Nataša Aksentijević – Helena se najviše raduje sestri

22/12/2018 | 18:45

Druga trudnoća mnogima omiljene televizijske voditeljke odložila je njen povratak pred kamere, ali ona uživa u danima iščekivanja još jedne ćerke i odbrojava dane do početka januara kada će se poroditi

Pre nekih godinu dana u razgovoru za magazin „Story“ glumica i TV voditeljka (37) poverila nam se da bi joj za potpunu životnu sreću bilo dovoljno još jedno dete, ali da je to u rukama sudbine. Zvezde su je, kako će se ispostaviti, pažljivo slušale i ispunile joj želju. Već u maju šarmantna plavuša saznala je da je po drugi put trudna, nakon što je pre tri godine rodila mezimicu Helenu. Takođe, nešto kasnije saznala je da će porodicu koju je stvorila sa suprugom Dušanom obogatiti još jedna devojčica. Nataša od tada nije govorila o emocijama koje je tom prilikom proživljavala, ali sada zajedno evociramo te trenutke. Najsrećnija je, ipak, buduća starija sestra koja se ne razdvaja od maminog stomaka.

Kako se osećate u finišu svoje druge trudnoće?

– Fantastično, meni trudnoća prija. Volela bih da mi i ovaj porođaj protekne kao prvi, a da su svi takvi, mogla bih to da radim po deset puta dnevno bez ikakvih problema. Kada sam rađala Helenu, trajalo je čitavih pet minuta, donela sam je na svet prirodnim putem uz malu pomoć epidurala, ali ko danas ide kod zubara bez anestezije, zar ne? Nadam se da će slično biti i kroz mesec dana.

Šta ste pomislili kada ste pre osam meseci otkrili da ste ponovo u drugom stanju?

– Mnogo sam se obradovala. Ova trudnoća došla je neplanski, mada ja nisam skroz za to da se porodica ne planira, iako živim stihijski i puštam da život donese ono što treba. Bila sam više iznenađena nego suprug, jer je on, otkako se rodila Helena, imao ideju da ona što pre dobije brata ili sestru. Kao jedinac, nije želeo da to bude i naša ćerka. Mada je prvi put bio oduševljen što će dobiti ćerku, sada se već nadao sinu. Ako odlučimo da ga „jurimo“, možda rodim i treće dete.

Da li ste se i vi potajno nadali sinu?

– Kada sam prvi put bila trudna, želela sam da rodim sina. Pošto sam saznala da ipak nosim ćerku, rekla sam da ću se razvesti jer ćerke prave samo ljubavnici, a ja ih ne podnosim. Međutim, moj stav se promenio kada sam rodila Helenu koja je pravi mali anđeo. Ako i druga ćerka bude kao ona, biću najsrećnija na svetu.

Po čemu se ova trudnoća razlikuje od vaše prve?

– Sada kroz sve prolazim mnogo mirnije. Obično žene koje su prvi put trudne dosta čitaju o tome na internetu, brinu o raznim stvarima, a pošto sam ja sve to već jednom prošla, znam šta me očekuje pa se ne opterećujem. Opuštena sam trudnica, valjda, jer sam i takav čovek. Doktorka mi je, doduše, skrenula pažnju da ovih poslednjih mesec-dva, gledam da se malo ponašam kao prava trudnica i da ne skačem po pozorištu. 

Kako je Helena prihvatila to što će dobiti sestru i da li joj je uopšte jasno šta će se desiti za mesec dana?

– Oduševljena je i razume da će dobiti sestru. Pošto se već igra sa sestrom od ujaka Sofijom i divno se slažu, sada se raduje što će joj sestru podariti mama i tata. Verovatno će postojati izvesna ljubomora jer će sve oči biti uprte u bebu, ali zato mi je namera da i Helena bude aktivno uključena u njeno odgajanje, pa će tako lakše i prihvatiti njeno prisustvo.

Jeste li smislili ime za novu naslednicu?

– Helena bi volela da se beba zove Melodija. Tu želju joj, ipak, nećemo uslišiti. Još uvek razmišljamo o imenu, a u takvim situacijama obično shvatite koliko ljudi ne podnosite. Taman vam neko ime padne na pamet a onda kažete: „Nemoj, znam već jednog, baš mi ide na živce“. Helena je ime dobila tek kad je imala mesec dana, zamalo da joj kumuje matičar po službenoj dužnosti. A i drugu ćerku ću isto prvo morati da ugledam da bih osetila kako treba da se zove.

Da li je suprug malo pažljiviji prema vama otkako ste u drugom stanju?

– Nema potrebe da se mnogo trudi, a ja čak sama odlazim i na preglede. On me pita treba li da ide muž, a ja mu kažem jedino ako hoće da vidi bebu u stomaku, na šta on kaže da tu ionako ništa ne razume. Moram priznati, posle prvog porođaja, najviše mi je pomogla svekrva koja je bila maksimalno požrtvovana. Bez nje ne znam da li bih se usudila da ponovo rodim. Velika je privilegija imati svekrvu koja je stalno tu za vas, a opet ne vrši nikakav pritisak. Živimo u istoj zgradi, ali na različitim spratovima, a ona je presrećna što je toliko blizu i što pomaže, kao i mi. Duki je, naravno, fantastičan otac koji jedino dobije nervni slom kada Helena odluči da ga jaše u pola jedanaest do spavaće sobe kada smo već svi popadali.

Verujete li u ono da deca učvršćuju brak, da li je tako i kod vas?

– Poznajem parove sa četvoro dece koji su se razveli. Mislim da brak čuva isključivo ljubav, a sve drugo je neodrživo. Mi smo zajedno već sedam godina, od čega pet u braku, a trenutno nas ništa ne može poremetiti.

Tokom fotografisanja sa ćerkom Helenom, više puta ste je pitali da li uživa i napomenuli ste joj da „ona u životu ništa ne mora“. Vodi li takva roditeljska filozofija u opasnost da dete bude razmaženo?

– Spadam u majke koje svašta dozvoljavaju svojoj deci iako sam iste takve „pljuvala“ dok nisam dobila ćerku. Ne dozvoljavam joj baš sve, ali u nekim stvarima zbilja joj dopuštam da bira. Ne želim da izraste u kliše današnjih odraslih ljudi koji su upali u stege korporativnog sveta i večito imaju utisak da su dužni nešto da urade. Današnji ljudi su umorni, nesrećni, neostvareni, ali i nesvesni da su sve to postali jer nisu umeli da kažu „ne“. Opet, s druge strane, daću primer, ne sme da kaže „ne“ vakcini samo zato što se plaši, a vakcina je dobra za nju. Ili ne sme da gleda crtaće šest sati dnevno samo zato što to želi. U određenim stvarima, granice su neophodne kako bi postala odgovorna osoba.

U jednom momentu opsovali ste u njenom prisustvu, pa vas je neko upitao da li je to dozvoljeno. Odgovorili ste da jeste.

– Ako su psovke izgovorene u pravom kontekstu, prestaju da budu vulgarne. Čuće to i na nekom drugom mestu, kakvi su nam mediji verovatno i na televiziji, ali u potpuno pogrešnim tonovima. Ona je čula mnogo psovki, ali ne psuje, jer joj to ne priliči. Ne primenjujem nikakav poseban model u vaspitanju svog deteta. Nekada sam čitala razne knjige, ali shvatila sam da je najvažnije ono čemu je naučim iz srca. Tako mi je i roditeljstvo postalo stihijsko i neplansko, kao i sve drugo u životu, ali još uvek ne vidim da bilo gde grešim.

Boris PopadićPetar Đorđević

Još iz rubrike