Poznata televizijska autorka i voditeljka otkriva kako je prevazišla sve iluzije iz mladosti i pronašla svoju meru sreće koja se ne zasniva na očekivanjima okoline i ne zavisi od emocija njenog partnera, već isključivo na sopstvenim potrebama i željama
Autorka i voditeljka emisije “Magazin in” Sanja Marinković (43) pripada plejadi javnih ličnosti koje su svoju karijeru gradile na marljivom radu, a ne "prodajući" svoju intimu. I mada već sedamnaest godina strpljivo sluša svoje goste koji joj pričaju o najtananijim emocijama, atraktivna brineta tek sada je odlučila da otvori svoju dušu i progovori o stavovima i osećanjima koja je vode kroz život. U svojoj drugoj knjizi "Moja mera sreće", Sanja je sa čitaocima podelila mnoge detalje iz svog života i dala recept za harmoničan i ispunjen život. Gde između poslovnih i privatnih obaveza nalazi vreme za sebe, koje iluzije iz mladosti su je najskuplje koštale i zbog čega brak smatra prevaziđenom institucijom samo su neke od tema o kojima smo razgovarali s njom.
Od prošle nedelje je u prodaji vaša knjiga “Moja mera sreće”, gde između poslovnih i porodičnih obaveza i društvenog života pronalazite sopstvenu dozu sreće?
– Knjiga je svojevrsna antologija mudrih i duhovitih izjava najpoznatijih ličnosti našeg javnog života, ali i moja poetična i surovo iskrena ispovest iz ugla novinarke, majke, supruge, prijateljice, žene koja je pokušala da pronađe svoju meru sreće. Inače, ona se menjala od devojačkih iluzija do mera sreće koju prihvatam danas kao zrela žena. Imala sam privilegiju da za proteklih sedamnaest godina slušam o ljubavi, braku, patnji i sreći od najpametnijih ličnost s naših prostora i to sam ispisala na ovih dve stotine strana i poklonila svim ženama koje su hrabre da priznaju da žele nešto više od života.
Između korica nalaze se mnoge mudre izjave gostiju vaše autorske emisije, jeste li tokom pisanja knjige evocirali uspomene na minuli rad?
– Muško-ženski odnosi, brak, razvodi, seks možda za neke jesu prozaične teme, ali kada pogledate istini u oči, svi smo mi srećni ili nesrećni, u zavisnosti od toga koliko imamo ljubavi i razumevanja u porodici, s prijateljima i na poslu. “Magazin in” je emisija koja govori upravo o tome i uz koju sam i ja nesvesno sazrevala i menjala se, a u knjizi “Moja mera sreće” reč je i o tome. Shvatila sam s godinama kako treba da prestanem da slušam rođake, komšinice i zlurade koleginice i prihvatam svoju dnevnu dozu gorčine, a to sam poručila i budućim čitateljkama moje knjige. Možda je hrabro od mene što sam bila surovo iskrena, emotivna i poetična u svojoj ispovesti, ali sam sigurno bila poštena kada sam odlučila da sve priznam. Naučila sam i da su igre seksa i moći uzbudljive sve dok maestralno vladamo svojim srcem i svojim egom, naučila sam i da ne blistaš samo na početku ljubave veze već i na kraju kada shvatiš da ti je najlepše u svojoj koži.
Gosti “Magazina in” daju mnoge savete gledaocima o raznim životnim temama. Primenite li nekada njihove savete u sopstvenom životu?
– I publika i ja volimo da na teme koje čine život slušamo goste koji iskreno pričaju o proživljenim emocijama, a ne o nepostojećim. Tako od 2000. godine, iz sezone u sezonu, najveće poštovanje ukazali su mi gosti koji su otvoreno govorili o svojim najskrivenijim tajnama, o tome kada su bili voljeni ili nevoljeni, o tome koje su svoje dečačke ili devojačke snove ostvarili, o tome kako su se trudili da promene svoj život ili je život sticajem okolnosti promenio njih. Uvek s drugačijim karakterom, osmehom i stavovima pričali su mi i pričaju o svojim novim iskustvima i istinama koje ostaju zapisane u mojoj podsvesti. Verujem da su uticali i na mene da danas ne želim i neću da podnesem naknadnu iskrenost.
Niste javna ličnost koja rado deli intimu, hoće li vaši gledaoci imati priliku da u knjizi “Moja mera sreće” shvate ko je i kakva je Sanja Marinković kada se kamere ugase?
– Verujem da će pubika biti iznenađenja delovima u kojima iskreno pišem o svojoj meri sreće, ali i da će im se baš ti delovi najviše svideti. Za moju surovu iskrenost u knjizi zaslužna je i moja prijateljica Vesna Dedić koja mi je dala “vetar u leđa” da zakoračim u svet pisane reči i budem u ovoj knjizi slobodna i svoja. Verujem da sam uspela.
Možete li za sebe da kažete da ste skrojili život po svojoj meri ili, ipak, postoji “kamenčić u cipeli koji vas žulja”?
– Iskrenost, spremnost da se šalim i na teške teme koje mi ispunjavaju svakodnevicu, poverenje koje imam u najbliže i oni u mene, to su vrline koje me krase danas kao ženu kojoj lete četrdesete. U knjizi sam pisala o svojim proživljenim emocijama, a ne o nepostojećim. Čitateljke će se složiti da svaka od nas, kada se pogleda ujutru u ogledalu, ima nešto što joj kvari odraz sreće i zadovoljstva koji priželjkuje. Nekada su to loše misli, loš dan koji nas čeka na poslu ili s porodicom, ali smo, takođe, sklone tome da kada je najlepše kod kuće, na poslu, u životu, tražimo neki kamenčić koji će nam tu sreću pokvariti, iz straha da “ne čuje zlo”. Zavoleti sebe sa svim svojim manama i vrlinama i “iskrojiti” stil života kojim ćete ugoditi pre svega svojim željama i zahtevima, a ne očekivanjima okoline, to je najlepša promena.
Kakve ste sve kompromise morali da pravite da biste vodili harmoničan život?
– Situacija i okolnosti u kojima živimo u Srbiji utiču da ne verujemo u sreću i da pravimo kompromise sa svojim željama i snovima. Uprkos razočaranjima, patnjama, pa i izigranom poverenju, verujem u male sreće, takozvane srećice, koje mi čine život lepšim. Mnogo praštam i tolerišem i u poslu, i u ljubavi, i u životu i uvek me to skupo košta. Da li se to uči s godinama ili je stvar karaktera, ne znam, ali znam da su kompromis izmislili licemeri i dvolične žene koje je je sramota da priznaju da se žrtvuju, praštaju i tolerišu pojave za koje nisu ni slutile da će biti deo njihovog života. Ja se ne stidim da kažem da sam praštala i partnerima, i prijateljima, i sebi, a praštam i danas i osećam se odlično.
U kakvim iluzijama ste živeli kao tinejdžerka, a u kakvim kao mlada i poslovno uspešna devojka?
– Često sam se pitala da li žene ostare onda kada sve svoje devojačke snove ostvare ili onda kada shvate da su malo tih snova ostvarile. Ponekad se osećam privilegovano što sam većinu svojih snova ispunila, ali i što nemam strah i imam miran san. Kao tinejdžerka obećala sam sebi da nikada neću zanemariti svoju porodicu, prijatelje i sebe ma koliko mi uspeh, nagrade i aplauzi bili hrana za dušu.
Postoje li iluzije koje danas gajite o životu?
– Sa svojim iluzijama iz mladosti na vreme sam završila i shvatila da nije pametno sreću graditi u zavisnosti od raspoloženja i emocija partnera. Možda me ni duša ni srce ne bole baš zbog toga što nikada zbog ljubavi i braka nisam zanemarila svoje prijateljske i porodične odnose. Nisam bila od onih žena koje su imale prevelika očekivanja od drugih, već sam i u ljubavi i u poslu bila skromna, požrtvovana i svesna sebe i svojih mogućnosti. Trudila sam se da budem savršena, a vreme će pokazati gde sam posustajala i možda nisam uspela da ispunim ni svoja, a ni očekivanja drugih.
Koji su najteži ljubavni problemi sa kojima ste se suočavali?
– Emocije su nešto za šta se ne pita naša glava, već srce. Činjenica da sam više puta imala temperaturu zbog ljubavnih jada, a ne napornog rada, govori vam da sam svaku svoju ranu na srcu i u duši pošteno odbolovala i izlečila. Žene se različito ponašaju u braku i ljubavi, muškarci isto, i gotovo da ne postoji niko od nas ko je bezgrešan i ko nije dodirnut izdajom ili prevarom, bilo kao žrtva ili kao krivac. I ja sam od onih koja je bila i voljena i zaljubljena i varljiva i povređena, ali sam se uvek borila za ljubav i bila svesna da brak nije isto što i zabavljanje, ali i uverena da jedina bezuslovna ljubav postoji između majke i deteta.
Kako ste se suočili sa iskustvom prevare?
– Postoje žene koje nemaju dilemu oko toga da postoje muškarci koji su zaslužili da ih žena prevari. Posle toliko godina razgovora o ovim temama s raznim ženama u "Magazinu In", više nisam pametna i ne mogu da kažem šta je mera sreće za jednu ženu kada je reč o prevari i da li više boli saznanje da vas je slagao i izdao ili to što nema više strasti i što ste vi poželeli da ga prevarite. Bilo je situacija i kada sam ja kuvala ručak jednom, a mislila na drugog, ali i da mladići s kojima sam se zabavljala poveruju da će im život biti lepši i srećniji s nekom drugom a ne sa mnom.
Da li je nakon prevare lakše izlečiti srce ili povređenu sujetu?
– Lažna ljubav ili bilo kakav osećaj da sam voljena ili nisam nisu mi bili potrebni da bih namirila svoju sujetu, već samo svoje srce. Nikada nisam razumela ni žene ni muškarce kojima su ljubavnici ulivali samopuzdanje, hranili sujetu ili bili njihova dnevna doza ljubavi i strasti. Uvek me je intrigiralo pitanje kako se u slučaju prevare ponašaju pametne žene i majke i kako da objasne deci gde je tata kada ga noću dozivaju. O tim temama dušu mi je otvarala publika, ali tek kada se kamere ugase i njihove iskrene ispovesti i dileme imaju posebno mesto u mom rukopisu. Slušajući ih, shvatila sam da je jedina gora stvar od ženske sujete, povređena muška i da su za muškarce zavist i sujeta jači od osećaja sreće i mira u srcu i duši.
Postoje li recidivi prošlosti koje i dalje nosite u sebi?
– Jedno od nepisanih pravila u ljubavi glasi da se nikada ne treba vraćati u prošlost. Žene su sve manje spremne da oproste i prve okreću leđa zauvek. Muškarci vam tu istinu o ostavljanju nikada ne bi priznali. Neke žene imaju sreću da nađu partnera s kojim će uživati više nego što su u porodici kao razmažene devojčice, neke se u braku više trude oko partnera nego oko deteta. Priznajem da sam sve partnere birala srcem, bila spremna da se menjam i zbog njih i zbog sebe i zbog posla, deteta i to činim i danas.
U knjizi savetujete čitaoce da žive po svojoj, a ne po meri okoline, postoje li odluke koje ste u životu donosili zarad porodice ili čaršije, a ne iz ličnog ubeđenja?
– Naravno da ne. Najveća i najznačajnija odluka koju sam donela kada sam se svečano oprostila od devojačkih iluzija, glasila je da ne smem biti nestrpljiva i da ću u svemu imati meru. Tako, na primer, u ljubavi nije bitno samo nekoga osvojiti već i zadržati ga. E, to je umeće ljubavi i najveća sreća. Vreme će pokazati da li sam i ovaj ispit u ljubavi položila po meri svog srca, a ne po odluci matičara i sudije.
Često ističete da je brak prevaziđena institucija i da vam nije doneo ono što ste očekivali, u šta ste se najviše razočarali?
– Na primer, Zorica Brunclik, čija je ljubavna priča sa Kemišom ostvarenje sna mnogih parova na ovim prostorima, nedavno mi je rekla da je tajna dugovečnog braka u tome i da žena nauči da ućuti u pravom trenutku. Eto, na primer, nisam tu lekciju u potpunosti savladala, ali jesam onu da je brak zajednički život, a ne samo zagrljaj i poljubac za laku noć i dobro jutro. Nisam savladala ni onu lekciju glumice Snežane Savić koja je iskreno savetovala da svaka žena, bilo udata ili ne, uvek mora da ima rezervnog udvarača.
Vaš sin Strahinja napuniće u decembru deset godina, kako danas vas dvoje najradije provodite vreme?
– Strahinja je moja najveća ljubav i umeo je da mi zameri što sam ga u jednom periodu zapostavila pišući knjigu za kompjuterom iako sam bila na samo dva metra od njega. Veoma je emotivan, iskren, ume da kaže: “Volim te” i tati i meni svakoga dana po nekoliko puta, grli nas i ljubi bez zadrške i na javnom mestu, što je retko za dečaka koji postaje tinejdžer. Odličan je đak, naučila sam ga da novac nije mera sreće i to je, čini mi se, danas najvažnija lekcija, s obzirom na pogrešne uzore koji se nameću deci. Majčinstvo je najlepši segment mog života.
Da li je on nekada poželeo da ima brata ili sestru?
– Jeste, kao i sva deca, ali je porodica Marinković-Uhrin dovoljno bogata. Moj brat ima troje, Aleksandrov jedno, tako da mu ne manjka ljubavi i pažnje s te strane. Tu su svakoga dana i njegovi najbolji prijatelji Lazar, Peca, Vasilije, Paja, Filip, Relja...
Jeste li svesno odlučili da imate samo jedno dete ili je to bio splet okolnosti? Danas sve više žena rađa u četrdesetim, može li se dogoditi da dobijete još jednu prinovu?
– Nikad ne reci nikad, ali mi lete i lete ove moje četrdesete.
