Pročitajte deo priče Vesne Dedić – POČETAK BEZ KRAJA

05/12/2018 | 09:00

Svake srede u magazinu Story čeka vas pravo iznenađenje – deo jedne od fantastičnih priča naših poznatih autora. Kako možete doći do cele priče naći ćete na dnu teksta, ali pre toga, ove nedelje “zavirite” u svet Vesne Dedić i njenu priču “Početak bez kraja”.

Priča o početku … lepša, kraća i radosnija od priče o kraju.

Tadija je ime mog početka.

Priče o početku se pričaju za velikim stolovima sa mnogo ljudi, praćene zvonkim smehom i dodirom ispod stola onoga koji te poljubio na početku priče.

“Nije bilo tako! Ja ću da vam kažem kako je počelo!”- uvek kaže moj muž.

Moj muž se ne zove Tadija.

Priča o početku je kratka jer ne postoje toliko snažne reči koje mogu da opišu sreću početka.

Priča o kraju je beskrajna. Ne zna se ni kada su to dvoje prestali da se ljube, jer ima milion reči koje su jedno drugom rekli, teških i bolnih, pre nego što je zaista došao kraj. Priče o kraju traju dugo i toliko je snažnih i melodičnih reči kojima satima možeš da opisuješ tugu, bol, strah i …molitve koje izgovaraš pijana i trezna, u snu i na javi… Molitve za bar još jedan, novi početak.

Priče o kraju pričaju se za malim stolom, u uglu kafane i prestaju tek kada kelner donese račun i upali svetla. Ne, ne prestaju ni tad. Prestaju tek kada promrzla uđeš u kuću i po plafonu ili sa glavom ispod jorgana potražiš još jednu snažnu reč koja bi opisala bol zbog tog kraja.

U nekom romanu sam pročitala: Mladost je lepa jer ne postoji sećanje. Starost može biti lepa ako ne okrećeš glavu ka prošlosti.

Zovem se Zorana i nisam stara.

Ja nikada neću ostariti jer sa Tadijom uvek imam početak.

A možda ću ipak ostariti, možda i večeras, ako je stvarno kraj?

U ovoj priči moram da okrenem glavu ka prošlosti, jer …kako da vam opišem tugu zbog kraja ako se ne vratim na početak?

Sećanja …filteri koji doteruju slike na kojima je mladost zanosnija nego što je zaista bila.

*

1977.

Početak …naše bake u cvetnim haljinama bez rukava zalivaju cveće u avgustovsko predvečerje. Ulica odjekuje od njihovog smeha dok pevaju tercu kada se na gramofonu vrti Oliverova nova ploča.

Šaka suza, vrića smija, ća je život vengo fantažija, terasa sa muškatlama i dve žene kojima ni jedan trenutak života nije prošao bez ružičastog karminima na usnama.

“Igraj se, nevojo, sa ovon finon djevojčicom! Vidi kako je lipa naša Beograđanka.”- viče Tadijina baka dok seda do moje na terasu.

“Bako! Iman deset godina i ne pada mi na pamet da se igran sa nekon koja još ni u skulu ni posla!”- kaže, i ja uvređena trčim u svoju sobu.

Dugo se klatim na krevetu, a potom posmatram sa prozora mirisne turistkinje od čijih kosa i kože cela ulica miriše na kokos. Stavljam bakin ružičasti karmin i divim se svom odrazu u ogledalu.

Tadija svake večeri čita na terasi stripove o Bleku Steni i Zagoru, a ja zamišljam kako mi baš ON, ne ni Blek Stena, a ni Oliver pevuši, jednom kada porastem – sve nježne riječi svijeta, sačuvao sam za te. I skida mi palcem ružičasti karmin sa usana. To sam videla na jednom filmu pre nego što su mama i tata rekli da taj film nije za mene i da idem da se igram lutkama.

Bakama su leta prolazila u ispijanju bevandi, sećanjima na fešte iz vremena kada su imale tanak struk i nosile  haljine od tila, a meni u čekanju onih popodneva kada bi mene i njega vodile na plažu Bačvice i retkih večeri kada me Tadija pozove da se zajedno igramo ispod palmi u dvorištu zgrade u podnožju Marjana.

Početak je kada smo zajedno otišli u prodavnicu po hleb, a Tadija me branio od podsmešljivog komentara brkatog prodavca u plavom mantilu koji je navaljivao da kažem kruh.

“Ne razumin ća je hleb? Ajme, ti misliš na kruh! Ajde, laka je rič… Reci kruh!”- govorio je unoseći mi se u lice prodavac sa četvrtastom glavom.

Počela sam da se tresem i plačem od straha kada me je snažno uštinuo za obraz! Tada me je Tadija prvi put zagrlio! Uneo se u čevrtastu glavu brkatog prodavca i sa prkosom i besom desetogodišnjaka povikao:

“Zorana je iz Beograda! Tamo se reče hleb! Dajte nan kilo hleba! Kruha! Bread na engleski!”

Držao je svoju ruku preko mog ramena sve vreme dok smo od prodavnice išli ka zgradi naših baka. Poželela sam da brkati prodavac svakog dana viče na mene i da nikada ne izgovrim “kruh” ako će mi Tadija držati svaki put dlan na ramenu.

“Hrabar je i lep kao Blek Stena!”- pomislila sam nameštajući šiške na čelu.

Bile su mokre od avgustovske sparine i neke jeze koju sam imala od kada je Tadija svoj dlan stavio na moje rame.

Kada je u septembru mama iz Beograda došla u Split da me vrati kući znala sam da ću u vrtiću svima pričati o Tadiji.

Kraj leta… Baka pakuje pršutu i sir za mog tatu i iz kuhinje dovikuje mami kako je vreme da rodi još jednu devojčicu kao što sam ja. Sedim na bakinom kauču koji je pre nego što me mama dovela na raspust tapacirala zelenim somotom. Mama me ljubi u kosu i pokazuje na televizoru snimke sa koncerta Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi.

“Tata i ja smo bili tamo! Možda su nas snimili!”

Ispod heklanog miljea na crno-belom televizoru, koji pridržava figurica dva anđela koji se ljube na ekranu, promiču hiljade zaljubljenih parova koji odlaze na koncert. Dugokosi, čupavi i srećni… Mama ustaje i pojačava televizor na refren “Sanjao sam noćas da te nema”.

Vrišti od sreće i uzima me u naručje kada se na ekranu pojavljuje ozarena, sa dignutim rukama ka nebu. Tata je drži na ramenima!

Stidim se mami da kažem da i ja maštam da kao ona jednog dana na Tadijinim ramenima pevam na koncertu iz sveg glasa.

Stidim se i da joj priznam da u vozu za Beograd ne plačem zbog rastanka sa bakom.

*

1984.

Početak… došla sam u Split kod bake  na raspust, a Tadija ispod palme u dvorištu zgrade drži oko struka prelepu Šveđanku.

“Hodi vanka jednu večer i s mojom Zoranom na rivu.”- kaže moja baka dok njegova sa negodovanjem posmatra visoku plavušu u majici bez grudnjaka.

“Ne znan da li teže podnosin ovu inflaciju ili ovu Tadijinu Šveđanku! Javili na radio… I ovog miseca inflacija priko 60%. Sve je skupo!”- rekla je Tadijina baka.

“Inflaciju ćeš preživit, ali ako ti Tadiju ova odvede u Švedsku, tebi života nima.”- rekla je moja baka.

“Vozi motor! Lep kao anđeo! Crna kosa, plave oči! Kakav frajer! Zaljubila sam se, ali me ON ne primećuje!”- zapisujem u svoj dnevnik.

Tadijina baka mi poklanja celu kutiju Tadijinijih stripova sa Blekom Stenom i Zagorom i leto provodim na terasi iščekujući da me bar jednog dana pozove na plažu Bačvice ili da me provoza motorom.

I pored inflacije bake svake večeri ispijaju bevandu, slušaju ća je život vengo fantažija i odlaze na spavanje oko ponoći. Ja na prozoru sve do zore svake noći čekam zvuk motora i posmatram Tadiju kako sa prvim zracima sunca, razbarušene kose i vedar, ulazi u zgradu.

Nikada nije ni pogledao ka muškatlama na mom prozoru, ali me pomilovao po kosi, tačnije razbarušio šiške, kada sam, onda kada su na vestima objavili da je umro čika Duško Radović, recitovala:

Neće biti srećan mnogo

ko na sreću gleda strogo,

ko je meri sa svih strana

i nalazi sreći mana.

Ovu hoće, onu neće – tu ne može biti sreće.

Ne, tu nema sreće.

Ima jedna mudrost stara: i za sreću treba dara,

srećan čovek – sreću stvara!

Neko traži mnogo sreće, i najlepše i najveće.

Bio je kraj avgusta, a moj dnevnik ceo ispisan, kada se Tadija jedne večeri vratio kući pre nego što su bake ispile bevandu. Pozvao me da siđem ispod palme i strčala sam niz stepenice.

“Cilo lito samo čitaš romame! Koga više voliš Zagora ili Bleka Stijenu?”-izgovorio je stavljajući svoj dlan na moje levo rame.

“Bleka Stenu. On je lepši. Ali, nikada ga neću sresti.”- izgovorila sam i nasmejala sam se kada me je poljubio u glavu.

“A znaš koga ja više nikada neću srist? Šveđanku! Islaca ja doma, u Geteborg. Ni se ni pozdravila sa mnom. Ni adresu mi ni ostavila.”- rekao je, i tada sam ga prvi put videla kako plače.

Držao je ruku na mom golom ramenu i ja sam poželela da glavu naslonim na njegovo rame.

Kroz palmino granje posmatrala sam zvezdu i obećala sebi da ću, kada mi porastu grudi, obući istu majicu kao Šveđanka i učiniti sve da zaplače iI zbog mene.

“Hoćeš da te provozam po rivi motoron?”- upitao me.

“Neće mi baka dozvoliti. Pitaj je ti.”- odgovorila sam gledajući molećivo ka terasi.

Moja baka naravno nije dozvolila da me Tadija provoza noću motorom i ušla sam u stan ljuta.

Bilo je tog leta leta još nekih Šveđanki, Dankinja i ostalih strankinja na Tadijinom motoru.

“Više ne plačeš kada odlaze?”- upitala sam ga jedne večeri preko terase.

Nasmejao se i sa slikom tog osmeha tonula bih u san dok se iz njegove sobe uvek čulo nešto sa nove ploče koju je obožavao – Brus Springstin “Born in USA”.

U vozu za Beograd bila sam ljuta. Dok je more nestajalo iza krivina misli su mi opsedale nasmejane Šveđanke, Dankinje i ostale strankinje na Tadijinom motoru.

*

1990.

Početak …mirisna i visoka spuštam plavi kofer, grlim baku i namigujem Tadiji  svesna da mu se pogled duže nego što je pristojno zadržao na mom teksas šorcu.

“Hoćeš sa mnon večeras na rivu?”- izgovara rečenicu koju čekam trinaest godina.

Početak… sedam na njegov motor i belu majicu ispod koje ne nosim grudnjak prislanjam na njegova leđa.

“Znaš čega se pokušavan godinama sitit? One pismice barbe Duška Radovića koju si recitovala bakama kad si bila mala.”- pita me dok ispijamo štok u kafiću na rivi.

Neće biti srećan mnogo ko na sreću gleda strogo, ko je meri sa svih strana i nalazi sreći mana.”- govorim i kao zbog stida krijem pogled i dodirujem svojom dugom plavom kosom njegovo rame.

NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU EKSKLUZIVNO BOOKMATE KORISNICIMA, SAMO U ELEKTRONSKOM FORMATU, PUTEM OVOG LINKA

story.rspromo

Još iz rubrike