njegovim stopama. A koji roditelj ne bi voleo što je njegovo dete nastavilo njegovu viziju? Moj sin Danijel već je u tome, završio je SAE u Ljubljani, dakle, već je inženjer zvuka, dok je Aleksandra naklonjenija dizajnu. To bi mogao da bude vizuelni dizajn, za fotografiju ili scenu, ali ona se još traži pa ćemo videti šta će odabrati.
Oni su već odrasli ljudi, kakav odnos imate sa svojom decom?
Saša: Imamo dobru decu i nema potrebe da budemo strogi. Dane je divan dečko, a Aleksandra je dobro, skromno dete i ne sećam se kada smo Suzana ili ja morali da vičemo na njih. Tolerantni smo, razumni i brzo nađemo zajednički jezik. Mislim da smo ih mi lako odgajili. Tokom odrastanja, oni su shvatili kojim se poslom bavimo i to su prihvatili s razumevanjem, što je veoma bitno. Recimo, Aleksandra je imala pet-šest godina kada je Suzana još išla na turneje, a ja sam po ceo dan bio u „Grandu“ i radio emisije. Međutim, imam utisak da naše tadašnje odsustvo nije uticalo na njih i da smo ih prilično lako odgajili, ali i dobro vaspitali.
Suzana: Aleksandru učimo da veruje svojim instinktima. Završila je četvrtu godinu srednje škole i sada treba da odluči koji će fakultet upisati, ali verovatno nešto u vezi s dizajnom. Svi joj govorimo da je najvažnije da izabere ono što će voleti da radi, da ne sluša ni mamu ni tatu, ni brata ni drugarice. Jer, ako sutra to ne bude volela, kriviće sve nas. Mora sama da oseti, da voli, kao što je njen otac posvećen i maksimalno predan svom poslu. On ne staje, non-stop je u desetoj brzini i ne mogu da verujem koliko ima energije. Ponekad i ja posustanem i kažem: „Sale, ne mogu više, nemam snage“, ali on kaže: „Ne, idemo dalje“.
