Popularna televizijska autorka i voditeljka posle godinu dana okupila je svoje ćerke i s njima provela desetak nezaboravnih dana, a nama je otkrila sve o njihovom odrastanju i odricanjima koje je imala kao samohrani roditelj, ali i da je spremna za udaju za dugogodišnjeg partnera Ocomokosa, kao i da se zbog njegovih naslednica odrekla zajedničke imovine
Neuništivi optimizam i zarazni osmeh prva su asocijacija kada se izgovori ime legendarne loto devojke Suzane Mančić (61) koja je već decenijama jedno od omiljenih televizijskih lica. Harizmatična Beograđanka, za kojom i dalje uzdišu mnogi muškarci, nikada nije bila samo lepotica s naslovnih strana, već i jaka žena koja je uvek otvoreno iznosila svoje stavove. Zbog toga je bivala i kritikovana i slavljena, ali kada se podvuče crta, lepa voditeljka i autorka emisije “Suzanin izbor” ima sve razloge da bude zadovoljna žena. Njena starija ćerka Teodora završila je studije i već se udala za američkog biznismena, a Natalija polako završava Akademiju umetnosti i ima velike ambicije. Dok njene naslednice polako staju na svoje noge i kroje sopstvene živote, Suzana, takođe, uskoro planira da izgovori sudbonosno “da” dugogodišnjem izabraniku Simeonu Ocomokosu. Uz osvežavajuće piće, Mančićeva nam je u svom domu otkrila mnoge dosad neispričane detalje iz svoje ljubavi i odnosa sa ćerkama koje je, nakratko, okupila nakon dužeg vremena.
Koliko dugo niste bili na okupu sa ćerkama?
– Skoro godinu dana. Poslednji put kada je Teodora došla u Beograd, ja sam morala da odem na put. Banula je nenajavljeno, želeći da nas iznenadi jer je za nju to recept za sreću. Rekla sam joj da nam više ne priređuje takva iznenađenja jer ja nisam stalno kod kuće pa želim da se organizujem i kada je ona ovde, da stalno budemo zajedno. Ovog puta se to i desilo i odmah smo se osetili kao porodica.
Kako ste provodile zajedničko vreme?
– Dosta smo izlazile s prijateljima, obilazile smo familiju, kao i događaje po Beogradu. Teodora je bila i na Zlatiboru da se vidi sa ocem, a kada je odlazila, shvatile smo da nismo mogle bolje da provedemo zajedničko vreme.
Jeste li vas dve sada više drugarice nego majka i ćerka?
– Uvek smo bile drugarice, toliko smo bliske da možemo o svemu da razgovaramo, ali nastojala sam da sačuvam svoj autoritet kao roditelja. Međutim, daleko od očiju daleko od srca, izgubi se neka nit kada niste stalno zajedno, mada se vrlo lako i vrati.
Da li se Teodora promenila nakon udaje?
– Primećujem da je veoma smirena i srećna, što mi se mnogo dopada jer znači da je zadovoljna i partnerom i brakom. Živi u inostranstvu pa joj nedostaju porodica i drugarice, ali nije preko sveta. Ona i njen suprug za sada žive na nekoliko lokacija u Americi i Evropi i još nisu odlučili gde će pustiti korenje. Navijam da budu što bliže nama, ali biće onako kako njima bude odgovaralo.
Kada se vaš zet pojavio, bili ste nepoverljivi te je morao da vam ispriča sve o njegovom životu, da li je u međuvremenu stekao vaše poverenje?
– Ono se godinama gradi, naročito u odnosu sa zetovima i snajama. Mislim da sam postupila sasvim normalno i rezonski, kako bih savetovala svakom roditelju. Obično očevi razgovaraju s budućim zetovima, ali pošto je kod nas situacija drugačija, morala sam ja da ga pitam – ko si ti, kakve su tvoje namere, čime raspolažeš, šta si radio do sada... Te stvari moraju da se znaju. Ljubav je ljubav, ali život se ne sastoji samo od toga.
Kako se vaš zet snašao u odgovorima?
– Bio je malo zbunjen, možda mi je zamerio ili nije, ali ja sam to morala da uradim pošto sam u tom trenutku bila i otac i majka. Najvažnije je da mi Teodora nije zamerila.
Jeste li često svojim ćerkama bili i otac i majka?
– Uglavnom jesam jer sam se razvela kada su deca bila mala. Teodora je imala četiri godine i ona se više seća tih momenata kada smo bili porodica dok je Natalija bila dvogodišnjakinja. Mislim da je figura oca vrlo važna za decu i da ne treba voditi ratove preko njih, osim ako niste prinuđeni, a ja nisam bila.
Koliko ste se kroz njihovo odrastanje i detinjstvo oslanjali na pomoć supruga, a koliko na sopstvene snage?
– Oslanjala sam se pre svega na sebe, ali bilo je trenutaka kada je trebalo donositi neke delikatne odluke koje su se reflektovale na njihovu budućnost, pa sam tražila njegovu pomoć. To je sve funkcionisalo dok je on živeo u Beogradu, ali se vrlo brzo preselio, tako da nisam mogla da ga jurim na raznim adresama da bih donosila odluke. Srećom, moja majka bila mi je ogroman oslonac, a ubrzo sam upoznala i Simeona koji, daleko od toga da je preuzeo ulogu tate jer moja deca imaju svoje očeve, ali bio je uvek tu da mi skrene pažnju na stvari koje ja ne primećujem. On ima veliko iskustvo jer je odgajio dve ćerke koje su starije te mi je uvek svojim opaskama davao materijal za razmišljanje.
Jeste li i vi nekada njemu davali savete u vezi sa njegovim ćerkama?
– Naravno da ja imam svoje viđenje. Simeon smatra da je najvažnije pokazati ljubav deci dok ja mislim da nekada treba pokazati i zube. Ako je deci sve dozvoljeno, to ih ne vodi ničemu jer neće biti spremna za život. I sama sam se uverila u to, jer kada je umrla moja majka, koja je bila zahtevna prema mojoj deci, ja sam ostala sama sa svom tom ljubavlju i popustljivošću i videla sam da me to vodi u ćorsokak. Zbog toga mi smeta što se u današnje vreme insistira na pravima deteta, a niko ne spominje obaveze. Život nije tako satkan i ako ih naučimo da misle da im je sve dato bez potrebe da se potrude, loše će proći.
Simeona ste sreli u zrelim godinama, koliko je bio bitan momenat kako će deca prihvatiti vašu vezu?
– U početku je bilo malo povuci-potegni, svedočili smo i suzama i dečjem inatu, ali ja sam imala stav da decu ne treba da lažem kako mi je on drug, kolega s posla ili ne znam ni ja ko. Pošto smo se mi zaljubili kao blesavi, došla sam kući i rekla ćerkama: “Deco, ovo je Simeon. Mi se volimo”. Teodora je počela da plače, a ja sam je čvrsto zagrlila i objasnila joj da to što imam partnera ne znači da ću je zanemariti. Deca se u takvim situacijama najviše boje da će biti ostavljena.
Da li je Natalija lakše prihvatila vašu ljubav?
– Jeste, kod nje smo u jednom trenutku došli u zamku da je u Simeonu tražila oca, a to nije dobro. Ona u njemu treba da ima prijatelja i autoritet, tako da smo njihov odnos sveli na zdravu meru. To nije lako, a nije mnogo ni teško ukoliko pratite svoje dete i ne date mu da se uljuljkuje u nerealna očekivanja. Uvek sam se trudila da budem sa obe noge na zemlji i da realno sagledam životne situacije i sebe u njima. A kada čovek sam sa sobom uspe da se dogovori, lako postavlja stvari na svoje mesto.
Koliko su vaše ćerke bliske?
– Pošto sam ja jedinica, uvek sam idealizovala odnos između braće i sestara. Mislila sam da će se moje ćerke voleti i slagati, a njih dve su se samo svađale, tukle i maltretirale jedna drugu. Međutim, što su starije sve su bliže.
Kakve ste sve ljubavne savete davali naslednicama?
– Njih dve potpuno su različite te su im bili potrebni i drugačiji saveti. Natalija je stalno bežala od ljubavi i bojala se emotivne bliskosti dok Teodora nije bila takva. Volela sam da razgovaram s njima na tu temu, naročito s Natalijom kojoj sam stalno govorila da nema čega da se plaši jer je ljubav lepa čak i kada te partner povredi. Na taj način stičeš novo iskustvo i znaš šta ćeš tražiti i očekivati od drugog muškarca.
Jesu li njih dve razlog zbog čega niste otišli da živite sa Simeonom u Atini?
– Njih dve bi svakako išle sa mnom, a nisam otišla prvenstveno zbog moje poslovne ambicije. Simeon je na vreme shvatio da moje preseljenje ne bi bila dobra odluka i rekao mi je da će meni život u kome će mi jedina obaveza biti da vozim decu u školu, idem na fitnes i učim jezik brzo dosaditi i da ću ga ostaviti. Bio je u pravu, ali i ta ambicija ima svoj kraj. Sve manje me privlači rad na televiziji, a sve više usamljenička pozicija pisca, tako da verujem da ću se uskoro penzionisati.
Hoćete li u 2018. konačno izgovoriti sudbonosno “da”?
– Neću više da pričam o svadbi niti da dajem ishitrene izjave. Dovoljno je da kažem da sam ja spremna. Bila sam na dijeti, vratila sam vitku liniju i sada mogu da obučem šta hoću.
Poznato je da ste potpisali predbračni ugovor, šta vam se najviše dopada u tom još uvek novom pravnog aktu?
– Naš narod odvajkada govori: “Čist račun, duga ljubav”. Kada mladi ljudi stupaju u brak, nema potrebe da se potpisuju predbračni ugovori ako nisu Rokfeleri. Ali, kada se venčavate u zrelim godinama, ostvareni i materijalno, i profesionalno, i socijalno, i porodično, stvari su mnogo jednostavnije ako se imovinsko pitanje stavi na papir. Sada znamo šta je čije i to smo predočili i našoj deci. Zašto bi mene neko gledao popreko i računao šta ću ja uzeti njihovom tati, odnosno šta ću uzeti njima. Meni ništa ne treba od Simeona jer sam sve u životu stekla sama.
Na čiji predlog ste vi i Simeon potpisali taj ugovor?
– Bio je to moj predlog jer sam shvatila da će tako biti mnogo lakše. On ima divne ćerke koje rastu, stasavaju, udaju se, zapošljavaju, rađaju decu, a ja sam već sedamnaest godina uz njihovog oca. Imamo odličan odnos, ali primetila sam da ponekad, u delićima sekundi, pokazuju određeni strah. Da nerešeno imovinsko pitanje ne bi bilo naš kamen spoticanja, odlučila sam da potpišemo predbračni ugovor i mislim da bi svi ljudi koji ulaze u brak u zrelim godinama trebalo da urade isto.
Koliko vam imponuje što pored sebe imate ostvarenog muškarca u svakom smislu te reči?
– Simeon mi imponuje jer je vredan i veoma obrazovan čovek. U svom poslu, on je profesionalac svetskog nivoa. Sećam se kada sam prvi put na početku naše veze sasvim slučajno prisustvovala telefonskom razgovoru tokom kojeg je dogovarao organizaciju jednog događaja. U tom trenutku shvatila sam šta zaista znači profesionalizam i koliko smo mi ovde daleko od toga. Izuzetno poštujem sve što je on uradio tokom života. Iako potiče iz veoma skromne porodice, završio je dva fakulteta, govori nekoliko jezika, uvek je obrijan, podšišan, opeglan, ima čiste cipele i kada ga vidite, odmah znate da je čovek od reda i rada. To je uvek bilo važno i mislim da smo se i u tom segmentu našli.
Oduvek ste bili žena koja je veoma otvoreno istupala u javnosti, čak ste nedavno u jednoj TV emisiji priznali da vam se dopadao Branislav Lečić, a vi njemu niste. Da li ste se nekada pokajali što se niste “ujeli za jezik”?
– Nisam, jer sam uvek bila otvorena osoba i ne mogu protiv svog karaktera. Ne volim da se krijem iza opštih mesta jer to smatram kukavičlukom. Ako sam već izabrala da budem sa ove strane kamere, pošteno je da iznosim svoje stavove bez uvijanja, da stojim iza njih i da ih branim ako treba. Živimo u 21. veku, kada su se žene izborile za mnoga prava na papiru, a mali broj njih mogu realno da ostvare. I dalje i crkva i društvo ženu tretiraju kao mašinu za rađanje. Meni je strašno što sveštenici na venčanjima govore nevestama da treba da se plaše svoga muža. Žena treba da voli svog muža, kao i on nju i da se zajedno bore za iste ciljeve. Ja sam mali čovek koji posmatra instituciju Srpske pravoslavne crkve, koja ima ogroman uticaj i ugled, ali imam pravo da ukažem na neke stvari. Možda je nekome moj primer dobar, možda je nekome loš, ali ako makar jedna žena zbog mog javnog istupa dobije na samopouzdanju, biću presrećna.
