Pevačica Marina Tadić smatra da je samopouzdanje najbolji modni detalj na ženi i da je ono uvek u trendu, ali otkriva koliko je teško izgradila poverenje u sebe, šta danas vidi kao svoj najveći problem i gde je najviše napredovala u spoznaji svoje emocionalne prirode...
Pre samo nekoliko dana, pevačica Marina Tadić napunila je 35 godina, ali nije previše srećna što tu informaciju sada objavljujemo. Pita nas zašto broj godina mora da se napiše baš u svakom intervjuu, a mi uzvraćamo kontrapitanjem – zar nije zadovoljna svojom životnom dobi, onom za koju mnogi tvrde da je najbolja? Marina se slaže s tim. Konstatuje da je žena u tridesetim najproduktivnija i da je ona sada zrela i kompletna. U razgovoru koji je trebalo da se prevashodno tiče njenih modnih odabira i postulata, otkrili smo da se oni obavezno prepliću s drugim, važnijim aspektima u životu ove Valjevke, te da i modi, kao i ljubavi, pristupa srcem. Štaviše, stičemo utisak da bi ona radije pričala o mudrostima koje je sa 35 spoznala, nego o kratkoročnim uzbuđenjima kada naiđe na savršenu večernju toaletu.
– U ovim godinama dobro je što mnogo toga znam i što više ništa ne moram. I dalje nosim majicu sa natpisom: „Ništa više ne moram – ja sam se namorala“. Zaista jeste tako. Možda ne mogu to sebi da priušte sve žene, ali ja sam tokom proteklih godina radila na tome da sada više ništa nije obaveza u mom životu.
Ne krijete da ste veliki fan fudbala i sporta, kako komentarišete rezultat naših igrača na aktuelnom Mundijalu?
– Dopada mi se što su lepo reagovali čak i na najveće provokacije. Igrali su dobro, pokazali su borbenost i srčanost pa zbog toga zaista ništa ne mogu da im zamerim.
Kako vi odgovarate na provokacije u životu?
– Nekada nasednem na njih, najčešće zato što branim sebe ili druge, budući da mi je veoma stalo do pravde. S godinama sam naučila da ne skačem odmah, već da sagledam situaciju iz više uglova i dobro odmerim pre nego što presečem. Ranije sam reagovala na prvu loptu i to je bilo užasno po mene jer sam uvek bila povređena na kraju. Na psihoterapijama koje i dalje redovno pohađam, naučila sam da sebe lakše iskontrolišem, a da istovremeno čuvam svoje stavove i borim se za ono što je ispravno.
Geštalt terapije sigurno su se pokazale blagotvornim za vas, čim ih posle sveg ovog vremena i dalje upražnjavate. Gde ste kod sebe uočili najveći problem, a gde ste primetili napredak?
– Dok je čovek živ, treba da radi na sebi. Moj problem je što svako zadovoljstvo koje na meni primetite ne traje predugo, već je prividno. Sve više se kao najveća boljka koju osećam javlja usamljenost. Međutim, kada samoću posmatrate s pozitivne strane, ona može da bude i lepa. Ako umete s njom, ne mora biti strašna, a ja sam već godinama na to navikla. Kada su napreci u pitanju, poboljšala sam komunikaciju s ljudima. Takođe, više se čuvam i teže me je povrediti. Psihoterapeutkinja me je nedavno pitala postoji li situacija u koju ja ne ulazim emotivno, međutim ja sam sazdana od emocija. Još učim da ne pružim bezuslovno sve od sebe, već da sačekam da nešto zauzvrat dobijem i ja. Treba mi muškarac koji emociju ume da uzvrati, u protivnom, uvek ću završiti povređena.
Kada taj osećaj usamljenosti kod vas najviše dolazi do izražaja?
– Zapravo, on je prisutan kada sam najviše okružena ljudima. Tu čak ne mislim na nedostatak muškarca u mom životu, već inače. Partner me sutra može usrećiti na jedan način, ali shvatila sam da istinska sreća ipak dolazi iz nas samih. Dok sam na nekom nastupu, upijam tuđe energije kao sunđer. Na primer, opazim u publici neku ženu koja je tužna i onda se njena emocija prenese na mene. Terapeutkinja me je učila da na nastupu ne gledam direktno u ljude, već pravo u jednu tačku.
Kad već nema jače polovine, gde ste pronašli sreću?
– Ona leži u malim stvarima. Uživam u divnom danu, da s prijateljima sedim na reci, pijem vino, šetam bosa po travi. Sreća dolazi iznutra, iz nas samih, a to nijedan partner ne može da nadomesti.
Ipak, šta se dešava kada osetite da vam nedostaje ta jedna osoba s kojom niste ostvareni u ljubavi? Bude li vam žao?
– Ja sam Rak i veoma sam emotivna pa sve to doživljavam katastrofalno. Ipak, zahvaljujući svemu ovome što sam navela, uspela sam da anuliram to neprisustvo partnera u mom životu. Što sam starija, biće mi teže da pronađem nekoga ko će mi odgovarati i svesna sam toga. S godinama uočavate stvari koje nekada niste primećivali, pa će mi sve to što sada vidim otežati da pronađem ono što želim u jednoj osobi. Kada vam nedostaje pažnja partnera, najbolje je biti s prijateljima ceo dan, van kuće. Ili, recimo, ja kuvam. Po čitav dan sklapam nespojive recepte i u tome pronalazim mir. Nije da ne želim ljubav, ali još uvek se jednostavno nije desila.
Zbog čega mislite da ljubav vama još nije naišla?
– Možda sam ja pomalo zatvorena. Imam taj „kineski zid“ oko sebe, ista mesta na koja idem, dve kafane i jedan salon u kojima najviše vremena provodim, pa pretpostavljam da nemam ni kako ni gde da nekoga upoznam. Na nastupima se normalan čovek ustručava da mi priđe, dok budale prilaze, ali na njih se ne obazirem. Ljudi misle da je meni lako jer sam poznata pevačica, a zapravo žene iz moje branše nikada ne znaju zašto je neko s nama, da li se muškarci vode čistim emocijama ili nečim drugim. Brzo „pročitam“ ljude i odmah sasečem ako se neko trudi oko mene iz pogrešnih motiva.
Možda vaše zanimanje zapravo plaši neke muškarce.
– Ima u tome istine, jer biti pevačica je i dalje tabu tema u Srbiji. Međutim, ko se toga plaši, takav mi i ne treba. Spremna sam za ljubav i čekam da se dogodi.
Mnogi vas smatraju modnom ikonom, ali vi odbijate tu titulu. Drugim ženama bi imponovala.
– Moda nije moja ljubav i ne znam zbog čega su ljudi opčinjeni mnome u tom smislu. Čula sam više puta kako hvale moj stil, a ja se time zapravo uopšte ne opterećujem. Sve radim po nahođenju, hrabra sam i povezujem stvari koje drugi ne bi smeli, ali umem da ih iznesem. Ko kaže da ne smete da spojite žutu i ljubičastu, ja baš želim i ne plašim se komenatara raznih stručnjaka. Moguće da se ljudima taj moj stav dopada.
Nedavno ste posetili Pariz, jednu od modnih prestonica. Međutim, zaključili ste da to nije vaš grad, zbog čega?
– Nisam tamo videla tu romantiku o kojoj svi pričaju, naprotiv, smatram ga za jedan od najprljavijih gradova na svetu i mislim da je po tom pitanju tamo sve gora situacija. Iskustvo koje sam nedavno doživela svakako nije doprinelo da mi se slika o Parizu poboljša. Naime, otrovala sam se dok sam ručala s prijateljima u jednom tamošnjem elitnom restoranu. Dobila sam bakteriju iz mesa zbog koje sam šest sati provela u bolnici, gde sam primila infuziju i antibiotike. Kroz glavu mi je prolazilo kako ne želim da skončam baš u Parizu. Nikada u životu nisam doživela takav stres. Zbog svega toga, Pariz ne vidim kao grad ljubavi niti bilo čega dobrog, a mogu vam reći kada bi me neko zaprosio u tom gradu, ja bih rekla „ne“ jer verujem da iz tog braka takođe ništa dobro ne bi proizašlo.
Šta ste pomislili u trenutku kada ste shvatili da ste se otrovali?
– Da neću stići da odem do „Zare“. Tamo se nalazi jedna od najvećih radnji tog brenda, ali nisam na kraju stigla da je posetim. To mi je bila božja kazna jer sam kupila neke stvari na sniženju u „Gučiju”, pa nisam mogla i ovamo.
Izjavili ste da umete da kombinujete skupu i jeftinu garderobu, kako to radite?
– Cipele i tašne moraju biti kvalitetne, dok na haljinice i neke stvari ne bih trošila mnogo novca. Žena poludi kada ode u šoping i onda zaustavim sebe. Držim sve u ravnoteži.
Koje stvari su najzastupljenije u vašem ormaru?
– Farmerke, sakoi, bele majice i patike. U tome se najbolje osećam. Takođe, drago mi je što su se u modu vratile male štikle od pet centimetara jer su veoma ženstvene.
Da li je samopouzdanje najvrednija stvar koju žena može da obuče?
– Upravo tako. Samopouzdanje dolazi iz osećaja sreće i zadovoljstva samim sobom, a kada to osećate, možete nositi običnu krupu i ljudima ćete biti prelepi. Često mi govore da blistam, što mora da znači da sam se zaljubila. Naprotiv, mislim da zaljubljena žena izgleda oronulo jer onda sve što ima u sebi pruži drugoj osobi i u njoj ništa ne ostane.
Kako reagujete na komplimente?
– Ranije nisam umela da ih prihvatim, ali sam se navikla. Mislim da svaka žena sebi uvek pronađe neku manu, ali iako sam godinama patila da imam pločice na stomaku, sada sam najkompletnija i zadovoljna sama sobom u svakom smislu. Nekada sam bila veoma samokritična i to me je vodilo u depresiju, ali sada se odlično osećam u svojoj koži.
