Rade Šerbedžija: Papučar sam, kao i svi Ličani

Proslavljeni glumac otkriva da je supruga Lenka od samog starta lepo prihvatila njegovu decu iz prvog braka, te veoma uspešno igra ulogu bake i majke svima, kako su svi međusobno jako povezani, ali i da umeju žučno da se posvađaju

Glumac, pisac, pesnik, reditelj, profesor, alas, suprug Lenke (47), otac Danila (46), Lucije (44), Nine (25), Vanje (22) i Milice (20), deda Sergeja (9), Ivana (8) i Anastazije (7), samo su neke uloge kojima se mogu opisati veličanstven život i delo umetnika Radeta Šerbedžije (71). Svoju vrednost pokazao je nebrojeno puta ulogama u domaćim i stranim filmovima i svakoga dana raznim novim projektima samo je potvrđuje. Penzija mu nije ni na kraj pameti i radiće dok god mu um i telo budu sinhronizovani jer, kako kaže, drugačije ne ume. Tako je 26. decembra održao promocija nove knjige „Poslije kiše“, a nekoliko sati kasnije i istoimeni solistički koncert u beogradskom Narodnom pozorištu. Tom prilikom Rade je publici pružio dobru zabavu, divne goste i pregršt finih stihova i autobiografskih priča kojima je publici probao da dočara svoj život i njegov tok pre i posle upoznavanja supruge Lenke i šanse u filmu „Pre kiše“, koji se pokazao kao vrlo značajan za njegovu karijeru.

Kada rezimirate svoj život, da li je više tuge ili radosti?

– Bilo je neizmerno više vedrih dana. Pogotovo u vremenima moje mladosti i lepe zemlje u kojoj sam odrastao i živeo. Mislio sam tada da su svi ljudi oko mene isto tako srećni. A onda su došla vremena teških kiša i oluja koja su donela mnogo nesreće i meni i mojim zemljacima. Uprkos tome, meni se dogodila radost, moja Lenka, a odjednom i film koji se zove “Pre kiše”. I eto, ogrejalo me načas sunce.

Koji su trenuci vaše najveće tuge?

– To su smrti roditelja, rođaka, prijatelja, ali i momenti kada su nastupile sve one nesreće, meni sasvim nepoznatih ljudi, koje su zadesile moj narod, kao i ružne situacije koje se događaju bilo gde u svetu.

Kao mladi voleli ste da trčite po kiši i to je znalo dosta da vas košta. Jeste li s godinama shvatili da to ipak nije dobro za vas?

– Više ne trčim po kiši, ali i dalje volim da hodam ulicama kada ona pada, naravno bez kišobrana. Uostalom, imam šešire koji me štite ceo život.

Da li takav način ponašanja savetujete i svojoj deci?

– Svoju decu bezmerno volim i dajem im silnu slobodu. Obično im kažem da među nama mora da postoji stopostotna iskrenost. Kao i da nema te stvari koja im se može desiti, a da im ja neću pomoći i razumeti ih.

Osim ćerke Vanje, sva vaša deca usmerila su svoja interesovanja ka umetnosti. Kako ste reagovali kada su jedno po jedno donosili odluke da to bude njihov poziv?

– Slegao sam ramenima i složio se s njihovom odlukom. Na svu sreću, i Danilo i Lucija su ostvareni umetnici i zadovoljni su odabirom profesije. A za ove tri tek ćemo videti.

Već neko vreme tri ćerke iz drugog braka ne žive s vama, gde su sada i čime se bave?

– Nina je završila američki koledž u Filadelfiji, nakon toga je radila godinu dana u jednoj filmskoj agenciji u Los Anđelesu. Zatim se doselila u Evropu i radila kao asistent produkcije Gabrijele Tane. Snimali su film Rejfa Fajnsa o slavnom ruskom baletanu Nurejevu. Ima planove da se i dalje bavi filmom. Još se dvoumi između glume i režije. Leti igra Kordeliju u produkciji našeg “Ulysses” teatra na Brionima u kojoj joj oca, Kralja Lira, još uvek glumim ja. Vanja je završila američki koledž u Beču i sada je sa svojim dečkom Filipom u Australiji. Planira da upiše prava. Milica je na čuvenoj Muzičkoj akademiji “Lipa” u Liverpulu, koju je osnovao Pol Makartni. Videćemo šta će od njih biti.

Kada su odlučile da se otisnu od kuće i odu na studije, jeste li ikada strahovali da postoji mogućnost da ih taj svet promeni nagore?

– To je uvek opasnost za današnju decu koja odrastaju u velikim svetskim gradovima. Los Anđeles je u tom smislu jedno od najopasnijih mesta na zemlji. To je i bio jedan od razloga što smo se svojvremeno Lenka i ja s decom vratili u naše krajeve. Nismo želeli da nam devojčice izgube obeležja domaćeg mentaliteta.

Priznali ste da ste blag kao roditelj. Da li ste ikada strogi zarad njihovog dobra?

– Iako smo Lenka i ja dosta blagi prema njima, ponekad znamo da se veoma glasno prepiremo. U tim momentima podsetimo na lica iz nekog italijanskog filma.

Na koji način nadomešćujete njihovo odsustvo?

– Posvetili smo se našim mladim studentima. Mnogo radimo s njima i doživljavamo ih kao svoju decu. Uskoro planiramo da dođemo u Beograd s nekoliko naših studentskih predstava.

Vaše ćerke izrasle su u prave lepotice, prepoznajete li u njima neke svoje osobine?

– Hvala na komplimentu, sve liče na Lenku. Često kod njih prepoznam i neko svoje ponašanje, ukuse ili intonaciju i tada se slatko nasmejem.

Uskoro ćete ponovo biti deda jer vaš sin Danilo očekuje rođenje sina. Možete li nam otkriti ime unuka?

– Ne znam da li mi je dozvoljeno o tome da pričam. Moja snaha Ana veoma je ćutljiva, delikatna, povučena i skromna. Još uvek nema ime.

Mnogo radite, koliko vremena imate za unuke i na koji način ga najčešće provodite?

– Sada su već pomalo prerasli parkove, pa ih vodim u šetnje, restorane, kao i na treninge fudbala i tenisa. Uspavljujem ih pričama i ponekad zaspim pre njih. To su uvek moji najslađi sni, jer me greju njihova topla mala tela.

Kakav odnos vaša supruga ima s njima i s vašom decom iz prvog braka?

– Bez obzira na to što su Danilo i Lucija deca iz mog prvoga braka, mi smo svi jedna familija, a Lenka je svima mama i baka.

Jedan vaš kolega rekao je da se uloge menjaju kako godine prolaze, te on sad češće traži savet od svoje dece. Da li je tako i kod vas?

– Jeste, baš zbog te silne porodične povezanosti, svi se bavimo svima. Često od svoje dece tražim savete. U tome je Vanja najzaposlenija. Ona je neka vrsta mudraca u čitavoj našoj familiji.

Novogodišnji i božićne praznike proveli ste sa familijom, postoje li još neki datumi kada ste obavezno zajedno i to ne propuštate bez obzira na daljinu?

– Slavimo i Uskrse, ali i slave. Naša slava je Sveti Đurađ, popularni Đurđevdan. Ali Lenka i ja na neki naš intiman i skroman način još uvek proslavljamo Prvi maj, kao i 29. novembar.

Imali ste koncert u Beogradu, gde ste doživeli lepe ali i one manje prijatne stvari, koja vam je prva asocijacija na srpsku prestonicu?

– Jedinstveni Beograd, toliko je stvari koje me vežu za taj poseban grad. Ima jedna lepa priča mog drugara Ljube Tadića. Govorio mi je da nigde nije teže uspeti nego u Beogradu, ali kada uspeš, onda si car, svi te poštuju i vole. A znam i neke gradove u kome je sve obrnuto. Lako se uspe, a kada to postigneš, onda si nastradao.

Da li neku numeru na koncertima posebno posvetite svojoj supruzi?

– Na svojim koncertima u Beogradu uvek izvodim pesmu “Filipa Kljajića 32“, koju sam specijalno za nju napisao, kao i “Povratak ratnika”, koju smo zajedno napisali.

Možete li se vratiti u one svoje mlađe godine u Beogradu i trenutak kada ste prvi put ugledali suprugu, čime vas je osvojila?

– Bila je nestvarno lepa i prepametna. Nokautirala me. Još sam u komi.

Stara poslovica kaže da je muškarac glava kuće dok je žena vrat koja tu glavu okreće u ispravnom smeru, da li je i kod vas tako?

– Apsolutno, kao i svi Ličani, ja sam papučar.

Sada vas očekuju premijere filmova, pišete, a nedavno ste dobili poziv Američke filmske akademije da budete njen član. Koliko još planirate ovim tempom da radite, ima li u vašem životu mesta za odmor i penziju?

– Mislim da nikada neću prestati da radim. Sve dok mi je mozak bistar i telo će me slušati. Još igram tenis i pobeđujem, doduše u dublu s mojim partnerom Goranom Bubnjem ili s legendarnim jatovcem Radetom Markovićem.

Imate impresivnu karijeru na kojoj vam može pozavideti svaki balkanski glumac, međutim, na putu do vrha nije sve tako sjajno. Kada vam je bilo najteže?

– To su one godine u Londonu, kada sam počinjao sve sasvim iz početka. To su 1992, '93. i '94. godina.

Kada ste se nakon tih godina iz sveta vraćali na Balkan, jeste li strahovali koliko će se mesta, ljudi i situacije promeniti?

– Da, promenilo se mnogo toga, ali moji brojni drugari i drugarice ostali su isti. Ima toliko adresa u Beogradu na koje s radošću dolazim.

Koliko ste se vi promenili tokom tog perioda?

– Pobeleo sam, nešto od godina a nešto od snegova i kiša kroz koje sam prolazio.