Saša Milošević Mare: Suprugin i moj odnos krunisan je dolaskom sina

28/01/2018 | 21:30

Kompozitor otkriva da je Ksenija imala razumevanja za njegov prethodni život i kako je bez pretencioznosti izgradila veoma lep odnos s njegovim starijim naslednicima

Svi koji prate takmičenje “Nikad nije kasno” imaju utisak da kompozitoru i aranžeru Saši Miloševiću Maretu (49) nisu svojestvene emotivne amplitude. Nikad ga nismo videli da je izgubio živce niti da je “pao u sevdah”. Kad mu to ispričate, reći će vam da i njegovi najbliži smatraju da spada u stabilnije ljude, ali da i te kako ume da bude i euforičan i izrazito emotivan. Međutim, već sledećeg trenutka naglasiće vam da kad prihvatite odgovoran posao, a on predsedavanje žirijem tako doživljava, do izražaja ne sme da dolazi samo vaša ličnost već i profesionalnost. Budući da emisija “Nikad nije kasno”, na Prvoj televiziji, asocira na malo “ozbiljnije” godine, a da on ove godine slavi jubilarni, pedeseti rođendan, razgovor smo počeli pitanjem da li ima utisak da se nalazi na prekretnici.

– Imam specifičan odnos prema godinama, jer sam se sa trideset pet osećao mnogo starijim nego sada. Verovatno su na to uticale životne okolnosti u tom periodu, a i moj odnos prema životu znatno se popravio u poslednjih desetak godina. Shvatio sam da ću trajati i biti to što jesam sve dok se budem trudio da tako i bude.

Da li je za to zaslužna supruga Ksenija, koja je trinaest i po godina mlađa od vas?

– Njeno prisustvo u mom životu ima izuzetan uticaj, ali je presudno moje dolaženje do zrelosti. Zasluge za to što me godine ne umaraju, već ih dočekujem s radošću, imaju i moja tri sina. Dok ih gledam kako idu iz jedne u drugu fazu svog odrastanja, znam da imam mnogo razloga za radovanje, jer su to tri sjajna dečaka.

Sinovi koje ste dobili u svom prvom braku sada su na kraju tinejdžerskog perioda, a Vanja je još uvek mali.

– Ognjen ima sedamnaest godina, Luka uskoro puni trinaest, a Vanja ima tri i po. Mislim da je u vaspitanju najvažnija doslednost, a ja se svojih načela držim podjednako kod sve trojice. Osnovu našeg funkcionisanja čini ljubav koju jedni drugima pružamo. Kada me s njima vidi neko ko mi je prethodno rekao: “Šteta što nemaš ćerku, ne znaš kakva je to ljubav”, odmah shvati da ta priča nema mnogo smisla. Svi smo mi prave maze, a i sam sam tako odrastao. Upravo ta razmena ljubavi čini nas jačim za život koji nas napolju čeka.

Da li se dobri odnosi između supruge i dece iz prvog braka grade ili se, jednostavno, dese ako čovek ima sreće?

– Ne mogu reći da nisam radio na tome. Srećan sam što je Ksenija uvek imala razumevanja za moj prethodni život iz kog, hvala Bogu, imam dva sina. Lagano je, bez pretencioznosti, izgradila veoma lep odnos s njima. Ognjen i Luka prvo su nju potpuno prihvatili, a onda i brata, kog su i priželjkivali. Vanja je uneo opšte olakšanje u naše odnose. On je, bukvalno, dete ljubavi koje raste okruženo ljubavlju.

Na šta mislite kada kažete da je Vanja doneo opšte olakšanje?

– Sve je zaokruženo, a pre svega, Ksenijin i moj odnos krunisan je jednim divnim dečakom. Jednostavno, sve je došlo na svoje mesto.

Vanja, još kao vrlo mali, obožavao je da sluša koncerte Nemanje Radulovića i Betovenovu “Petu simfoniju“. To je neobično, čak i kad se ima u vidu da mu je mama violinistkinja i pevačica, a tata kompozitor.

– Imamo video-snimak na kome jednoipogodišnji Vanja diriguje tokom cele Betovenove “Pete simfonije”. Zna sve akcente i stavove. Naravno, nismo ga tome učili, ali ga je Ksenija vodila u filharmoniju da, kao i tolika druga deca, vidi “gde mama radi”. Koncerti Nemanje Radulovića za njega imaju posebnu draž, jer ga zna otkad se rodio, a na tim snimcima vidi i mamu i tetku, pošto obe s njim nastupaju po svetu. No, budući da prekomerna konzumacija bilo čega nije dobra, s vremenom smo počeli da mu smanjujemo dostupnu “količinu” klasične muzike. Ipak, najinteresantnije je to što je Ksenija s Nemanjom snimila “Zajdi, zajdi” kada je bila u devetom mesecu trudnoće. Pri svakom ponavljanju, sviralo se i pevalo sve iz početka, a savršenim su smatrali tek dvadeset peti snimak. Posle dve godine, Vanja je na Jutjubu čuo baš tu pesmu. Prvo je vrlo strpljivo slušao mamu kako peva, a onda su mu potekle suze radosnice.

Jednom ste rekli da ne biste voleli da sin nasledi od vas tvrdoglavost. Da li njen intenzitet godinama raste ili opada?

– Ljudi s vremenom možda postaju blaži, a verujem da je to u skladu sa stepenom njihove ostvarenosti na raznim poljima. Međutim, u nekim trenucima tvrdoglavost prelazi u bandoglavost ili, još gore, zadrtost. Mnogo sam vremena izgubio upravo zbog tvrdoglavosti, zato što nisam bio spreman da priznam neke svoje greške.

Kako Ksenija reaguje na vašu tvrdoglavost?

– I te kako je razume, jer je i ona takva, samo što je kod nje tvrdoglavost prerasla u upornost.

Pretpostavljam da vam intuitivnost, koja se takođe nalazi na vašoj “listi osobina”, mnogo više koristi?

– Teško je odrediti granicu između iskustva i intuicije. Veliko iskustvo daje svojevrsnu vidovitost, jer se neke životne situacije ponavljaju. Odmalena sam bio vrlo zainteresovan za ljude. Ko god je hteo da neko svoje iskustvo ili vraćanje u prošlost podeli sa mnom – smatrao sam to privilegijom. Nastojim da i deci objasnim koliko su tuđa iskustva dragocena. Ne moraš uvek ti da lupiš glavom u zid i to svom snagom.

Da li ste prema Kseniji, bar na početku veze, imali savetodavan stav, jer ste iskusniji?

– Nikada, jer je ona uvek bila veoma zrela. Vrlo mlada počela je da živi sama, a u stalnom radnom odnosu je od svoje šesnaeste godine. Kada smo se upoznali, već je bila “gotov čovek”, a činjenica je da često slično mislimo ili reagujemo. Budući da nismo svadljivi, nas dvoje u tri reči rešimo nešto što bi za nekoga predstavljalo veliki problem. Lagano donosimo zajedničke odluke, pre svega zbog velikog uzajamnog poverenja.

U intervjuu za “Story” rekli ste da je za sreću potrebno da se čovek dobro slaže sa sobom. Delujete kao osoba koja je to uspela da postigne?

– Uvek mi je krivo kad vidim da neki moj blizak prijatelj ili prijateljica ima problem s nalaženjem partnera, a znam da je divna osoba. Kažem im: “Moraš prvo da se ti zaljubiš u sebe, pa tek onda možeš očekivati da to uradi neko drugi, a da bi se to desilo, treba da budeš u skladu sa samim sobom.” Moj posao je samački, jer ne mogu da pišem pesme ili bilo šta drugo u društvu ili gledajući televiziju. Uradio sam i pozorišni komad i sinopsis za film, a polako spemam i knjigu poezije. Za sve to su bili potrebni sati i sati provedeni u dobrom društvu – sa sobom.

Brankica Treskavica Luka Šarac, Antonio Ahel/ATA Images

Još iz rubrike