Spisateljica i slikarka Mirjana Bobić Mojsilović otkrila nam je kako joj polazi za rukom da na sve gleda sa velikom dozom optimizma čak i kada joj okolnosti ne idu na ruku, a i zbog čega je briga najgori porok
Svoje talente Mirjana Bobić Mojsilović (59) pokazala nam je nebrojeno puta u različitim sferama delanja, a u svemu što radi unosi dozu životne radosti. Spisateljica jedinstvene energije otkrila nam je svoje male tajne srećnog i ispunjenog života kojima se trudi da oboji svaki dan, čak i onda kada joj okolnosti ne idu na ruku. Dok promoviše svoj najnoviji roman “Muška azbuka”, poznata književnica uživa u druženju sa čitaocima koji je često inspirušu za nova dela.
Deo ste Somersby kampanje “Osvežavajući optimizam”, šta za vas predstavlja optimizam?
- Optimizam je stav prema životu, verovanje u dobro. Ali, pre svega, to je stvar duhovne vežbe, gimnastike. U mom slučaju, to je dodavanje boje životu, to je neprestano traganje za smislom, to je odagnavanje ideje o konačnosti, to je ozbiljan rad na tome da se ne odustane od lepog, plemenitog i uzvišenog. Da kažem jednostavnije - trudim se da mi život ne prođe uludo, da se ne prepustim sivilu. Meni stvarnost nije dovoljna, zato valjda pišem i slikam. I pokušavam da od tog malog života, svakog dana napravim neku mrvicu lepog, ili radosnog. Optimizam je za mene to.
Jeste li oduvek bili osoba koja širi radost ili ste takav odnos prema životu stekli sa iskustvom?
- Opitimizam je duboko povezan sa nečim dečijim u nama - to je pre svega radoznalost, sklonost ka igri. Kao što sam rekla, trudim se da mi život u veselju prođe, koliko je to moguće. Da zabavim samu sebe. Verovatno da sam oduvek bila takva, ali sa godinama, pametan čovek mora da uvidi da je sve pitanje izbora. Da li ćemo i u kuvanju paradajz čorbe da uživamo, i da li imamo mašte da i u kišnom danu vidimo neku lepotu. Na tome mora da se radi.
Kakve ste brige imali u dvadesetim, tridesetim ili četrdesetim, a koje vam danas izgledaju smešno?
- U dvadesetim mi je glavna briga bila da li će simpatija da mi se javi telefonom, u tridesetim - da li će dečko da mi se javi telefonom, u četrdesetim - da li da se ponovo udajem, a danas znam da su sve brige, i ozbiljne i neozbiljne indukovane, da su nam nametnute. Zabrinut i uplašen čovek jeste opis savremene tipičnosti, o čemu govori, na više nivoa, i moj najnoviji roman “Muška azbuka”. I ja brinem, mnogo, i samo kad se trgnem, shvatim da su sve brige smešne, i da je svaka briga, tiho ubistvo radosti. Ipak, trudim se da radim na tom poroku. Ljudi su zavisnici od brige. Eto, rad na optimizmu, upravo je to. Odagnavanje nepodnošljivog osećanja života.
U mnogim intervjuima ste pričali o tome kako je leto vaše omiljeno godišnje doba, koje uspomene ste doživeli ovog leta, a zauvek će ostati upisane u spomenaru vaših sećanja?
- Volim leto, zato što je toplo, zato što su ljudi opušteniji, što je sve dostupnije, što je život jednostavniji. U nedostatku leta i plaža, ja ih slikam, tako da, što se mene tiče, možda su moje najluđe i najnezaboravnije uspomene, one koje se nisu dogodile, a ipak postoje - na mojim slikama. Ovog leta imala sam savršen provod u jednom malom mestu u Crnoj Gori - mirno more, spektakularni zalasci sunca, najbolje društvo , hladna loza i pršuta. Nezaboravne uspomene su u nama, nezaboravne uspomene nisu ništa drugo nego naša sposobnost da pronalazimo divotu oko sebe.
Poznat je vaš stav da je sreća stvar odluke, sećate li se trenutka u kome ste odlučili da budete srećni?
- To je uvek onaj trenutak kad pomislim kako sam nesrećna i kako mi ništa ne ide, kako ništa nije onako kako sam zamišljala. Ta odluka da budem srećna, to je uvek dizanje, napor da ne izgubim smisao života, da ne padnem u očaj, ili ako sam već pala u očaj, da se iz tog gliba što pre podignem. Odluka da budem srećna, to je kao kad ponovo navijate svoj unutrašnji časovnik. Znate li koliko sam puta donela takvu odluku? Bezbroj puta! Ponekad pomislim da to radim skoro svakog dana. A ima i dana kad na to zaboravim. Svaki takav dan, u kome zaboravim kako je lako promeniti mentalnu matricu, izgubljen je.
Sastavni deo vaše sreće jeste i posao kojim se bavite, koliko činjenica da uživate u onome što radite konstantno podiže vaše raspoloženje?
- Uživati u onome što radite, verovatno je jedna od nekoliko najvećih zamislivih sreća. Uživati u radu. Ponekad je teško, ponekad i ne uživam, ponekad imam krize, ali, sve u svemu, srećna sam jer sam naučila da razlikujem bitno od nebitnog.
Da li ste tokom letnjeg odmora dobili inspiraciju za novi roman ili predstavu? Tačnije, šta pripremate za publiku u narednom periodu?
- Rano je za novi roman, pošto je “Muška azbuka” objavljena pre par meseci, a uz nju i prvi deo te sage o savremenom braku, “Azbuka mog života”. Sad, kad je počela nova godina, a za odlikaše je to uvek 1. septembar, mogu da kažem da su platna spremna, a da je kompujter uvek uključen.
