Milica Dabović: Ovo je period u kome živim svoju bajku i istinski uživam u njoj

Košarkašica Milica Dabović otkriva zbog čega samostalno prolazi kroz drugo stanje, ne želeći da svog partnera opterećuje svakodnevim problemima, zašto njih dvoje ne planiraju zajednički život i da je odlučna u nameri da se opet profesionalno bavi sportom

Medalja na Olimpijskim igrama, javno priznanje da trpi fizičko nasilje emotivnog partnera, nova ljubav, opraštanje od profesionalne karijere i trudnoća – tako ukratko izgleda život slavne košarkašice Milice Dabović (35) u poslednjih godinu dana. Nakon što je donela mnogo važnih životnih odluka, pretrpela ličnu dramu i medijsku golgotu, ova trofejima ovenčana sportistkinja ponovo živi svoju bajku i s nestrpljenjem iščekuje decembar kada će na svet doneti dečaka kome će dati ime Stefan. Sreću i radost zbog trudnoće svakodnevno deli sa članovima svoje porodice, a naročito sa sestrama Jelicom i Anom, koje su konstantno uz nju, dok podršku partnera dobija u meri koja joj je potrebna. Poznata kao osoba koja ne robuje standardima, Milica i partnerstvo živi na sebi svojstven način. Ostala je u drugom stanju već nakon dva meseca veze, ne planira brak sa emotivnim partnerom Vukom koji živi i radi u Beču, a odluku da li će deliti istu adresu nakon njenog porođaja i hoće li se skućiti u Austriji ili Srbiji još nisu doneli. U slučaju naše sagovornice, samo su dve stvari sigurne – odlučna je u nameri da bude dobra majka i da ponovo počne profesionalno da se bavi košarkom nakon porođaja. U prvom otvorenom intervjuu nakon što je saznala da je trudna, Dabovićeva nam je otkrila sve svoje planove, strepnje i lekcije koje je naučila tokom turbulentnog životnog perioda.

Kakav je bio vaš prvobitni osećaj kada ste saznali da ste u blagoslovenom stanju?

– U prvi mah osetila sam se neobično i moram priznati da mi je odmah kroz glavu prošla misao kako ću izgledati sa stomakom, ali već sledećeg trenutka obuzela me je neverovatna sreća koju nikada ranije nisam osetila. Mislim da je vrhunac života svake devojke da postane majka, a to je nešto o čemu sam ja oduvek sanjala.

Da li je i vaš partner imao sličnu reakciju?

– Vuk je od samog početka bio presrećan. Zapravo, radovali smo se zajedno. I dalje se radujemo, ali se ne opterećujemo suvišnim pitanjima i planiranjem budućnosti. Puštamo stvari da idu svojim tokom. Nisam od onih žena koje su opterećene svojom trudnoćom, pa često i zaboravim na činjenicu da sam u drugom stanju. Dešava mi se da potrčim ili ponesem nešto teško zbog čega se moji bližnji ljute, a to naročito nervira moje sestre. Drugo stanje prihvatila sam potpuno prirodno i mislim da ću tek u devetom mesecu istinski shvatiti da čekam dete.

Veza s Vukom tek je počela kada ste saznali da ćete postati roditelji, koliko vas je ta činjenica zbližila?

– Naša veza nije tipična i mnoge stvari u našem odnosu jesu neobične. Pre svega, on većinu vremena nije sa mnom jer mnogo radi, i to u Beču, a često je i na poslovnim putovanjima. I pored toga, činjenica da čekamo dete jeste nas zbližila. Ono što je meni najvažnije jeste to što on shvata svoju ulogu i potpuno je svestan da je zajedničko dete vrhunac veze između muškarca i žene. Verujem da ćemo oboje biti dobri roditelji.

Gde ćete nastaviti život nakon porođaja? Želite li da se pridružite Vuku u Beču ili ćete ostati u Beogradu?

– Znam da zvuči čudno, ali uopšte ne razmišljam o tome. Poslednjih meseci bila sam prvenstveno fokusirana na organizaciju svog kampa na Tari, a sada mi je samo na pameti da odem na neko putovanje gde ću se odmoriti od svih obaveza koje sam imala.

Pre nekoliko nedelja saznali ste da nosite dečaka, kakve su vas emocije obuzele u tom trenutku?

– Verovatno kao i većina žena, priželjkivala sam devojčicu. Kada sam ostala trudna, maštala sam o tome da dobijem ćerku s kojom ću se istovetno oblačiti i kojoj ću plesti kikice. Svi u mojoj okolini znali su za taj moj san i da ću biti razočarana ako bude dečak. Međutim, moja najstarija sestra Jelica od početka je govorila da ću dobiti sina i ispostavilo se da nije pogrešila. Ona je i bila sa mnom na pregledu kada je lekarka videla pol, a pre nego što sam ušla u ordinaciju, najmlađa sestra Ana poslala mi je poruku da ne očajavam ako bude muško jer će to biti muškarac koji će me najviše u životu voleti. Kada sam saznala da je dečak, moja Jelica, koja je bila pored mene, počela je glasno da se smeje, a ja sam počela da plačem, ne znajući da li mi suze teku od sreće ili od tuge. Plakala sam narednih sat vremena. Kada su se utisci slegli, presrećna sam što ću dobiti dečaka koga ću voleti najviše na svetu, a najvažnije je to da je beba zdrava i da se lepo razvija.

Čini se da su vam sestre najveća podrška tokom blagoslovenog stanja, koliko vam znači njihovo svakodnevno prisustvo?

– Previše, nemam reči kojima bih opisala zahvalnost za sve što čine za mene. Iz dana u dan sve više shvatam kolika je naša ljubav i zajednička snaga. Ako su mi se sve teške stvari u životu desile da bih spoznala to, cena koju sam platila nije visoka.

Da li je i vaš partner podjednako uključen?

– Trudim se da ga bespotrebno ne opterećujem sitnim problemima, pa recimo, nisam žena koja će ga odmah zvati ako je zaboli stomak. Uključen je onoliko koliko treba i koliko mu ja dozvolim. Ovo je ipak prvenstveno moja borba, ako se drugo stanje tako može nazvati. Jer, trudnoća je nešto što sam ja najviše želela. On mi jeste podrška i uz mene je uvek kada je to potrebno. Od njega samo tražim da me čuva kao majku svog deteta, a on se odlično nosi s tim i osećam da će biti divan otac.

Smatrate li da je on vaš "gospodin pravi" i da vam može pružiti sve što vam je porebno kao ženi od muškarca?

– Život je čudo. Posle svega što sam proživela mogu samo da kažem kako bih volela da vreme pokaže da on jeste taj pravi. Do sada sam idealizovala sve svoje muškarce i za sve sam pričala da su kao stvoreni za mene, ali život me je demantovao. Iskustvo mi ne dozvoljava da bezgranično poverenje pružim bilo kome osim samoj sebi i svojoj porodici, pa je zato moj odgovor malo suzdržan. Ipak, Vuk za sada pokazuje da jeste onaj pravi, a videćemo kako će biti nadalje.

Jesu li vaši roditelji ponosni što će dobiti unuka?

– Presrećni su, a tata naročito pokazuje svoje emocije. To ne znači da mama nije podjednako srećna, pogotovo što ona obožava mušku decu. S druge strane, tata jedva čeka da se porodim kako bi ponovo počeo da trenira sa mnom jer planiram da ponovo profesionalno igram košarku i, ako bog da, igraću za reprezentaciju na Evropskom prvenstvu u Beogradu 2019. godine.

Krajem prošle godine oprostili ste se od reprezentacije i u isto vreme odlučili da nećete nastaviti ni klupsku karijeru, odakle sada želja da se vratite na teren?

– Krivo mi je što nisam sebi dala pauzu, već sam odlučila da potpuno napustim košarku. Nakon što sam se odmorila, shvatila sam da mi nedostaje zadovoljstvo koje taj sport nosi sa sobom. Želju da se vratim na teren učvrstila su mi deca koja su učestvovala u mom kampu na Tari i koja su veoma tužna što više ne igram. Moj tata uvek je govorio da, u odnosu na to kako sam građena i kako je očuvano moje telo, mogu profesionalno da se bavim košarkom do četrdesete godine i izgleda da će se njegove prognoze obistiniti.

Kako se sportistkinja koja je čitavog života bila u fit formi suočava s promenom tela tokom trudnoće?

– Ne mogu to nikako da prihvatim. Svakog dana gledam se u ogledalu i čudim se koliki mi je stomak. Jedva čekam da se porodim i da ponovo vežbam satima kako bih vratila mišiće. Šalu na stranu, veoma su mi neobične sve promene na telu, ali sreća koju mi je trudnoća donela ne može da se uporedi ni sa čim na svetu. Ovo je period u kome živim svoju bajku i istinski uživam u njoj.

Imate li nekih poteškoća?

– Ne, čak nisam imala ni jutarnje mučnine na početku trudnoće. Kao što sam već rekla, toliko se lepo osećam da nekad zaboravim da sam trudna, uprkos tome što mi je stomak sve veći.

Hranite li se zdravo?

– S obzirom na to da se čitavog života bavim sportom, zdrava ishrana kod mene se podrazumeva. Najviše jedem povrće, voće i meso, pijem mnogo vode i volim limunadu. Ipak, poslednjih nedelja desi mi se da osetim potrebu za nečim nezdravim kao što su slatkiši, pa umem da pojedem i čitavo pakovanje napolitanki zbog čega kasnije kritikujem sebe. Ali, ako izuzmemo te male kikseve, hranim se baš kako treba.

Žene se u blagoslovenom stanju obično suočavaju sa strahovima koje ranije nisu imale, od čega vi strepite?

– Ne plašim se ničega, ali svakako da ponekad razmišljam o tome kako da svoje dete usmerim na pravi put. Ne sviđa mi se način na koji odrasta većina današnjih mališana, mada ima i dosta dobrih primera od kojih se trudim da naučim korisne lekcije. Ne želim da moje dete bude pod staklenim zvonom jer je svet u kome živimo surov, a sve manje mi se dopada i situcija u našoj zemlji. Često mi kroz glavu prolazi misao da bih želela da moje dete odrasta u inostranstvu iako sam uvek s ponosom za sebe tvrdila da sam Srpkinja crnogorskog porekla i najviše volim našu zemlju.

Koje metode u vaspitavanju vaših roditelja ćete rado prihvatiti, a šta ćete raditi drugačije od njih?

– Lajtmotiv vaspitanja moje majke bio je: `Ko tebe kamenom, ti njega kruhom`. I evo, mene već trideset i pet godina svi kamenuju, a ja uvek okrećem drugi obraz i izvlačim deblji kraj. Nisam sigurna koliko je to pametno, ali naprosto ne znam drugačije da funkcionišem. Ono što ću sigurno raditi poput mojih roditelja jeste to da ću svom detetu pružiti bezgraničnu ljubav i podršku, a trudiću se i da ga usmerim ka sportu, osim u slučaju da nije sportski tip. U svakom slučaju, imaće priliku da bira svoj put ali i obavezu da završi školu, što sam savetovala i svoj deci koja su bila u mom kampu.

Da li vam je nedavno održan kamp na Tari bio dobra škola roditeljstva?

– Jeste, provela sam dvadeset dana s pedesetoro dece od kojih sam mnogo toga naučila. Svima sam bila kao majka i to stroga, tako da su morali da me slušaju i bila sam im autoritet. Slobodno mogu da kažem kako je to bilo najlepših dvadeset dana u mom životu. Iznenađena sam odzivom jer je bilo dece iz čak osam zemalja. Bile su i devojčice iz Francuske čiji su roditelji oduševljeni načinom rada, a to je sve samo princip rada mog tate koji je košarkaški trener. Potrudiću se da i on sledeće godine bude s nama na kampu, jer je on genije u svom poslu. On je stvorio i Anu i mene, ali i još mnoge košarkaške šampione.

Jeste li zadovoljni rezultatima koje ste ostvarili na kampu?

– Prezadovoljna sam, a sigurna sam da će svake sledeće godine biti sve bolje. Nije bilo mnogo ljudi koji su me podržali, ali zato je postojala mala i odabrana ekipa, pa su deca imala besplatnu opremu koju su čak ponela kući, dva fizioterapeuta koji su im u svako doba dana i noći bili na raspolaganju, besplatnu vodu i aloja veru, kao i zdrave obroke. Takvi uslovi na drugim kampovima ne postoje jer većini je cilj da zaradi, a ja sam sve organizovala srcem i više sam potrošila nego što sam zaradila. Možda ću kroz nekoliko godina imati za cilj da nešto i zaradim od čitave priče, ali i tada mi novac neće biti prioritet i baziraću se na kvalitetu, a ne na kvantitetu. Deca su sve vreme bila presrećna, pa su me svakog dana iznenađivali nekim sitnicama, a njihovi roditelji bili su oduševljeni i poklone koje sam od njih dobila ne bih mogla da pobrojim ni u celom intervjuu.

Da li je neko od vaših bližnjih bio s vama na Tari?

– Bile su moje sestre i obe su pohvalile kako je sve funkcionisalo, a moram da kažem da mi to najviše znači. I Jelica i Ana teške su na rečima i kada mi one za nešto kažu da je dobro, sigurna sam da sam na pravom putu.

Gde planirate da provedete zasluženi odmor?

– U septembru idem na putovanje sigurno, mada još nisam odlučila da li će to biti Turska ili Dubai.

Ko će ići s vama?

– Nadam se Vuk, ukoliko bude našao vremena za nas. U suprotnom, društvo će mi praviti sestre.

Posećujete li ga često u Beču ili on češće dolazi u Beograd?

– Nisam išla u Beč, a i on je retko ovde. Jednostavno, imala sam mnogo obaveza oko organizacije kampa da bih mogla da idem kod njega, a i on je prezaposlen u poslednje vreme.

Planirate li venčanje?

– Ne, uopšte ne pričamo o tome.

Bili ste mesecima u centru medijskih skandala, a u moru tekstova posvećenih vama bio je i onaj da ste izmislili identitet sadašnjeg partnera. Kako vi i Vuk reagujete na takve napise?

– Iako znam da novinari samo rade svoj posao i nalazim opravdanja za njih, postoje stvari koje stvarno ne mogu da razumem. U početku sam se nervirala, ali već sam oguglala na sve. Međutim, Vuk nije javna ličnost i njega sve pogađa mnogo više i zbog toga ne želi da se eksponira. Nije mi uvek lako da mu objasnim kako mediji i javni svet funkcionišu, ali guramo nekako.