Milan Marić: Ne volim da me devojke osvajaju

22/02/2019 | 19:15

Negde, na dobro skrivenom mestu, sve poznatiji glumac Milan Marić (28) čuva recept za građenje ozbiljne karijere po pravilima „stare škole“. Dakle, tiho, temeljno, oslanjajući se na talenat i slažući dobre uloge. Izlišno je da ga pitamo kako to postiže u vremenu drugačijih postulata, jer on to ne bi umeo da prepriča, a možda još nije ni svestan svojih uspeha. Na njih ga je, ipak, sigurno podsetilo laskavo priznanje koje je dobio proteklog meseca. Milan je, naime, proglašen „zvezdom u usponu“, odnosno jednim od deset najboljih mladih glumaca u Evropi na Filmskom fetivalu u Berlinu, što je najpre zaslužio naslovnom ulogom u ruskom filmu „Dovlatov“, čija je premijera bila upravo na tom festivalu prošle godine.

Istovremeno, gotovo nijedno skorašnje domaće ostvarenje nije moglo proći bez njegovog kraćeg ili dužeg pojavljivanja. Publika ga pamti iz „Nemanjića“, „Vojne akademije“, izuzetno hvaljene serije „Jutro će promeniti sve“, filma „Vlažnost“. Trenutno ga gledamo u seriji „Besa“, a priprema i ostvarenje „Žmurke“ u produkciji RTS-a. Toliko ga gledamo, ali koliko o Milanu zapravo znamo? Čini se da njemu odgovara ta doza misterije i pomenute tišine. Ipak, kada glumac kome prija da karijeru gradi „ispod radara“ sve teže tu može i da ostane, put promene je neizbežan.

Odajete utisak povučene osobe.

MILAN MARIĆ : Moram priznati da jesam, bilo bi glupo reći drugačije. Ponekad mi to smeta kod sebe, jer teže ulazim u razgovor. S druge strane, prihvatio sam to i čini mi se da radim na tome da postanem otvorenija osoba. Zavidim ljudima koji lako započinju komunikaciju jer mi to deluje kao mađioničarski trik koji bih voleo da naučim.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Milan Maric (@eugensmesni) дана

Ima li to veze samo s karakterom ili zavisi i od stepena vaše emotivnosti?

M. M. : Sa emocijama sigurno nema veze, jer imam ih dosta. Stvar je navike i ličnosti.

Niste tako stidljivo zakoračili na našu glumačku scenu. Spadate u nekoliko pripadnika nove generacije koji su se istakli. Prija li vam popularnost?

M. M. : Ne bežim od nje, jer svestan sam da ide zajedno s mojim poslom i to sam u startu prihvatio, iako više volim da glumim nego da budem poznat. Slatko je kada mi prilaze ljudi i nazivaju me po imenu nekog lika kojeg sam odigrao.

Vaša najveća dosadašnja uloga bila je Sergej Dovlatov u istoimenom filmu Alekseja Germana, snimljenom u Rusiji. Otišli ste potpuno sami na nepoznat teren na šest meseci i služili se stranim jezikom. Kako ste se snašli u svemu tome?

M. M. : S jedne strane, osećao sam veliku euforiju što ću uopšte raditi film sa Germanom i imati naslovnu ulogu, a opet, u meni se javljala gomila pitanja. Hoću li se snaći, da li ću imati dovoljno snage… Sudar tih emocija u meni na kraju je bio dobra stvar. Susreli su se motivi i strahovi i napravili me jačim.

Kako je reagovala vaša porodica na proboj koji ste ostvarili?

M. M. : Moji roditelji nisu iz glumačkog sveta pa im je sve bilo neobično. Oni su veoma strepeli još kada sam im rekao da ću se baviti glumom. Imali su predrasude o tome da postoje klanovi u ovom poslu i da neću uspeti bez veze i podrške, a oni nisu nikoga poznavali. Imam starijeg brata i sestru koji se bave potpuno drugim stvarima, pa se može reći da sam jedini krenuo putem umetnosti.

Kada i kako vas je privukla gluma?

M. M. : Još od osnovne škole privlačila me je određena mistika u toj umetnosti, nešto što ni danas ne mogu da opišem. Kada je pozorišna sala puna, svima nam radi adrenalin, ali postoji neka lepota u tome kada stanem na scenu dok je ona prazna. Ne mogu da dokučim odakle dolazi taj osećaj. Dok nisam još izabrao svoj pravac, dosta sam se bavio sportom. Trenirao sam fudbal, plivanje, odbojku. Međutim, povredio sam koleno i odustao sam. U srednjoj školi priključio sam se omladinskoj sekciji pozorišta „Dadov“ i tu me je gluma već „kupila“. Čak i kada tamo nisam imao nikakve obaveze, odlazio bih samo da sedim i upijam tu energiju.

Snalazili ste se u potpuno različitim ulogama, a kažu da ne može baš svaki glumac da izbegne „kalup“. U kom žanru najbolje pronalazite sebe?

M. M. : U svakoj ulozi, pa i ako igram najcrnjeg čoveka, gledam da pronađem nešto sa čim se identifikujem da bi bilo živo i moje. U suprotnom ne stvaram taj lik kako treba.

U seriji „Jutro će promeniti sve“ igrali ste Miroslava čija devojka je abortirala njihovo dete i do samog kraja mu je to prećutala. On to nije najbolje podneo, a kako biste se vi poneli u sličnoj situaciji?

M. M. : Nemam ništa protiv samog abortusa, ali verovatno bi me povredilo ako bih bio isključen iz takve odluke, poput mog lika. To bi bio atak na poverenje koje smo, valjda, izgradili. S druge strane, morao bih da imam i razumevanja za devojku koja to čini jer se verovatno plaši i ne zna šta će sa mnom, kao ni s tim detetom u sebi. Možda se devojke plaše da to saopšte svojim partnerima jer se oni neće složiti. Smatram da se žene u tim situacijama više pitaju, nije to baš pola-pola. Naravno, ako je muškarac zreo i normalan, treba da bude uključen.

Da li biste voleli da postanete otac?

M. M. : U ovom trenutku ne, ali jednog dana svakako.

Svašta se može čuti po glumačkim krugovima, pa i da ste s koleginicom iz serije Isidorom Simijonović bili u bližem odnosu od prijateljskog.

M. M. : Možete čuti razne stvari i van tih krugova. Malo sam zatečen i ne znam ni šta bih vam odgovorio. Kao što sam već rekao, ne bežim od propratnih stvari u ovom poslu, pa su valjda i ovakva pitanja deo njih. Međutim, mnoge moje kolege koje pripadaju novijoj generaciji naših glumaca, pa i ja, ne vidimo da takve teme imaju mnogo značaja za ovo čime se bavimo.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Milan Maric (@eugensmesni) дана

Ipak, privatni i poslovni život često su isprepleteni u vašoj profesiji. Sa sve većim glumačkim uspesima, vama se dogodilo da ste u međuvremenu raskinuli vezu s blogerkom Vanjom Bahilj. Da li ste nešto naučili iz tog raskida?

M. M. : Mi smo čuvali vezu od medija, ali nije nam to uvek polazilo za rukom. Ta veza je već davno završena. Ali zašto to nekoga zanima? Ljudi bi trebalo da se bave svojim odnosima i da ne ulaze u tuđe.

Kada se u javnosti mešaju vaš privatni i poslovni život, koji više trpi?

M. M. : Obostran je uticaj. Voleo bih da živim u nekom svom paralelnom svetu koji je izdvojen od ovog javnog koji svi živimo. Problem s njim je što je veoma nehuman. Tu su ljudi surovi, neempatični, bezobrazni, uplašeni i iz straha reaguju na opisane načine. Malo je onih koji su spremni da vas saslušaju i oproste grešku. To je ironično, s obzirom na to da svi grešimo i svi smo nekada zajedljivi i zli. Svako od nas je miks tih osobina i poenta je šta ćemo od toga izabrati.

Sada ste slobodni, imate li poruku za brojne devojke koje su se tome obradovale?

M. M. : Ne znam šta bih im rekao, slobodan jesam, ali neka sve ide svojim tokom. Moram priznati, više volim da osvajam nego da mene osvajaju.

Da li ćete u tom osvajanju upotrebiti svoju popularnost?

M. M. : Idealno bi bilo da upoznavanje s tom osobom počne bez njenog predznanja o mom životu, ali to je sve teže. Čitao sam da Monika Beluči nije znala ko je Vensan Kasel kada su počeli da se zabavljaju, pa se nadam da je onda ipak moguće. Ako može Vensan, mogu i ja (smeh).

Boris PopadićBoško Karanović

Još iz rubrike