Nađa Higl: Prkosim svojoj bolesti

Proslavljena plivačica Nađa Higl (30) pre tačno osam godina pojavila se pravo niotkuda, napravila nezapamćen uspeh i zacementirala svoje ime kao jedna od najuspešnijih sportistkinja kod nas. U leto 2009. na Svetskom prvenstvu u Rimu osvojila je zlatnu medalju u disciplini 200 metara prsno, postavivši evropski rekord, i postala prva žena kod nas koja je postala svetska prvakinja u plivanju. Ko bi tada rekao da će Nađa danas biti tema broj jedan, ne zbog svojih sportskih podviga i dostignuća već zbog toga što život iznova pokazuje da nema pravila i da sudbina piše drame. Naime, sportska prvakinja, poslednja osoba koja bi trebalo da ima zdravstvenih problema, nedavno je obznanila javnosti da boluje od ulceroznog kolitisa, autoimune bolesti koja ne može sasvim da se izleči i pratiće Nađu do kraja života. Ta bolest karakteriše se prisustvom specifičnih erozija na sluzokoži debelog creva i praćena je konstantnom dijarejom s primesama krvi. U zavisnosti od toga na koji način se tretira, može biti manje ili više opasna, pa čak i dovesti do smrtnog ishoda. Mada još uvek nije u remisiji i opasnost postoji, plivačica trenutno nije životno ugrožena, ali bolest mora stalno da se prati i kontroliše. Razgovarali smo s Nađom koja je hrabra i nepokolebana novim životnim okolnostima. Danas je supruga i majka dva dečaka, pa ako ni zbog čega drugog, oni su razlog da ostane jaka.

Otkako ste se povukli iz profesionalnog plivanja, čime se danas bavite i kako izgleda vaš život?

– Plivanje je uvek bilo sastavni deo mog života, ali kad sam odlučila da se udam, moralo je da ode u drugi plan. Osećala sam u tih poslednjih godinu dana da se teško oporavljam i da mi treninzi dosta teže padaju nego ranije te sam rešila da ne mučim svoje telo, a ni um. Danas sam mama dva energična dečaka i odnedavno sam u kompaniji koja se bavi HR-om.

Povratak u medije napravili ste, nažalost, iz nepoželjnog razloga. Zbog čega ste odlučili da objavite da bolujete od ulceroznog kolitisa?

– Cilj mog bloga jesu saveti i iskustva koji nekim ljudima mogu biti od pomoći. Na tu ideju došao je jedan prijatelj jer misli kako mogu mnogo toga da ponudim kroz svoja iskustva. Tim tekstom želela sam da se o toj bolesti malo više priča i da ljudima koji se suočavaju sa saznanjem da boluju od nje prikažem na koji način sam ja to pregurala. Naravno, nisam očekivala ovakav odjek, ali drago mi je jer se zbog tog teksta sada razmenjuju iskustva i saveti ljudi koji kroz to prolaze.

Mada zbog vašeg stanja niste životno ugroženi, mnogima je za oko zapao termin "neizlečiva bolest" koji nikada ne zvuči dobro. Koliko ste, zapravo, u opasnosti?

– U trenutku kada sam se pojavila u bolnici mogu reći da sam bila ugrožena, i doktori i sestre pristupili su veoma ozbiljno lečenju. Po čitav dan smenjivali su mi infuzije i pratili kako napredujem. Od intenzivne pa sve do tada primila sam 14 transfuzija. Sada kada znam od čega bolujem, nadam se da nikad više neću doći u takvo stanje.

Imate li informaciju koji broj ljudi na svetu ima ovu bolest? Šta vam je prolazilo kroz glavu kada ste prvi put čuli za njen naziv i koliko vam je vremena trebalo da shvatite ozbiljnost vaše situacije?

– Tom informacijom ne raspolažem, ali planiram da se malo više posvetim istraživanju. Kada sam prvi put čula od čega bolujem i čitajući različita iskustva ljudi koji boluju od te bolesti, bila sam mnogo preplašena. Prestravilo me je samo ime bolesti jer nikada pre nisam ni čula za nju. Mislila sam da nikada više neću moći normalno da jedem niti da funkcionišem kao pre, međutim, kako je vreme odmicalo, prihvatala sam svoju bolest i rešila da joj prkosim. Od početka sam sve veoma ozbiljno shvatala, a i dalje je tako. Ne želim da na bilo koji način ugrozim svoje stanje jer sam potrebna deci još dugo.

Na koji način je to stanje promenilo vaše životne navike, da li ste morali da se odreknete nečega?

– Teško mi pada to istraživanje sa hranom. Volim i voće i povrće, a malo toga smem da jedem. Naravno, slatkiši takođe znaju da naprave nered u organizmu. Ono što mi je najteže padalo jeste to što dve godine nisam ništa smela da treniram.

Budući da ste simptome osetili još tokom obe trudnoće, da li je bolest koju imate genetski prenosiva i jesu li vaša deca u opasnosti?

– Bolest jeste genetski prenosiva, ali nadam se da to njih neće zakačiti. Iz moje porodice niko nije imao to oboljenje pa sam ja ipak obolela. Nema pravila. Ukoliko se to dogodi, makar ću znati da prepoznam simptome, mada ne želim o tome da razmišljam.

Izjavili ste da ste jaki i da ćete nastojati da prebrodite ovaj problem. Da li ste u nekom periodu zapali u depresiju ili ste bili hrabri od početka?

– Kada bih rekla da nisam padala, lagala bih. Jesam jaka i jesam borac, ali bilo je trenutaka kada sam samo plakala. Najčešće mi se dešavalo da se deprimiram kada hranim dete i usred hranjenja moram da trčim do toaleta. Osećala sam se kao najgora majka na svetu. Tada su mi roditelji i muž bili najveća podrška i nisu dozvoljavali da klonem.

Kako se vaša porodica nosi sa ovim problemom?

– Mama je stoički iznela sve iako se mnogo uplašila. U jednom trenutku brinula je o meni i mojim dvema bebama. Tata i muž uplašili su se kada su me videli tako slomljenu i izmorenu jer su navikli da sam jaka. Mama i dalje najviše brine i često me sačeka s toplom supom jer se brine da zbog posla ne stižem da jedem kuvanu hranu.

Vaš život i pored ovoga sigurno teče što normalnije. Koliko vas ispunjavaju majčinstvo i porodičan život? Kakvi ste kao mama?

– Trudim se da me bolest ne remeti. Kad se osetim loše, samo njih pogledam, zaigram se i odmah mi bude bolje. Oni su moj motiv i zbog njih sam ovako jaka. A kakva sam kao majka, moraćete njih da pitate. Kad se naljute, kažu da nisam dobra.

Koje su vam trenutno ambicije u životu?

– Moje ambicije vezane su za posao i porodicu. Želim da napredujem u kompaniji u kojoj sam počela da radim, volela bih i da mi gradske vlasti pomognu da otvorim školicu plivanja, a najviše od svega želim da budem funkcionalna kako bih mogla da pratim svoju decu kroz život.